Kameno jezero Željka Obrenovića bilo je dugačko dvestotinak strana, a sinopsis na koricama je obećavao svima koji se odvaže da se „okupaju u njemu“ – ludu vožnju.
     
Za sve one koji još nisu „upoznali“ Željka Obrenovića kroz njegovu prozu, treba napomenuti da je on diplomirao na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, i da je ovo njegov treći roman. Prvi roman, Srpski psiho, je objavio zajedno sa Aleksandrom Ilićem 2008. godine u izdanju Lagune, a drugi roman, Talog, je 2012. godine objavio za Mascom Booking. Prošle godine je za Modesty Comics objavljena i njegova izvanredna strip-kolekcija Karton Siti (ukoliko još niste pročitali, učinite to što pre), kojom je pokazao kako uistinu ume da se poigrava sa književnošću i elementima popularne kulture. Nakon ove strip-kolekcije knjiški moljci s razlogom očekuju mnogo od Obrenovića.
    
Glavni junak Obrenovićevog trećeg romana je pisac, i to ne bilo kakav pisac nego onaj koji je u stvaralačkoj krizi. On pokušava da nađe ideju za novo delo jer mu poslednji roman – koji je apsolutna fikcija i predstavlja piščevu originalnu ideju – nije prošao onoliko dobro kao romani koji su u sebi krili dozu autobiografije. Jedan od ortaka (koji mu je ujedno i prijatelj i povremeni poslovni partner) mu nudi da napiše scenario za film B-produkcije, za glumca koji je postao institucija takvih filmova. Kako ga ništa ne bi ometalo u kreativnoj produkciji, pisac se povlači u vikendicu na obali Kamenog jezera, koja se nalazi u vlasništvu tajnovite devojke Une. Kao što i jezero krije tajnu (ono je uzrok misterioznih davljenja), tako se čini da i Una krije tajnu. U toku svog boravka na jezeru, pisac će upoznati momka koji radi kao obezbeđenje na jednom od poseda u okolini (njegov otac je jedna od mogućih žrtava ovog čudnog jezera), vlasnicu male prodavnice koja pokušava da pobegne od vlastite sudbine, ali i tajanstvenog vozača mercedesa koji mu radi o glavi. Piščev mir se transformiše u uznemirenost, paranoju i strah - strah za vlastiti život i život osobe koja mu postaje draga. On će uzeti stvari u svoje ruke, da bi (kao što to uspešno radi u svojoj prozi) raspleo niti i konačno video pauka koji je ispleo mrežu u koju se upetljao.
    
Ovako sročen sinopsis daje naglasak na onu očitu radnju – na površinski sloj romana. Interesantno je kako se sam roman ponaša poput Kamenog jezera. Dakle, kao što jezero reflektuje kamenje, tako i površinski sloj romana reflektuje nekoliko tipičnih klišea: pisca u krizi, scenarije filmova B-produkcije, kuću na obali jezera, auto sa tajanstvenim vozačem, vrisak u noći, dvostruke igre,... Evidentno je kako Obrenović ima mnogo čitalačkog i gledalačkog iskustva i on iz tog iskustva izvlači funkcionalno najefektnije motive i pomoću njih postavlja pred čitaoce okvir onoga što bi se moglo nazvati prototipskim trilerom. A to je, u stvari, Obrenovićeva zamka - pošto je i sam iskusan čitalac, on može da pretpostavi šta će publika očekivati od datih motiva – i to mu daje mogućnost da razbije klišee i okrene stvari u sasvim neočekivanom pravcu, i ostavlja mu dovoljno prostora da ostane u granicama žanra, ali i da se, kao i u Karton Sitiju, poigrava njim.
     
Ono što takođe fascinira jeste razgranatost samog romana. Imamo prvi, a ujedno i glavni, zaplet (pisca koji pokušava da prevaziđe svoju krizu pisanjem scenarija za Amerikance) u koji se lagano upliće mnoštvo manjih podzapleta za koje se nikako ne može reći da guše priču. Oni je oplemenjuju, čineći je tako bogatom i zanimljivom. Svaki podzaplet za svoju svrhu ima i dublje oslikavanje nekog od likova u romanu, a likovi su apsolutno interesantni. Oni u početku deluju jednodimenzionalno – kao da reflektuju prototipsku podelu na dobre i loše junake, međutim, Obrenović muti tu isključivost crne i bele krajnosti. Njegovi likovi nisu ni isključivo dobri, niti isključivo loši - oni su u isto vreme i žrtve i nasilnici. Autor u jednom momentu kaže kako su pravi likovi „sivi likovi“ – oni sa milion mana i više lica, a to je i životna lekcija koju smo svi mi odavno naučili. Zbog toga Obrenovićevi likovi deluju životnije i opipljivije, i reaguju nekako više ljudski, a manje plastično. 

