U nastavku serijala kolumni „Kako sam postao...“ predstavlja se Vladimir Todorović Nevidljivi, pisac, novinar, veliki borac za (naučnu)fantastiku na našim prostorima. Davne 1992. godine pokrenuo je radio emisiju „Pogled iz svemirskog broda“, po kojoj je postao poznat širom Srbije. Mnogi od nas odrasli su uz njen prebogat sadržaj.
Kako se emisija bavi naučnom fantastikom, hororom i fantazijom - u književnosti, filmu, muzici, stripu, kompjuterskim igrama, kao i u svim ostalim njihovim pojavnim oblicima, tako je Nevidljivi, kao njen idejni tvorac, više nego zaslužio da se nađe u našoj kolumni.
Kako je proslavio 25 godina svoje emisije, možete poslušati ovde. Gosti u emisiji su mu, između ostalog, bili: Boban Knežević, Dejan Ognjanović, Jovan Ristić, Aleksandar B. Nedeljković itd. A kako je postao ono što jeste – sledi.



Bendovi i albumi


Kao klinac sam slušao svašta, ali linija Beatles, Deep Purple, Led Zeppelin, The Doors, ZZ Top je počela da dominira. Vremenom na to su se nadovezali Pink Floyd, koji su bili pravo otkrovanje i bend do čijih sam svih albuma uspeo da dođem (kasnije sam kompletirao i The Doors).
Meni i mom društvu nije bilo strano da na žurkama ispratimo sve ono što je bilo aktuelno 80-tih od muzike, a da idemo da slušamo jazz svirke po gradu. No, najjači utisak su na mene ostavili album „Highway to Hell” grupe AC/DC, jer sam ga preslušavao nebrojeno puta i bilo mi sasvim normalno da ga „preslušam” kao neku priču, i grupa Jethro Tull. To smo slušali samo moj najbolji drug i ja, a Jan Anderson i njegova flauta su donosili jednu sasvim drugačiju dimenziju zvuka.

Reditelji i filmovi


Nikada se nisam opterećivao koji je reditelj režirao neki film, kako se zove koji glumac. Naravno da sam se nagledao SF-a, ali ono što sam uvek prepoznavao bili su Hičkokovi filmovi. Tu nije bilo greške. Majstor je majstor. Naravno, kratki Čaplinovi filmovi bili su ono mini-uživanje. Ipak, dva filma koja sam kao klinac najviše puta gledao bili su „Isterivač đavola” i „Ratnici podzemlja”. Ta količina strave koju je „Isterivač” uterivao u mene bila je nemerljiva i prosto me je uvek vabila na još. Iako horore baš i ne obožavam toliko kao SF, ali eto.

Stripovi


Detinjstvo je obeležio Alan Ford. Što je opšte mesto za mnoge iz moje generacije. Ono što je bila svojevrsna poslastica u mom kraju je bio Nipper Lawrence, strip o klincu-fudbaleru, sa kojim je bilo lako poistovetiti se.

Pisci i knjige


Kao klinac sam se strašno navukao na priče o putu na Mesec, to je moje doba, koje mi je pomalo izmaklo, pa sam prvo to čitao kao sumanut, a posle knjige o Drugom svetskom ratu. Ispada da se kao klinac nisam baš načitao knjiga koje treba tada pročitati. Dva naslova koja su me naterala da ih pročitam bez ispuštanja iz ruku su „Anubisova vrata” Tima Pauersa, i „Enderova igra” Orsona Skota Karda. Za fanove SF-a obavezno štivo.

Događaji


Utakmice Partizana u Hali sportova na Novom Beogradu. Ona mi je u komšiluku, a ja navijam za Zvezdu i tako… Čak sam i neke derbije gledao na strani sa navijačima Partizana kojima, u to vreme, nije smetalo da među njima bude „neistomišljenik”… Sada bi to bila… ne naučna fantastika, nego horor.
I koncerti. Oni, legendarni, u maloj sali Pinkija – gde su nastupale novotalasne grupe. No, jedan od najdražih bio je koncert Silueta od 17.00h, jednog tmurnog popodneva, ako se ne varam, 1981. godine. U sali je bilo možda 50-tak ljudi, u prvim redovima nas desetak drugara, koji su samo znali da su Siluete nekada bile poznate. Zoran Miščević je totalno bio začuđen nama, pa je ceo koncert ličio na mini predavanje, pošto je umeo da dodatno najavi svaku pesmu i objasni poneku zanimljivost. Onu, koju sam zapamtio, bila je za pesmu „Ide voz” koju su izvodili u Nemačkoj, gde ju je čuo menadžer grupe Boney M i… par godina kasnije oni su se zapanjili kada su čuli snimljen hit „Gotta Go Home”.