Bili Ajdol: ”Igrati sa Sobom”
Helly Cherry
“Kažu da, ako čuješ tresak, još uvek si živ”
Ova krilatica bajkera, pored toga što predstavlja prvu rečenicu prologa ove autobiografije Vilijema Brouda (alias Billy Idol), može poslužiti i kao lajtmotiv čitave njegove karijere – a možda i života. Ako je neko “treskao” i imao uspone i padove, to je ovaj večiti buntovnik iz Londona.
U naletu velike popularnosti i ekonomske isplativosti “štancovanja” biografija i autobiografija muzičkih zvezda Bili je odlučio da ne bude izuzetak. Ono što njegovu priču izdvaja iz mora drugih jeste redak stepen iskrenosti, humora i autoironije – a sve iz pera čoveka o čiji ego su nekad bogovi mogli da kače svoje zvezdane kapute.
Iskreno, iznenadilo me je koliko je Billy načitan i bistar lik, čak i ako je imao nečiju pomoć prilikom pisanja. Niko drugi nije potpisan, pa treba verovati da on jeste lik koji ume da u jednom pasusu citira i Bendžamina Frenklina i Lenjina.
Roman prati njegovo (fizičko) odrastanje i (muzičko) sazrevanje na relaciji Velika Britanija – SAD. Ima tu rokenrol šablona, od kojih je najpoznatiji, svakako, onaj sadržan u svojevrsnoj mantri tog muzičkog pravca: “Seks, Droga, Rokenrol“. Velika slova jer je veliko i ime koje o tome piše u ovoj autobiografiji. A i bilo je toga, dosta.
Od prvih muzičkih koraka, od benda “Generation X” kome Billy daje gotovo mitski karakter, eksplozije panka do statusa MTV ikone, prešao je povremeno trnovit put. Kao nultu tačku sa koje počinje da rezimira svoj život, Billy uzima svoju motociklističku nesreću iz februara 1990. Nije redak slučaja da ispovesti ovog tipa počinju na taj način – ako nije iskustvo bliske smrti izazvane overdoziranjem, onda je u pitanju saobraćajna nesreća. “Crash and burn” je, nekako, neizostavni pratilac takvog načina života, i nebitno je pleše li se na ivici igle, žileta, otvora sačmare ili autoputem koji brzo promiče. Pad se dešava u momentu najveće slave ovog izvođača, kao i trenutka kad on rezimira svoju dotadašnju karijeru i traži nove muzičke pravce kojima bi krenuo u istraživanje. To je, doduše, i momenat kad njegov divlji način života ispostavlja račun. Sve je tu. Njegovi koreni, kako muzički tako i porodični, njegove ljubavi, prijateljstva i razočarenja.
Ne mogu da se setim koje tačno godine smo ga moj kum i ja gledali na Ušću, a ne želim da guglam taj podatak. Sećam se da je u publici bilo dosta već ocvalih riba u rok fazonu, pod teškom šminkom i obučenih kao za Sunset Strip, 1986. Vreme je bilo loše, nebo tmurno i očekivali smo kišu. Mislim da je predgrupa trebalo da bude bend Slađane Milošević, ali da se ova domaća zvezda osamdesetih prepala da će pokisnuti ili tako nešto, pa ih nismo videli na bini. Šta ti je profesionalizam. Ionako smo došli zbog Bilija, a jedna od tih riba mi u poverenju reče, iako je nikad do tada nisam video:”Nadam se da će vreme da se popravi, da Billy može da se skine.” Vreme se nije prolepšalo, mislim da se nije skinuo, ali su on , mađioničar Steve Stevens na gitari i ostatak benda isporučili svoju magiju.
Ovo i jeste, i nije bila digresija sa moje strane. Mislim da i ovaj podatak pokazuje koliko su seksualnost i profesionalizam uvek bili bitan činilac fame o Biliju.
Roman ima četiristo dvanaest i po stranica, a pročitao sam ga za dva dana, i mislim da to dosta govori o tome koliko je zanimljiv. Sve je objasnio. I značenje pesama “Sweet Sixteen” (jedna od najlepših i najtužnijih priča koje sam ikada pročitao, pa takva i pesma koja iz nje ishodi), “White Wedding”, “Eyes Without a Face”… Odnos sa ocem, Kitom Forsijem i Stivom Stivensom, kao ljudima koji su mu dali muzički identitet, ljubavi i fizičke zamene za nju... Ništa nije prećutao.
Ne morate voleti rokenrol. Dovoljno je da volite dobru priču, posebno na temu “preko trnja do zvezda”, i biće vam drago da pročitate ovaj roman. Nije Billy baš ni tolika zver, videćete, ako već niste čitali.
