[Ovaj intervju je deo serijala "Nevidljivi ljudi scene". Pogledajte o čemu se radi]

MTA je akronim za „Means To Amend“ što bi, u najprostijem prevodu, značilo „sredstva unapređenja“. Ekipa pod ovim znakom se i okupila sa tim osnovnim ciljem – da unapredi stanje domaće alternativne scene, a u granicama muzike koju i sami furaju – hardkor,metal i panka. Prve koncerte MTA je organizovao 2008. godine, na bazi prijateljskih odnosa sa bendovima u zemlji i van nje. Model koncerta za koji su se opredelili od samog početka je dovođenje bendova iz inostranstva koje uparuju sa snagama domaće scene. Tako, na svim MTA koncertima publika ima prilike da čuje reprezentativne strane bendove, najbolje i najperspektivnije iz Srbije, a da omogući i samim bendovima da razmene iskustva i kontakte, te otovore srpsku scenu prema evropskoj i svetskoj. U svom opusu MTA je imao prilike da u Srbiji ugosti većinu relevantnih bendova iz regiona i Evrope, kao i da dovede neka od svetski velikih imena hardkora, panka i metala – Bane, Comeback Kid, Strung Out, A Wilhelm Scream, Lionheart, Texas in July, Iwrestleabearonce, Expire, Mad Caddies... i nastavlja da traži nove nade domaće scene, pomaže diy bendovima iz regiona da sviraju u Srbiji i daje sve od sebe da što više „većih“ imena „zaluta“ u naše krajeve.

 
HC: Koliko je organizatorski i promoterski posao stresan, šta su dobre, a šta loše strane?
MTA: To je jako individualno. Stres dolazi sa cimanjem – ako želiš da se cimaš, učinićeš stvari stresnijim, kontradiktorno, da? Ako imaš ambiciju, podižeš lestvicu i daješ sebi teže ciljeve i prihvataš izazove, a onda i količina stresa raste. Dok se ti cimaš, s druge strane malo ko, a ko nije sa te strane organizacije prisutan u underground muzici, može i želi da shvati tu tvoju borbu. Ko te terao da se baviš promocijom apsolutno najnepopularnije populističke muzike, jel tako? I da, većinu vremena, sve zavisi od tebe/tvoje ekipe, to je vrh stresnog brega. Jednom kad uzmeš da radiš koncert, nema nazad. Naravno, pričamo o tome da si čovek na mestu i radiš stvari kako treba...
Dobre stvari dolaze u vidu „malih“ nagrada – zahvalnosti benda, prilike da slušaš odlične bendove u svojoj organizaciji, osećaj zajedništva, druženja, saznanje da si od ničega ti, tvoja ekipa i oni koji su došli da vas podrže, napravili nešto. Kad tako nabrojimo to je možda i najveća nagrada od svih - pravo da se okreneš za sobom i kažeš da te nije mrzelo, da si imao viziju i sproveo je u delo. Čoveku na pravom putu nema većeg zadovoljenja od toga.

HC: Koji su problemi sa kojima se svakodnevno suočavate kod organizacije koncerata? Od strane bendova, vlasnika kubova...
MTA: Što se tiče bendova, dobro je - bavimo se underground ekipom! Uz to, ne radimo sa samoproklamovanim zvezdama alternativne scene, koji umeju da imaju sulude zahteve,  pa što se tiče bendova, problemi su relativno neznačajni. Uz to mi radimo sve da bendovima i publici izađemo u susret, i onda i ako dođe do problema stvarno su beznačajni u ova dva segmenta...u odnosu na sve ostalo. A ostalog je toliko da se od muke desi i da zaboraviš poentu koncerta. Da, sve oko bendova i koncerta, ono što prosečan scene fan i ne vidi, ume da zadaje najveće glavobolje. Pri tom, kad i dođe do problema u tom segmentu, nikoga ne zanima da sagleda realnu situaciju i da očekivanja prilagodi istoj. Agenti bendova nas gledaju kao zemlju švedskog standarda, vlasnici klubova kao da organizujemo koncert od kog ćemo zgrnuti hiljade evra. Pored agenta i klubova, tu ima i gomila sekundarnih činilaca: papiri za bend za prelazak granice, prodaja karata, plakati, plaćanje poreza, oprema u klubu, ozvučenje, binska oprema, smeštaj za bendove, ketering...Svi faktori u tom lancu organizacije između nas i same realizacije koncerta su potencijalni rizik od neplaniranog finansijskog gubitka, pa čak i otkaza koncerta, a ljudi u tome uopšte ne olakšavaju. Ako želiš da radiš po sistemu i standardu, to te košta više para, a ako ideš van sistema trošiš gomile živaca....
Hvala na prilici da to iznesemo ovako javno, možda to uspe da promeni neke stvari, mada mala je verovatnoća...ako ništa, makar da ekipa koja dolazi na koncerte shvati koliko smo, u stvari, jedni sa drugima jedini koji ovu priču možemo da držimo na nogama.

