Nije mi ni malo lako da pišem o albumu „Od sjene do sunca“ banjalučkog petočlanog benda Pajperov Smijeh, jer i dalje nisam siguran šta zapravo osećam prema pesmama sa ovog izdanja. U nekim trenucima mi se čini da je ovaj bend otkrio nešto novo, pomerio granice u rokenrolu, a ponekad mi se čini da umišjam nešto što ne postoji. Sigurno je da je album vredan preslušavanja i da zbog ovih deset pesama neću biti jedini koji je u dilemi.

Nema sumnje da ovi momci znaju šta rade kada je u pitanju pravljenje pesme. Svaka od numera sa ovog albuma ima u sebi nešto specifično, tako da je album nalik na zbirku sa različitim motivima koje povezuje jedna zajednička ideja. Ali ono što nisam uspeo da odgonetnem je – šta je ideja ovog albuma? Problem na koji nailazim u razumevanju pesama je što su tekstovi nekada toliko apstraktni da uopšte ne mogu da shvatim o čemu se radi i da nije naslova numere, sve bi ličilo na neku zagonetku. U nekim trenucima to je vrlo primamljivo, pa smisao pesme liči na slagalicu kojoj morate da se posvetite da biste je shvatili i doživeli, što nikako ne garantuje da ste pogodili u centar, ali ste oktrili nešto svoje, što je i najvažnije u slušanju muzike. Verujem da ovaj album ima koncept, jedinstvenu idejnu nit koja svih deset pesama drži u sklopu, ali ja nisam uspeo da je odgonetnem, pa da bih utešio sebe, pretpostavljam da je jedan od ključeva u sedmoj pesmi, „Čudesan smijeh“. U ovoj pesmi postoji strofa u kojoj je akcenat na rečima, što tumačim kao smernicu za razumevanje i ostalih tekstova:
„Jedna riječ slijedi drugu
upisujući se u krugu.
Jedna riječ drugu steže
Ko omčom ispod vrata veže.“
Zbog ove strofe čini mi se kao da su autori u rečima ostavljali mrvice po kojima bi trebalo da ih pratimo sve dublje u lavirint, ali problem nastaje što se izlaz iz lavirinta premešta i ako uđete duboko u njihovu priču, više ne možete da baratate sa očekivanjima koja ste poneli na početku i čini se da je „čudesan smijeh“ koji se čuje zapravo podsmeh upućen čoveku koji je izgubljen u traženju smisla, jer smisla možda i nema (ili je preteško uhvatljiv).


U slučaju ovog benda pitanje teksta i reči je glavno. Muzici se ne može ništa prigovoriti, svaka pesma ima svoj gruv i dobru vožnju, a bend ne strahuje da pređe u psihodelični zvuk ili, pak, u tvrdo rokanje. Ono što je vrlo specifično je način na koji koriste jezik, same reči u pesmama. Ako obratite pažnju na melodiju reči, uvidećete da svi stihovi imaju svoju vožnju koja se melodijski uklapa uz muziku, zbog čega verujem da su tekstovi građeni u skladu sa muzikom i da je njihovo prožimanje neodvojivo. Ako ne bih obraćao pažnju na značenje reči, ili ako bih bio slušalac koji ne razume ovaj jezik, mislim da bi ugođaj bio veći, jer pokušaj da shvatim o čemu se peva u pesmama me ponekad odvlači od uživanja u pesmi i najbolje mi je zapravo kada ne mislim o tome. U nekim pesmama kao što je „Špageti fajt“ ima dovoljno tragova koji mi olakšavaju razumevanje, pa samim tim i saosećanje sa pesmom. Iz ove pesme bih posebno izdvojio uvodni stih, vrlo slikovito i sjajno upotrebljeno poređenje: „Ugruvan sav, poput vječno uposlenog kaskadera“. Ali ima pesama u kojima su stihovi toliko apstraktni da mi smisao potpuno izmiče. U tim slučajevima ne razmišljam o značenju, već samo pevam melodiju i mogu da uživam u tome, ali pošto sam optrećen odgovorima za kojima tragam u muzici, „Pajperov Smijeh“ mi zadaje mnogo muka.

Pored pomenutih pesama, izdvojio bih i onu sa završnice albuma – „Orlando“. U ovoj pesmi je očigledna jasna aluzija na „Besnog Orlanda“, ali je ta aluzija ubačena u potpuno novi kontekst, u pesmu o uličnom psu koji luta gradom i nema nikakve brige, ne pita se o egzistenciji i smislu. U refrenu postoji direktno obraćanje Orlandu i glas mu kaže da „Dug je put od sjene do sunca“. U tome nalazim i direktno obraćanje slušaocu, jer ovaj album je stvarno dug put, ne samo zbog godina koje su muzičari uložili u njegovo oblikovanje, već i u neophodnom vremenu koje morate da uložite da biste se približili njegovoj ideji i smilsu. Zbog toga mi je ovo izdanje jako drago, jer je jedno od retkih gde priznajem svoj poraz, pošto se ne osećam kao da sam proživeo svaku pesmu i uvideo poentu, ali uhvatim sa vremena na vreme sebe kako pevušim neku njihovu melodiju ili se pitam – šta zapravo znači pesma „Radost Novog Tla“.

Mislim da je ovaj album jako dobar početak za Pajeprov Smijeh i sa velikim nestrpljenjem iščekujem da ih čujem uživo, jer verujem da će mi se tada neke stvari objasniti i kockice složiti. Do sledećeg albuma imaće dovoljno vremena da odluče hoće li napraviti još jedan teško odgonetljivu zagonektu ili će ipak biti manje hermetični i omogućiti široj publici da proživi vizije koje su nam pružili ovim pesmama.

Andrea Kane