Ili, njegovim rečima:”Panker nežnog srca? A šta tu ima loše?”
Ova krilatica bajkera, pored toga što predstavlja prvu rečenicu prologa ove autobiografije Vilijema Brouda (alias Billy Idol), može poslužiti i kao lajtmotiv čitave njegove karijere – a možda i života. Ako je neko “treskao” i imao uspone i padove, to je ovaj večiti buntovnik iz Londona.
U naletu velike popularnosti i ekonomske isplativosti “štancovanja” biografija i autobiografija muzičkih zvezda Bili je odlučio da ne bude izuzetak. Ono što njegovu priču izdvaja iz mora drugih jeste redak stepen iskrenosti, humora i autoironije – a sve iz pera čoveka o čiji ego su nekad bogovi mogli da kače svoje zvezdane kapute.
Iskreno, iznenadilo me je koliko je Billy načitan i bistar lik, čak i ako je imao nečiju pomoć prilikom pisanja. Niko drugi nije potpisan, pa treba verovati da on jeste lik koji ume da u jednom pasusu citira i Bendžamina Frenklina i Lenjina.
Roman prati njegovo (fizičko) odrastanje i (muzičko) sazrevanje na relaciji Velika Britanija – SAD. Ima tu rokenrol šablona, od kojih je najpoznatiji, svakako, onaj sadržan u svojevrsnoj mantri tog muzičkog pravca: “Seks, Droga, Rokenrol“. Velika slova jer je veliko i ime koje o tome piše u ovoj autobiografiji. A i bilo je toga, dosta.
Od prvih muzičkih koraka, od benda “Generation X” kome Billy daje gotovo mitski karakter, eksplozije panka do statusa MTV ikone, prešao je povremeno trnovit put. Kao nultu tačku sa koje počinje da rezimira svoj život, Billy uzima svoju motociklističku nesreću iz februara 1990. Nije redak slučaja da ispovesti ovog tipa počinju na taj način – ako nije iskustvo bliske smrti izazvane overdoziranjem, onda je u pitanju saobraćajna nesreća. “Crash and burn” je, nekako, neizostavni pratilac takvog načina života, i nebitno je pleše li se na ivici igle, žileta, otvora sačmare ili autoputem koji brzo promiče. Pad se dešava u momentu najveće slave ovog izvođača, kao i trenutka kad on rezimira svoju dotadašnju karijeru i traži nove muzičke pravce kojima bi krenuo u istraživanje. To je, doduše, i momenat kad njegov divlji način života ispostavlja račun. Sve je tu. Njegovi koreni, kako muzički tako i porodični, njegove ljubavi, prijateljstva i razočarenja.
Ne mogu da se setim koje tačno godine smo ga moj kum i ja gledali na Ušću, a ne želim da guglam taj podatak. Sećam se da je u publici bilo dosta već ocvalih riba u rok fazonu, pod teškom šminkom i obučenih kao za Sunset Strip, 1986. Vreme je bilo loše, nebo tmurno i očekivali smo kišu. Mislim da je predgrupa trebalo da bude bend Slađane Milošević, ali da se ova domaća zvezda osamdesetih prepala da će pokisnuti ili tako nešto, pa ih nismo videli na bini. Šta ti je profesionalizam. Ionako smo došli zbog Bilija, a jedna od tih riba mi u poverenju reče, iako je nikad do tada nisam video:”Nadam se da će vreme da se popravi, da Billy može da se skine.” Vreme se nije prolepšalo, mislim da se nije skinuo, ali su on , mađioničar Steve Stevens na gitari i ostatak benda isporučili svoju magiju.
Ovo i jeste, i nije bila digresija sa moje strane. Mislim da i ovaj podatak pokazuje koliko su seksualnost i profesionalizam uvek bili bitan činilac fame o Biliju.
Roman ima četiristo dvanaest i po stranica, a pročitao sam ga za dva dana, i mislim da to dosta govori o tome koliko je zanimljiv. Sve je objasnio. I značenje pesama “Sweet Sixteen” (jedna od najlepših i najtužnijih priča koje sam ikada pročitao, pa takva i pesma koja iz nje ishodi), “White Wedding”, “Eyes Without a Face”… Odnos sa ocem, Kitom Forsijem i Stivom Stivensom, kao ljudima koji su mu dali muzički identitet, ljubavi i fizičke zamene za nju... Ništa nije prećutao.
Ne morate voleti rokenrol. Dovoljno je da volite dobru priču, posebno na temu “preko trnja do zvezda”, i biće vam drago da pročitate ovaj roman. Nije Billy baš ni tolika zver, videćete, ako već niste čitali.
Ili, njegovim rečima:”Panker nežnog srca? A šta tu ima loše?”
Milan Katić