Uvek postoji izvesna doza strahopoštovanja kada se piše o Kortu Maletezeu ili Hugu Pratu, njegovom tvorcu. U istoriji strip kritike moguće da je jedino o Mobijusu i Fosteru napisano više eseja i studija. Naravno, s obzirom na to da je reč o jednom od serijala zbog koga danas najviše i smatramo da je strip umetnost.


Beogradska izdavačka kuća Darkwood je sredinom februara objavila prve dve, od dvanaest knjiga, u kojima će biti sadržan ceo opus Korta Maltezea. Plan je, i nadamo se da će tako biti, da se ovih dvanaest knjiga objavi najkasnije za tri godine, što bi bilo oko četiri knjige godišnje. A ne postoji nijedan strip-serijal koji više zaslužuje da se svaka knjiga, kako budu izlazile, ponaosob opiše na ovom portalu. Komuna je tokom devedesetih objavila nekoliko knjiga Korta Maltezea, ali serijal nikada nije završen. Pre toga, Korta su objavljivali "Stripoteka", "Politikin zabavnik", "Strip Art"... Ali tek sada postoji nada da će se celokupan serijal, sa svim pratećim akvarelima, tekstovima, mapama i studijama Huga Prata, objaviti u jednoj ediciji. I pritom na ćirilici, što u velikoj meri izdvaja ovu ediciju od većine stripova koji se objavljuju.

Da podsetimo, Korto Malteze je serijal nastao 1967. godine, kada izlazi priča Balada o slanom moru, u kojoj je neobični mornar i svetski putnik, neizlečivi avanturista snenog pogleda večno uperenog u daljinu, jedan od glavnih aktera. Balada je serijski objavljivana u magazinu "Narednik Kirk", koji svoje ime duguje drugom Pratovom serijalu, crtanom u Argentini tokom pedesetih po scenariju Hektora Germana Osterhelda. Prat je u Argentinu, koja je pedesetih proživljavala ekonomski i kulturološki procvat, dospeo sa još tri italijanska umetnika, bežeći od krize u domovini. Mario Faustineli, Hugo Prat, Ivo Pavone i Dino Batalja su u Argentini bili pripadnici takozvane Venecijanske grupe, i sarađivali su sa nekim od najvećih imena argentinskog stripa tog vremena. Ako se vratimo još malo u prošlost, do početka Drugog svetskog rata, zatekli bismo Prata kao trinaestogodišnjeg mladića koga otac prijavljuje u Musolinijevu vojsku i šalje za Etiopiju, što je samo fragment pustolovnog života ovog umetnika. Dakle, nije nimalo čudno što je nakon rata Prat žudeo da pobegne od svega. I pobegao je. Tokom svog radnog i životnog veka (1927–1995), proputovao je skoro celu planetu, i na tim putovanjima je otkrio čari izvan svakog poimanja koja je brižljivo ukomponovao u svoje stripove. Neizlečivi bibliofil, Prat je u svom posedu imao približno 30.000 knjiga, koje je čuvao u kući u Švajcarskoj koju je sam projektovao, raspoređenih u nekoliko prostorija raspoređenih po zemljama, temama ili periodima. I sve to je preneo na Korta. 

Korto Malteze je kruna celokupnog opusa Huga Prata. Možda nesvesno, ili pak veoma ciljano, Hugo Prat i jeste Korto Malteze. Kao i Prat, Korto je putnik. Prelazi sve poznate meridijane tokom druge i treće decenije 20. veka. Projekcija Huga Prata na Korta je suštinska, pa se odnosi i na fizičke karakteristike. Kako Umberto Eko navodi u uvodnom tekstu Balade o slanom moru: "...sreo sam ga na terasi Martinija u Milanu i predstavio ga svojoj kćeri, tada još sasvim maloj, ali već čitateljki njegovih priča. I ona mi je na uho prošaputala da je Hugo Prat Korto Malteze. Samo dete sme da kaže da je car go." To su bile samo naznake fizičkog izgleda, posebno u fizionomiji lica, možda čak i u držanju. Ali, dete je videlo ono što drugi možda i nisu.
Da se vratimo na Baladu o slanom moru.

Korta ne zatičemo na početku, već priča kreće sa Raspućinom, koji će u serijalu igrati skoro podjednako bitnu ulogu, ruskom gusaru, lupežu, zločincu. Ali, ne treba biti strog prema njemu – i sam Korto često nije prekritičan prema Rasu, kako ga skoro prijateljski naziva. Korto i Raspućin su lice i naličje istog novčića. Segregacija na dve ličnosti suprotstavljenih moralnih načela i postupaka, ali opet objedinjenih. U Baladi Raspućin je ključna figura koliko i Korto, tu nema sumnje. U kasnijim pričama Prat otkriva da je Korta i Raspućina upoznao Džek London 1904. godine, tokom Rusko-japanskog rata.

