Gomila nesklada, petočlana HC ekipa iz Nikšića snimila je drugi album. On nosi naziv „81" po istoimenoj pjesmi, a objavljen je u DIY varijanti i može se poslušati na youtube kanalu grupe. Od danas kompletan materijal je dostupan za preslušavanje i skidanje na platformi bucanpas.com. O prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Gomile smo popričali sa pjevačem benda Marko Vukajlovićem. Osim njega GN su: Alen Pajazitović i Vuk Manojlović – gitare, Igor Mijanović – bas i Tomaš Pejović – bubanj.


2000 godina je već pet godina star album. Prije nego što popričamo o novitetu reci nam kako sada gledate na početak vaše studijske priče?
Sa smiješkom. Tada je sve bilo mnogo drugačije, tačnije, ovo nam je sve novo. Da se razumijemo, proces je isti. Imaš studio i opremu i ti to treba da odsviraš najbolje što umiješ. Samo što tolike godine učine svoje, pa čovjek shvati da nije sve crno-bijelo kako se tada činilo. Počev od opreme, do spremnosti benda da uđe u studio itd. Ali, osjećaj je manje-više isti – velika trema i očekivanja. Radujmo se našem trećem albumu.

U međuvremenu iz one „neobavezne" faze rada ste ušli u već u ozbiljne vode. Poslovi i druge obaveze vas očigledno nijesu poremetili u tome. Gomila je još uvijek ista, i kao što kažete u jednoj pjesmi – spremna. Koliko je sada drugačije i teže odrađivati probe, stvarati materijal u odnosu na ranije?
Malo teže jeste, ali đe ima volje, je li... Koliko je teško uskladiti obaveze sa muzikom, toliko je lakše odraditi ono što ovaj poziv zahtijeva. Kao i sa snimanjem – sve je mnogo drugačije sada. Usudimo se reći da je i ozbiljnije. Pa tako za nešto čemu se ranije trebalo posvetiti određeni period, sada je to otprilike duplo kraće. Toliko o probama. A, stvaranje materijala, u kojem god smislu, kod Gomile se nije promijenilo. Ideja je mnogo jača od rokova. Primjera radi, jednu od pjesama na novom albumu (koja se sastoji od jednog riff-a, bukvalno) sklopili smo za, čini mi se, manje od sat.

Pomenuli smo pet godina. Ruku na srce to za naše uslove i nije velika pauza između dva materijala? Čini li se da ste mogli ili trebali više?
Apsolutno da da. Koliko se samo toga desilo oko nas i na planeti, a mi tek sad... Ali, jebi ga. Takav je tempo. Niko nam ništa ne nameće, ne slušamo nikoga, do sebe i, možda nažalost a možda i na sreću – tek sada izlazimo pred ljude sa nečim. Sve ovo zvuči kao izgovor. Ali to je prednost bavljenja muzikom kojom se mi bavimo. Nikome se ne polažu računi. Istina – prošlo je mnogo vremena, trebali smo više, ali nismo. Tu smo đe smo.

Između njih objavili ste i singl i spot za pjesmu „Atlas". Mnogi su je očekivali i na albumu „81". Je li ona završila svoju priču ili je čuvate za neko novo izdanje?
Pa bilo je pregovora između nas – šta da radimo sa njom. „Atlas" je nekako bila poruka ljudima da nismo umrli, da smo tu i da radimo. Da se nadovežem na pitanje od prije – Gomila nikada nije prestala sa radom. Konstantno smo nešto čeprkali. Ta stvar mu onda dođe kao spona između prvog i drugog albuma. Nijedna naša pjesma nema kraj svoje priče. Takva muzika je u pitanju da rok trajanja ne dolazi u obzir. Samo je pitanje koliko se nekome to sviđa.

Neminovno je radi čitalaca pomenuti i one tehničke stvari vezane za novi materijal. Ko, gdje, kako...?
Hvala na tom pitanju, jer zaista dugujemo veliku zahvalnost brojnim ljudima. Što se tiče tih stvari koje malo koga zanimaju: album je sniman u Beogradu, u studiju „Blaze". Producenti su Miloš Mihailović i Rastko Rašić. Osim što smo ih o jadu zabavili, dozvolili su nam da spavamo u studiju, da se družimo i dijelimo sve muke i lijepe stvari u toku snimanja. Proces snimanja je trajao sedam dana. Post-produkcija malo duže. Čuli smo kako oni rade i zato smo tamo otišli. I nismo se pokajali. Kako smo otišli – to je već priča za sebe. Samo prenesite lijepe riječi na račun kompanije „Uniprom" i na račun gospodina Delića. Jednog dana će biti heroji. To sigurno. A, Nemanji Lakićeviću, Vladu Perišiću i Janju ćemo se pokloniti uživo.

