Rutinska kontrola – Priče o ordinarnom ludilu
Helly Cherry
Kako bih pronašao dodatne informacije o bendu, koje nisu dostupne nikud na netu, tražio sam već postojeće recenzije da bih odatle preuzeo elementarne podatke. Igrom slučaja, svaka recenzija je započeta upravo činjenicom da niko nije uspeo da pronađe nikakvu biografiju benda oko koje bi gradio tekst. Mada kad već nema raspoloživih informacija, shvatam da bend nije ni želeo da se zamara time, već je aspekt stavio na svirku i muziku.
Priče o ordinarnom ludilu su jedan foto album u vlasništvu buntovnog mladića koji je rođen nakon rata, a živi u nekim sedamdesetim, osamdesetim godinama prošlog veka, što bi se reklo – zlatnom dobu. Taj album dobro čuva, izvan očiju porodice, jer u njemu krije disidentske stavove zbog kojih bi mogao debelo da strada. Prepliću se političke priče našeg regiona, sa pričama o nekim lokalnim ljubavima i facama. Tekstualno bend je inspirisan Čorbom i Pušenjem, a generalno me podsećaju na pribojski bend HELM. Muzika na albumu je predvidljiva i jednostavna, kombinacija punk-rock-a, povremeno uz neki brži momenat, ali sve se svodi na taj stari ex-YU rock stil (s tim da tu ne mislim na Plavi orkestar i Kazalište, već na slične gore navedenima). Solaže su tu samo povremeno, više kao upotpunjavanje šablona nego kao puka potreba, dok se bass na dosta mesta izdvaja svojim virtuoznim figurama i ukrasima.
Kad se uzme sve u obzir, album zvuči kao da je snimljen pre tridesetak godina od strane nekih mladih jugoslovenskih uličnih dripaca duge kose koji su društvu nudili novi vid zabave i neki novi i drugačiji, slobodan zvuk. Suština albuma je više lagodnost i zabava nego konkretna i stamena poruka, mada to svakako ne umanjuje ugođaj. Album predstavlja svojevrstan „back to the future“, gde ekipa iz benda potpuno autentično donosi taj stari, prvobitni prepoznatljiv YU rock zvuk iz osadmesetih, koji je već početkom devedesetih krenuo da zamire i da mutira u neke nove i neprepoznatljive oblike. Treba tu još malo poraditi na formi i čvršće gurati stav, jer trenutno sve zvuči malo nesigurno, ali je i više nego zanimljivo čuti muziku snimljenu danas koja vrlo verno prenosi duh već davne prošlosti.
Tihomir Škara
Priče o ordinarnom ludilu su jedan foto album u vlasništvu buntovnog mladića koji je rođen nakon rata, a živi u nekim sedamdesetim, osamdesetim godinama prošlog veka, što bi se reklo – zlatnom dobu. Taj album dobro čuva, izvan očiju porodice, jer u njemu krije disidentske stavove zbog kojih bi mogao debelo da strada. Prepliću se političke priče našeg regiona, sa pričama o nekim lokalnim ljubavima i facama. Tekstualno bend je inspirisan Čorbom i Pušenjem, a generalno me podsećaju na pribojski bend HELM. Muzika na albumu je predvidljiva i jednostavna, kombinacija punk-rock-a, povremeno uz neki brži momenat, ali sve se svodi na taj stari ex-YU rock stil (s tim da tu ne mislim na Plavi orkestar i Kazalište, već na slične gore navedenima). Solaže su tu samo povremeno, više kao upotpunjavanje šablona nego kao puka potreba, dok se bass na dosta mesta izdvaja svojim virtuoznim figurama i ukrasima.
Kad se uzme sve u obzir, album zvuči kao da je snimljen pre tridesetak godina od strane nekih mladih jugoslovenskih uličnih dripaca duge kose koji su društvu nudili novi vid zabave i neki novi i drugačiji, slobodan zvuk. Suština albuma je više lagodnost i zabava nego konkretna i stamena poruka, mada to svakako ne umanjuje ugođaj. Album predstavlja svojevrstan „back to the future“, gde ekipa iz benda potpuno autentično donosi taj stari, prvobitni prepoznatljiv YU rock zvuk iz osadmesetih, koji je već početkom devedesetih krenuo da zamire i da mutira u neke nove i neprepoznatljive oblike. Treba tu još malo poraditi na formi i čvršće gurati stav, jer trenutno sve zvuči malo nesigurno, ali je i više nego zanimljivo čuti muziku snimljenu danas koja vrlo verno prenosi duh već davne prošlosti.
Tihomir Škara