HC: Šta sve organizacija jednog koncerta obuhvata i podrazumeva?
MTA: Prvenstveno obuhvata procenu da li uopšte postoji interesovanje za neki bend kod nas. Sad, i taj termin „interesovanje“ je relativan. Zavisi od toga da li neko želi da ne izgubi pare i eventualno zaradi ili da dovede bend samo zbog ljubavi prema istom, iako zna da neće finansijski proći sjajno. Mi se uvek vodimo ovom drugom stavkom, pa tek onda se potrudimo da makar budemo na nuli. Posle toga idu uobičajene stvari. Korespodencija sa menadžerima i pregovaranje oko cene i termina, zakazivanje kluba i predgrupa, promocija događaja, logističke akrobacije u pripremi koncerta, a pogotovu na sam dan održavanja koncerta, kad je potrebno organizovati veći broj ljudi i završiti gomilu sitnih poslova.

HC: Sa koliko ste bendova do sada sarađivali otprilike?
MTA: Organizovali smo skoro 40 koncerata. Ponekad dovodimo 2 ili čak tri benda iz inostranstva, u jednom paketu. Ako uzmemo u obzir da na svakom koncertu ima minimum jedna lokalna predgrupa možemo slobodno reći da smo sarađivali sa oko 100 bendova. Naravno, sa nekim domaćim bendovima smo sarađivali i više puta.

HC: Možete li izdvojiti neko najprijatnije i najneprijatnije iskustvo u dosadašnjem radu? (Ne morate navoditi imena, dovoljne su situacije)
MTA: Celodnevno druženje sa Strung Out-om u okviru tadašnjeg festivala ekstremnog sporta i muzike čiji smo bili su-organizatori, sa sve sutrašnjim klasičnim mega-kaloričnim srpskim doručkom je jedan od lepših momenata naše ”karijere” – mlado jutro, a ti sa takvim bendom sediš, ždereš, piješ kafu i ćaskaš. Na momenat si negde sasvim drugde. Od skorijih, momenat postkoncertne bleje sa ekipama iz bendova nakon Lionheart koncerta, te ljudima iz Bečeja, Kruševca, Niša i lokal ekipe je jedan od najpozitivnijih utisaka 2016e.
Najveća neprijatnost, generalno, je kad se mi, u ekipi pogledamo u oči i shvatimo da bi neki aktuelni bend koji, realno, u susednoj Bugarskoj, Mađarskoj puni sale, ovde jedva prodao pola. Na koncertnom nivou, neprijatnosti ima koliko hoćeš, ali ne bismo o tome.

HC: Kakva je saradnja sa medijima, koliko su spremni da isprate vaša dašavanja kroz najave i izveštaje?
MTA: Medija koji prate ovaj deo alternativne scene ima malo i svode se na webzinove. Od njih svih par web platformi nas redovno prati i imamo odličnu saradnju. Redovno idu najave, izveštaji pa čak i intervjui. To je dovoljno da skrenemo pažnju ljudima na sceni, slabije onima van. Možda tako i treba... Dugo vremena su foto-izveštaji bili na niskom nivou, ali u 2016-oj smo videli par jako dobrih foto galerija sa naših koncerata, pa i u tom segmentu smo više nego zadovoljni. Pokrivenost naših događaja u štampanim medijima je na nivou statističke greške. Od skoro smo uspostavili pozitivan kontakt sa dve TV stanice i super je bilo ići u etar sa pričom o ovoj muzici, ali pričamo o minutima na šest meseci. Naravno, u tom odnosu, mi smo ti koji ”vučemo za rukav” i trudimo se da dopremo do ljudi. Radio mediji, osim 202, nisu pokazali interesovanje za naš deo scene. Nismo radio friendly, očigledno.

HC: Manjak publike na koncertima je hroničan problem današnjice. Kakva su vaša iskustva i kakva je generalno posećenost na vašim svirkama? Koliko ste zadovoljni tim aspektom?
MTA: Pazi ovo, dešava se da nam ljudi prilaze i kažu “taj bend je bio u Beogradu?!”. Naše koncerte ljudi prate i mi se trudimo da na svaki mogući način informišemo ljude o kocertu koji pravimo. Takođe ohrabrujemo i lokalne bendove koje zovemo kao podršku da uključe svoje snage i mobilišu što veći broj ljudi. Kad na to dodamo modernu eru interneta, socijalnih mreža i dostupnosti svake informacije, tu kontradiktornost da su ostali neinformisani nikad nećemo razumeti u potpunosti. Možemo samo delimično da je konotiramo kao površnost. Možda su i zaboravili kako je iscimati se za nešto. Na primer, žele da čuju “ogromne” bendove, ali za to su spremni da plate “sitniš”. Ne, nije dovoljno samo lajkovati njihove spotove i kupovati majice preko impericon-a, već moramo da stvorimo kulturu odlaženja na koncerte. Ovo se najviše odnosi na najmlađe.
S druge strane, stariji bi trebalo da daju prave uzore – ne možeš reći da si “mecena” scene, a da svojim ponašanjem širiš pogrešne poruke. Nažalost, ima starijih uticajnih ljudi na sceni koji nam svojim ponašanjem zadaju više problema, nego omladinci, upravo jer njihov jedan postupak/reč povlači bar deset klinaca za sobom. Nemoj biti lenj, malodušan, isključiv, neodgovoran, šupalj…cimaj se još više od klinaca i onda ćemo tek moći da se nadamo da će ti klinci da naprave nešto da valja.
Da smo zadovoljni, nismo u potpunosti, ali stvari se polako pomeraju na bolje. Uvek može bolje, a u našem slučaju mora, jer može se reći da smo na prekretnici da se vratimo na “zelenu” listu destinacija.