Ako se ima u vidu tema numere „81" moram pitati da li je ona završila u naslovu albuma čisto iz estetskih razloga ili je ta osamdesetjedna osoba zaista zaslužila da završi na kaveru?
Iz estetskih nije sigurno, jer kao što reče veliki Strugar - koja je muka sa nama i brojevima i nazivima albuma. Definitivno da gore pomenuti nisu zaslužili ništa, kamoli da budu u nazivu albuma. Ali, ako zanemarimo poruku, ta stvar nam se svima svidjela na prvu loptu i nekako je izbor pao na nju. Bez velikog razmišljanja.

Politika i politikanstvo, stanje u društvu, međuljudski odnosi ili nedostatak njih su neke od glavnih tema novog materijala. Koliko bendovi kod nas i okruženju uopšte primjećuju ove stvari i koliko se njima bave?
Rekli smo to i ranije. Ništa od toga nije srž naše muzike. Suština je – čovjek, pa sve što od njega ide dalje. Svakako da se te teme nadovezuju, prepliću, šta sve ne. Bendovi se u većini vrte u tom krugu, a mi nismo baš revolucionari, pa smo i mi tuda neđe. Bave se svi time, samo tako ogoljeno zvuči jako loše. Poruke iz pjesama su već neki drugi nivo.

Na prvom albumu "neka bude borna neprestana", na drugom "nečovještvu stati nogom za vrat dužnost je najsvetija"... Opet referenca na Njegoša i Gorski vijenac. U pitanju je slučajnost, ili griješim? Šta je to što utiče na vašu muziku i tekstove, pored sličnih muzičkih žanrova i sredine u kojoj živimo?
Hahaha... Pitanje koje su postavili svi koji su do sada poslušali album. Na prvom albumu je došlo potpuno slučajno. Taj dio se jednostavno uklopio u tekst, tu je i završio. Ovog puta je bukvalno falilo teksta i počeli smo da se 'vatamo za glavu. Nismo znali šta da radimo. Onda smo se sjetili Njegoša i pozajmili dijelić, kao i ranije. Opet se uklopio sjajno. Ne znamo da li se on nametnuo namjerno ili je potpuna slučajnost. Ali, definitivno ima veze sa porukom da – dolazimo iz Crne Gore. Jer, nekako svi bendovi i malo veći umjetnici kao da su zapostavljeni van granica. Možda ima veze sa tim što smo iz male, nebitne, zemlje. Možda i nema. Ali, mi bi voljeli da jednog dana neđe neko kaže da se i u ovoj ovakvoj sredini nekada svirala metal muzika.

Čini se da bend kakav je GN ne bi bio iskren prema sebi kada uz zvuk koji gajite ne bi išle i ovakve poruke. Ima li istine u ovome?
Naš basista Igor je davno nekada pitao – da li ćemo ikada imati neku pozitivnu, ohrabrujuću poruku? Čisto da se ni mi ni ljudi ne smaraju valjda... Ali, dobio je ekspresan odgovor – nikada! Ne radi se tu ni o iskrenosti, nego budimo realni...


Zvukom ste prilično napravili otklon prema pjesmama koje možda i najbolje prolaze kod publike. Je li to bio svjestan rez?
100 posto! Dok smo sklapali bilo nam je jasno da je stvar takva. Odnosno, radili smo onako kako osjećamo. Kad smo malo bolje razmislili, pričali smo i shvatili da definitivno pravimo zaokret. Svi su klimnuli glavom i odlučili da idemo tim putem. I, ne kajemo se nijednog momenta.

Od mnogih ljudi može se čuti kako bi Gomila mogla imati širu, raznovrsniju publiku samo kad bi muzika bila malo manje agresivna, ili kad bi pjevanje bilo drugačije, ili.... Ostali ste pri svom stavu, možda čak i otišli korak dalje po tom pitanju u odnosu na prvi album. Doslednost i istrajnost koja se cijeni u današnje vrijeme, međutim jeste li razmišljali o ovakvim sugestijama, i kako reagujete na slične komentare?
Super je reći ljudima – nećemo nikada biti lakši niti manje agresivni, jer nas to ne interesuje. Zaista jeste. Da li će se to jednog dana promijeniti – vjerovatno. Da li će se to desiti uskoro – neće. Čujemo takve komentare i zaista ih cijenimo. Bez šale. Dobro je što ljudi imaju sliku o nama kao nekom bendu koji nešto vrijedi i kao da mu fali samo nešto malo da bi postao još veći. Ali, mi se time trenutno ne igramo, jer jednostavno nismo zainteresovani. Stvaramo muziku na najbolji način na koji umijemo. I to je trenutno dranje i žestok ritam.

