Dok počinjem sa pisanjem ovih redova, konstatujem da je prošlo punih devet časova od završetka jedne odlične svirke. Švedski „Pain“ i francuski „Dust in Mind“ su publici u beogradskom „Domu omladine“ (24.4.) servirali veoma kvalitetnu industrial poslasticu. Iako je od samog početka bilo raznolikih problema, svi oni su postali nebitni, te bačeni u tamni zapećak sećanja: prezasićenje pozitivnom energijom nastalo usled dobre zabave i iste takve atmosfere je dovoljno makar do sledećeg ponedeljka. No, da krenemo redom...

Ista ekipa kao i šest meseci ranije je krenula put prestonice, u koju smo stigli za nekih sat vremena. Sledećih 45 minuta smo se vrteli u krug, tražeći slobodno parking mesto u žutoj zoni, a kog nije bilo ni za lek. Na svu sreću, uspeli smo da nađemo fin kutak nekih pola sata hoda od „Doma omladine“. Tamo smo se našli sa Igorom sa „Balkan Metal Promotiona“, te se zaputili u „Amerikanu“. Iako je i na „Fejsbuk“ događaju i na ostalim onlajn medijima najavljivana satnica, ljudi kao da ni pet para nisu davali za to – mislim da ni 50 duša nije bilo pristuno. Poražavajuće, zaista poražavajuće. Razumem da jedni rade, drugi menjaju po dva prevoza, treći imaju neki svoj razlog. Ali, ako toliko ljudi može da se zaputi iz drugih gradova i da stigne na vreme, onda bi mogli i oni „domaći“. Nažalost, situacija je što se publike tiče takva na globalnom nivou i teško da će se naprečac promeniti.


Ali, već u 20:32 su sa svojim setom krenuli „Dust in Mind“, jer – satnica je satnica i ona se mora poštovati. Iako bi sablasna scena sa tridesetak ljudi ispred bine većinu bendova bacila u neku tešku depresiju, ovu petorku kao da to nije ni doticalo. Od prvih tonova su krenuli žestoko i apsolutno energično. Bilo bi još bolje da toncu nije trebalo dve trećine njihovog nastupa da konačno ubode pravi zvuk. Prejaki bubnjevi i klavijature, previše mutne gitare, nepostojeći bas i vokali koji su se različito čuli od pozicije u kojoj se nađete. Jes' da sam sve bliži četrdesetim godinama, ali to ne znači da ću stajati u pozadini samo zbog boljeg zvuka. Na svu sreću, delovalo je da bend sebe dobro čuo na bini, te su prešili punom parom. Naravno, uigranosti im nije manjkalo, te su na odličan način predstavili presek svog četvorogodišnjeg rada. Kao izbor za predgrupu su odlično legli, jer su (u suštini) varijacija „Paina“ sa ženskim vokalom. Možda su u nekim trenucima i previše slični svojim švedskim kolegama, ali to i ne mari toliko, jer pružaju zaista lepo slušalačko iskustvo. Kod njih mi se svidelo što su i ženski čisti i muški growl/harsh vokali ravnopravni, te umesto da jedan od njih bude prateći ili pomoćni, oba imaju svoj „prostor za igranje“. Isto tako su i pevačica Dženifer i gitarista/pevač Demijan podelili svoje frontmenske dužnosti, s tim što je potonji ipak bio agilniji po pitanju verbalnog animiranja publike. Kako je njihov set odmicao, tako su i ljudi nadolazili, te su barem poslednje 3 numere (na kojima je zvuk konačno bio kakav i treba da bude) ispraćene na najbolji mogući način. Ruku na srce, svi koji su ispratili makar delić nastupa francuske petorke su se potrudili da održe pozitivan duh koji je dolazio sa bine. Bendu je i te kako imponovao dobar prijem, te svoje zadovoljstvo i osmehe nisu ni pokušavali da sakriju.


Već na poluvremenu je broj posetilaca počeo rapidno da raste, iako je i dalje to bilo nedovoljno ljudi za prostor kakav je „Amerikana“. Ali, kada se završio intro („Rebell Yell“ sa razglasa) i kada su krenuli prvi rifovi od „Pain in the Ass“, masa je proključala. Mislim, kako i ne bi: ako i ne volite „Pain“ previše, barem što se albuma tiče, prosto je nemoguće ne voleti njihovu „live verziju“. Ljudi prosto kidaju! Na stranu to što su u pitanju prekaljeni i muzičari i što u malim prstima imaju ispečen zanat, i dalje uživaju u onome što rade. Budimo realni: mamutske turneje bendova danas mogu vrlo lako da prerastu u neku vrstu tezge, pukog odrađivanja posla bez previše emocija, gde posetiocu budu uskraćeni za pun doživljaj. Ono što su Peter (koji i dalje fura ludačku košulju kao scenski autfit) i ekipa pružili je sve samo ne to. I pored toga što je i tokom njihovog nastupa dolazilo do par problema sa zvukom (nekad se akustična gitara čula dobro, nekad je bila previše tiha, a i električne gitare su se katkad potirale i teško razaznavale), sama izvedba je bila bez i najmanje greške. Piter je bio pričljiv poprilično u odnosu kada je na istom mestu gostovao sa matičnim bendom (mada je tada to bio plus, jer je sam repertoar bio i više nego dovoljan) i veoma dobro raspoložen, što je sasvim logično – onakva energična publika nikoga ne bi mogla ostaviti ravnodušnim. Jednostavno, kao da su svi pristutni želeli da se iskupe za one koji nisu bili tu, te konstatnim skakanjem, navijačkim bodrenjem i pevanjem adržavali atmosferu besprekornom. Kada se sve to spoji sa odličnim odabirom pesama, gde je naglasak pesama sa poslednjeg albuma isprepletan sa starim, proverenim hitovima. Odličan je bio fazon ubacivanja lutke koja predstavlja pevača „Sabatona“, Joakima, a koja se pojavljuje u spotu za „Call Me“ i koja na plejbek „peva“ svoju deonicu.

Kako je koja pesma prolazila, tako je i atmosfera postajala sve veselija. I pored laganijih numera, kao što su „Coming Home i „Same Old Song“, publika nije mirovala, već je sve agilnija. Posle „I'm Going In“ je bend otišao na kratak predah posle koga su usledile još dve numere. Poslednju na repertoaru su, čini mi se, svi redom očekivali. Naravno, u pitanju je „Shut Your Mouth“ na kojoj je svako ponaosob od prisutnih izvukao poslednje atome snage i napravio pravi, mali spektakl: gotovo navijačko pevanje glavne melodije na početku, horsko pevanje od početka do kraja, skakanje, hedbengovanje – predivna slika, zaista. Biti deo toga, te razdragane skupine koja živi za trenutak, tako nešto nema cenu.

Ova godina je donela sijaset dobrih gostovanja i makar još toliko će ih doneti. „MH Concerts“ su ponovo odradili dobar posao sa odabirom bendova (iako se mogao ubaciti barem još jedan bend kao podrška - na primer, hrvatski „Cyber Hate“), kao i sa samom organizacijom i reklamom, tako da nije njihova greška što je posećenost bila takva kakva je sinoć bila. No, kada se podvuče crta i napravi „završni račun“, nema razloga da se veče ne nazove uspešnim.

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

txt: Antonio Jovanović
foto: Mlađan Pajkić