HC: Šta mislite da utiče na posećenost nekom koncertu? Da li ste do sada uspeli da provalite neki princip i da na neki način unapred predvidite odaziv publike, ili je ovo nemoguće provaliti te i dalje ima (pozitivnih i negativnih) iznenađenja?
MTA: Na posećenost najviše utiče sam bend. Prosta stvar. Ako ima publiku ovde, oni će doći. Druga stvar jeste ako mi želimo da dovedemo manje poznat bend kako bi ga predstavili domaćoj sceni, onda na posećenost utiču mnogi faktori. Od cene ulaznice, predgrupa, lokacije, promocije i hype-a koji uspemo da generišemo oko tog benda, pa i detalja kao što su vremenske prilike tog dana. Pravila nema, barem ne na ovoj našoj sceni. Mi ni posle ovoliko godina rada nismo uspeli da pohvatamo sve principe ljudskog ponašanja i zbog toga nam se i dan danas dešava da imamo iznenađenja. Ipak, uspeli smo da uspostavimo neke mikro-principe i uspostavimo kritičnu masu ljudi koja uvek dolazi na koncerte, pa i ako se dese, iznenađenja nisu u toj meri negativna.

HC: Šta biste poručili publici?
MTA: Da je jako bitno da i oni odrade svoj deo, koji je jako prost. “Prevari” se, pojavi se na koncertu, možda ti se i dopadne, ko zna. I, ako si po prirodi opredeljen da budeš opozicija main stream-u, sunovratu originalnosti, imaš energije koja se gomila u tebi i tražiš mesto da sve što imaš da kažeš izbaciš iz sebe – bićeš na pravom mestu. Naši koncerti su, pre svega, prijateljska okupljanja. Podrži time naše napore i automatski postaješ deo ovog mikrokosmosa, daješ mu kredibilitet, pa i ti vrediš - taman za taj jedan koncert više nego dan ranije. I da, ništa strašno ako te neko gurne, padneš, ugruvaš dupe, sve je to za ljude. Uvek će biti tu neko da ti pruži ruku, pa da se na kraju dobro provedeš i možeš da se okreneš za sobom i kažeš da si dao svoj doprinos za priču u koju veruješ.

HC: Ako bi neko nov poželeo da se bavi ovim poslom šta biste mu rekli kao savet, kako da na pravi način razviju svoju priču i na šta bi trebalo da bude spreman od početka?
MTA: Nećemo lagati - Na kilometre živaca pre svega. I da ne bude sam u celoj priči, izgoreće prerano. Mi imamo sreće da nas je uvek minimum četvorica i da možemo da različite zadatke da razdelimo među sobom. Jedan čovek ne može sve sam. Mi smo krenuli od DIY svirki i čini se išli pravim putem. Krenuli smo od nule i gurali neki svoj fazon i uvek smo znali šta nam je cilj. To je najbitnije.

HC: Na kraju, pored svega, šta vas i dalje drži u ovoj priči?
MTA: Pominjali smo te ”mini” satisfakcije – ne možete zaboraviti osmeh ljudi koji odlaze sa koncerta zadovoljni ili vas sreću na ulici i pitaju vas ”E, šta je sledeće?”. Puna sala, singalong, druženje sa ljudima koje si do tad gledao samo na ekranu ili slušao na plejeru...Ima dosta tih sitnih šrafova koji čine da ova mašina radi. Uz to, ima i delom obaveze koju osećamo prema ovdašnjoj sceni. Kao klinci upali smo, svako iz nekih svojih razloga i okolnosti, u ovu ”scena” priču. Tu smo odrasli, pronašli sebe i proživeli neverovatne avanture i fine momente za pamćenje. Tek kad vidimo neke nove nas, koji sa istim entuzijazmom dolaze na koncerte i prave razliku, moći ćemo da kažemo da smo se ”odužili” sceni...na kraju, može se reći i da svi iz ekipe pomalo bolujemo od Stokholmskog sindroma.