Kao i prvi materijal i ovaj je DIY. Je li to konačno rješenje ili jednostavno nužno zlo?
Pomalo od oboje. U jednu ruku lijepo je reći da smo se strašno namučili i da smo sve preuzeli na sebe, da nam niko nikada ne bi mogao osporiti bilo šta. Na drugoj strani, prišli smo ovog puta malo ozbiljnije cijeloj stvari i pokušali da napravimo korak naprijed. Gazimo...

U poslednjih nekoliko godina Nikšić je dobio dva jaka festivala, reklo bi se da i broj bendova raste iz godine u godinu, a opet čini se da na klupskim svirkama nedostaje atmosfera, da je publika prilično mirna i reaguje drugačije nego što je to bio slučaj prije nekih 10-ak godina. Možeš li napraviti neko poređenje situacije na lokalnoj sceni koja vas je dočekala kada ste počeli sa radom sa sadašnjim stanjem?
To je nekako išlo čudnom dinamikom. Prvo je bilo ništa, pa nešto, pa svašta i sad je opet – nešto. Festivala ima, prodefilovali su bendovi. Ali čini mi se da su oni samo nužno zlo jer organizatori moraju ispoštovati neki domaći proizvod. I onda dobijete termin u vrijeme ručka. Ali, svakom po zaslugama. To stoji. Na drugoj strani, mnogo je bendova bilo kratkog vijeka. Kao da su pravljeni namjenski, upravo za manje ili veće festivale, svirke, šta sve ne. Drugi konstantno kombinuju sa postavama i krivudaju između originalne ideje. Čudno je stanje. Što se tiče atmosfere – tu više nema priče. Jednostavno je loša. Ljudi su nezainteresovani. Čekaju se velika imena. I to je to. Nema filozofije. Samo se nadamo da će jednog dana neko od nas učiniti nešto veliko i da će ljudi ođe to konačno početi da cijene i da će onda taj bend da im kaže – nikada vam nećemo svirati u životu, pa dođite neđe na stranu i plaćajte skupe karte jer ste bili glupi.

Iako ste u Crnoj Gori gotovo usamljen predstavnik žanra, region je pun HC grupa. Nedavno je i preko našeg portala bucanpas objavljena kompilacija „Puls Balkana" krcata bendovima koji gaje zvuk sličan vašem. Kakva je saradnja i možete li računati na neku pomoć prilikom izlaska na bine zemalja regije?
Bolje da ne pričamo na tu temu.

Kada smo kod ove priče, moramo reći i da ste pokretači Metal Meetinga koji okuplja zanimljiva HC imena. Kako je sve počelo i dokle ste sa ovogodišnjim izdanjem?
Vrlo je jednostavno. Većina, ako ne i sva, muzička dešavanja su u nekom ljetnjem periodu. Zadesi se poneka tvrđa svirka tokom kišnih i hladnih dana i to je to. Inicijalna ideja je bila da se razbije ta monotonija, u smislu - rokaćemo sa nama sličnima kada niko to očekuje. Tako je bilo do sada. Silom prilika, odnosno zbog snimanja i pucanja para u to ime, nije bilo šanse da Meeting bude održan kada je trebalo, sredinom novembra. Ali, evo obećanje, na proljeće će biti!

Sigurno je da će i GN nastupiti na meetingu, a osim toga šta jedan bend može da uradi da bi promovisao svoj materijal? Kakvi su planovi?
Eto greška! Možda, ali samo možda, Gomila neće biti na ovom Meeting-u, jer ćemo morati promociju da radimo prije toga. Recimo. A, što se tiče predstavljanja materijala, mi nismo neki reper. Radimo kako mislimo da treba. A, mislimo da je internet jako dobar teren. Dakle, što više smaranja ljudi po netu, snimanje spotova, kontakti razni i to je to. Neka naša vodilja je da muzika priča umjesto nas. Naš živi nastup. To je, ustvari, najbolja preporuka koju bilo koji bend na svijetu može sebi dati. Što se tiče konkretne promocije albuma, najvjerovatnije će to biti dvije svirke sa nama dragim ljudima, iliti – spektakl!

Hoće li se čekati na još pet godina do sledećeg materijala?
Ko to zna... Mada, s obzirom na to da su nam gitaristi već počeli da luduju na svojim LTD-jevima... Možda brzo iznenadimo.

PRESLUŠAJTE ILI PREUZMITE ALBUM SA OVOG LINKA

Intervju pripremio Pero Luburić