Radnja romana je smeštena u sredinu koja bi lako mogla da se zamisli u bilo kojoj zemlji. Istina, čitaoci bi lako mogli da pomisle kako se radnja odvija u Americi, ali ne treba izgubiti s uma činjenicu da je ovo savremeni roman i da se globalizacija (amerikanizacija) dešava i kod nas, pa čak i u onim najruralnijim krajevima. Samo jezero i vikendica koja podseća na „čardak ni na nebu ni na zemlji“ (sad shvatate zašto je napomenuto šta je autor završio) deluju kao savršeni raj na zemlji, jer ta odsečenost od vreve i galame kao da obećava mir i spokoj. Međutim, istorija jezera pruža onaj „uncanny“ (odnosno jezovit i tajanstven) momenat koji je cenjen u gotskoj književnosti, i time je onemogućeno da se do mira i spokoja dođe. Paranoja i strah od jezera vise poput Damaklovog mača nad glavnim akterima i oni su zbog toga stalno u grču. Ali nije jezero jedina stvar kojom autor „mrači“ atmosferu romana. On oslikava i malo ruralno mesto, koje se guši u svojim tajnama, i time još više podiže nivo neizvesnosti i misterioznosti svog romana.


Dakle, i sam površinski, tj. onaj najočigledniji, sloj romana je više nego dovoljan razlog da se ova knjiga uzme u ruke. Ljubitelji trilera će u ovom romanu dobiti žestoko napetu priču, začinjenu odličnim likovima, smeštenu na veoma intrigantnom i misterioznom mestu.

Međutim, ovaj roman je mnogo više od pukog zbira same priče, likova i mesta zbivanja. Očigledno je kako roman nije autobiografski, ali delovi u kojima glavni lik piše o svom životu (životu pisca) i problemima sa kojima se kao pisac susreće su toliko verno opisani da bi čitaoci mogli poverovati kako je sve to i sam autor romana iskusio na vlastitoj koži. Posebno je zanimljivo ono razmišljanje – da li je pisac interesantan publici samo onda dok im daje ono za šta je siguran da žele da čitaju – fragmente autobiografije, i da li one visokokonceptualne ideje do kojih autor dođe mogu da prođu kod širih narodnih masa. Interesantno je kako glavni lik u jednom momentu kaže kako se trudi da izmišlja stvari, jer u suprotnom slučaju ne bi bilo fer da bude plaćen. Malo dalje u romanu, on razrađuje ovu ideju i kaže kako pravom piscu ne može da ponestane ideja, dok onom koji živi od autobiografije može da ponestane života. Moglo bi se zaključiti kako čitaoci žele da čitaju (auto)biografske romane, jer postoji šansa da u nekom od likova prepoznaju sebe i tako ostanu ovekovečeni, sa čvrstim dokazom da su živeli u nekom momentu i nekom vremenu. Pisci, dakle, ostaju živi kroz svoja dela, a ostali ljudi se nadaju kako će završiti u nekoj knjizi. To je šansa da se pobedi neopozivost smrti i brisanje iz sećanja narednih generacija.

Ono što je apsolutno fantastično odrađeno jeste tendencija samog romana da očijuka sa metafikcijom. Razmislite samo o tome kako Željko Obrenović piše roman o piscu koji piše scenario, a koji, u stvari, piše i roman (obratite pažnju na to kako je roman napisan u prvom licu) koji je na momente opterećen problemima vlastite fiktivnosti. U jednom od poglavlja, glavni lik razmišlja o tome kako je sam napravio korice za svoj roman – analizirajući uspešne simbole (Koka Kola, Marlboro,...). Minimalizam koji uvek daje više i dominantna crvena boja u kombinaciji sa belom pozadinom i crnim slovima daju utisak kao da je korice Obrenovićevog Kamenog jezera napravio sam glavni lik njegove knjige. Dakle, gledano iz ugla metafiktivnosti romana, glavni lik, pisac, želi da se otrgne od Obrenovića i da sam vodi svoju priču. I sam kraj romana doprinosi metafiktivnosti celokupnog dela, ali o završetku romana nikada nije poželjno pisati jer se tako može razotkriti neka od tajni kojom je zaogrnut roman.

U jednom od unosa na sopstvenom blogu, Željko Obrenović piše o nasušnoj potrebi pisaca – prvoj rečenici kojom roman počinje, onoj koja deluje kao mamac za čitaoce. Prva rečenica možda jeste važna ali: „jedino što je važno je završetak. To je najvažniji deo priče, njen završetak. A ovaj... je baš dobar. Ovaj je savršen.“ Ovo su reči Stivena Kinga, i mogle bi se primeniti na ovaj roman. Obrenović je u svojim scenarijima za stripove pokazao kako ume da napravi hirurški precizan rez, i on u ovom romanu staje baš tamo gde treba. Čini se kako neke stvari namerno ostavlja nedorečene – ostavlja ih čitaocima da ih razreše u svojim glavama, i tako postanu saučesnici u njegovoj fikciji.

Kameno jezero nije pasivan roman. Ima u njemu one obećane „lude vožnje“ na pretek i adrenalina i akcije i ljubavi i mržnje i zavisti i prevare i odličnog humora i mnogo ironije i svega onoga što ljudskom srcu nije strano... Ali, ono što je bitnije od svega ovoga jesu one stvari koje aktiviraju um čitalaca - prikrivene aluzije i intertekstualne veze koje su neprimetno učaurene u tekstu, a koje se otkrivaju u svom punom sjaju ukoliko čitaoci imaju iskustvo koje se barem malo podudara sa autorovim. Obrenović je ovim svojim romanom pokazao kako se ne boji književnih izazova i on sa svakim novim delom ide korak dalje. Treba ga pratiti u stopu!

Kristijan Vekonj