Na današnji dan, tačno u podne, objavljen je drugi studijski album alternativnog rok sastava pod nazivom Brigand. Sa njihovim vokalom i gitaristom, Veliborom Nikolićem, upustila sam se u razgovor o ovom izdanju koje su ljubitelji benda željno iščekivali.


Sada kada je došlo do objavljivanja Brigandovog drugog albuma, pitanje koje se postavlja je koliko se on i po čemu razlikuje od svog prethodnika?

Razlikuje se pre svega što ga nisu snimili isti ljudi. Mislim da su i Stevan i Andrej, a i Stefan kao producent, promenili hemiju benda u nekoj meri i meni je to baš super. Idejno je ispao sa malo više mesečine, a malo manje Sunca od „Grešnika”. Naravno da ima sličnosti, ali su neke stvari namerno rađene drugačije. Tu, pre svega, mislim na tretman gitara, proces snimanja oko kojeg smo se polomili. Apsolutno svaki zvuk na ploči je prirodan, nema nijednog jedinog sempla ili plagina, osim ekvilajzera na gitarama. Dosta smo eksperimentisali sa pozicijama mikrofona i samim holom od Bigza koji je „glumio” reverb: u pesmi „Centurion” se čuje kako kreće lift, kad počnu bubnjevi. I na kraju, kad je krenuo miks, najmanje 50% traka od svih gitara je pobrisano hahaha. Ne kažem da i drugi tako treba da rade, ali ovaj put priroda je zaista pobedila i dala neke rezultate.

Moram da kažem da je do ove ploče bilo najteže doći. Više prepreka nego uobičajeno. Ali valjda je i to neka mera nas kao ljudi i benda generalno. Mislim da je za nijansu lakši od prethodnog albuma, a nekako crnji i „gotičarskiji”. Ja u šali „Vavilon” nekad nazivam „ženskom” pločom, pesme poput „Pravo Pa Desno”, „Sloboda U Tvojim Očima”, „Bogomoljka” ili „Centurion” se nisu mogle naći na „Grešnicima” jer su „ženskije”.

Nervira me kad nas svrstavaju u grunge. Mi nismo grunge bend, mi smo alternativni rok bend sa zaista raznim uplivima. Na primer, Alice In Chains su zapravo bili moderan i inteligentan heavy metal bend, prirodna i veoma retka evolucija jednog ćorsokak žanra, a ne grunge bend - trenutno mi još jedino Pantera pada na pamet kao bend koji je izvukao ono najbolje iz heavy metala. Pearl Jam su bili klasičan beli bluz rok bend sa mirisom Brusa Springstina i U2, kao i sve preodvratne severnoatlantske ideologije koja ide uz to, a Soundgarden su Led Zep na trodonima. Jebeš žanr koji je otišao sa jednim čovekom. Al’ je bar taj čovek i njegov bend (Nirvana) vredeo za sve pare. Iskreno, u vreme nastajanja albuma tih par godina više sam slušao shoegaze nego bilo šta.

Kako je od radnog naziva Sektaški obredi na grobu našeg bivšeg predsednika došlo do konačnog naziva albuma Daleko je Vavilon?

To je bila Ilijina fora, kad smo išli u Požarevac da sviramo. Nama je to bilo simpatično, pa je spontano nastao kao radni naziv. Ali nijednog momenta nije bila ozbiljna ideja, radni naziv služi da se đavolu zavara trag. Super je kad ljudi nisu načisto da li se zezamo ili smo ozbiljni. To ti da neki prostor u glavi da lakše dišeš kada stvarno odlučuješ kako će se nešto zvati. „Daleko Je Vavilon” ima više značenja kao naziv ploče, a i zvuči nekako kul zar ne? A ponekad je bitnije kako zvuči nego šta znači. Navodno je zato Rej Kroc kupio McDonalds jer je to prezime zvučalo savršeno američki, a kod Čeha Kroca ne bi jeli ni Česi koliko bi to odvratno ime bilo za restoran.


Album ste najavili spotom za pesmu „Most je prešao reku”. Zbog čega ste kao lokaciju za snimanje spota odabrali baš napuštenu „bolnicu za duhom slabe”?

To je bila ideja Ane Danilović, režisera spota, i nama se ta ideja svidela. Mada nije bilo jednostavno snimati tamo, nije bilo svejedno. Ja mislim da nema horor video igre ili jeftinog horor filma koji se nekim delom ne odvija na takvim mestima. Zatekli smo svašta tamo, oproštajna pisma iz perioda SHS, skorene lokve krvi, razne uređaje i slično. Ali je dobro iskustvo za nas.

Neke od pesama sa albuma ste već izvodili na svirkama. Možeš li na osnovu reakcija publike na te pesme da „predvidiš” kakve će reakcije biti na ostatak pesama sa albuma?

Nikada se ne bavim takvim prognozama. Nikada u životu nisam ušao u kladionicu. Inače ne volim fiks-ideje tipa „mi ćemo ovo, a mi ćemo ono, eno gradimo sportsku halu u selu gde ljudi bukvalno crkavaju od gladi, al’ gradimo halu, jebote”. Nisam baš toliki luzer. Fiks-ideje su nas ubile kao narod. Važno je da je album izašao. Voleo bih da ljudi daju priliku albumu pa kako bude.

Album ćete prvo promovisati u Novom Sadu, gde ćete svirati pre Nikole Vranjkovića. Da li vam je bilo u planu da promociju započnete baš u ovom gradu?

Mi kao bend nismo u poziciji da idemo na turneje, pa sviramo gde i kada procenimo da nam odgovara. Nikola Vranjković nas je zvao da mu gostujemo na koncertu u Novom Sadu, i sa obzirom da su u Novom Sadu uvek dobre svirke, nije bilo razloga da ne prihvatimo. Tako da nema nekog jasnog plana. Nadam se da ćemo svirati što više budemo mogli. Ko god hoće da nas dovede, može da nam se javi na fejsbuk stranicu.

Da li, osim svirki u Srbiji, planirate i koncertne promocije po regionu?

To bi bilo lepo. Al’ čekaj da se album malo zavrti.
Sa Veliborom razgovarala Jelena Ostojić