Raspućin spašava iz mora dvoje adolescenata brodolomnika, Kaina i Pandoru, da bi ubrzo potom naišao na i Korta vezanog za improvizovani splav. Kao žrtva pobune na sopstvenom brodu, Korto dospeva kod Raspućina. Kortov ulazak na pozornicu, i otpočinjanje sage brodolomnicima, još je jedna od Pratovih projekcija. Tokom proputovanja Amazonijom, Prat je imao brodolom 1964. godine, samo nekoliko godina pre nego što je nacrtao Korta. Smatran je nestalim, dok ga nije spasilo indijansko pleme u amazonskim prašumama.


Priča u Baladi o slanom moru se odigrava na Pacifiku, u skoro bajkovitom ambijentu, na samom početku Prvog svetskog rata. Nemci, Japanci, Britanci, polinežanski i malenežanski urođenici, peščani atoli, barke i brodovi, kao i poslovična ćudljivost Tihog okeana su ambijent Balade. Priča teče u pratovskom maniru, katkad dinamično, skoro stihijski, a u drugim segmentima pak poput kretanja kroz bajkoviti san. Poigravanje sa geografijom, kao i sa hronologijom, stavljajući ih često u nesaglasje, Prat svesno doprinosi osećaju bajkovitosti cele priče, na šta ukazuje i Eko u predgovoru. S druge strane, u ruke aktera smešta antikvarne knjige, koje se mogu identifikovati do detalja, poigrava se sa simbolikom imena junaka, pokazujući koliko zapravo poznaje geografiju tih krajeva...  Prat kroz Baladu prolazi kroz sopstveno traganje za izražajem. Crtež i priča variraju, poput štelovanja radio-aparata. Korto se sasvim postepeno ustoličuje kao glavni junak, kakav će biti u sledećim albumima. U ovoj fazi je to lako mogao biti Kain, Pandora, Raspućin, ili čak misteriozni Monah, zastrašujući vođa pirata kome nikada ne vidimo lice. Korto je ipak ličnost sa neopisivom harizmom. Njegove oscilacije od kontemplativnih replika do eksplozivne dinamike su deo njegovog šarma. Kao da neprestano klizi između stvarnog sveta i nadrealnog prebivališta duhova. Ali uvek odaje utisak osobe koja je u saglasju sa okolišem.

Crtež Huga Prata, pa samim tim i Balade o slanom moru, je takođe tema bezbrojnih eseja. Dok su većina čitalaca i kritike sasvim jasno određeni da je reč o remek-delu devete umetnosti, postoje i glasovi koji ga smatraju suviše svedenim. Pratov crtež jeste sveden, sasvim svesno. U Baladi postoje sitne varijacije koje ukazuju da je na ovoj priči pokušavao da traga za autentičnim izrazom, koji će vremenom postati odlika serijala. Ne može se zanemariti činjenica da Prat okom majstora ne stavlja uzalud nijednu suvišnu liniju. Manje je više, glasi stara poslovica, i ovde nalazi svoj potpuni smisao. On je u stanju da jednom spiralnom linijom istakne trodimenzionalnost tamo gde bi nekome trebale beskrajne šrafure. Pratovi akvareli, koji se mogu naći na naslovnicama i dodatnim materijalima u knjigama, još bolje svedoče o toj majstorskoj svedenosti detalja na neophodni minimum. Zašto se, uostalom, koncentrisati na stvari koje bi zagušile lepotu table koja i treba da simboliše jednostavnost, ali i da dopusti priči i željenoj dinamici da odrade svoj deo posla. A balans između te tri komponente je i suština privlačnosti umetnosti Huga Prata.
Opet, postoji i osećaj poniznosti pred delom, u kome svaka tabla može biti predmet posebnih studija.
Kolor Balade o slanom moru je delo Patricije Canoti, poslednje Pratove supruge, ali je rađen pod strogim nadzorom i uputstvima autora. Jedan od uslova koji je stavljen pred Darkwood od strane vlasnika prava, Castermana i Conga, bio je da se izdanje štampa u inostranstvu, u koprintingu sa ostalim svetskim izdanjima. Jedna od stvari na koju je Darkwood mogao da utiče je izbor papira. Odluka je pala na poseban mat papir, za razliku od većine svetskih izdanja, na kome su pastelne boje Patricije Canoti došle do punog izražaja.

Za Korta znaju ljubitelji stripa, cene ga istoričari umetnosti i kritičari, i čuli su za njega i oni koji su sa stripom na "vi". Biblioteka od dvanaest knjiga Korta Maltezea svakome od njih može da posluži kao kamen-temeljac upoznavanja sa stripom kao umetnošću.

Nikola Dragomirović