Nebojša Petković: Trilogija “Poslednji grad” – Buduća prošlost Srbije
Helly Cherry
Neko je jednom napisao kako su ratne izdaje dečija igrarija naspram onih izdaja koje se događaju u svakodnevnom životu – među prijateljima, ljubavnicima, porodicom,… Svako srce ima svoju čežnju i svoja htenja, i isti su svi oni kojima se materijalno nađe ispred duhovnog: oni će težiti zasićenju materijalne gladi i izdati druge kako bi obezbedili sebi poziciju, moć, vlast, imetak,… A samim tim oni će izdati i sebe, jer moć, vlast i veliki imetak apsolutno kvare čoveka i nakon vrtoglavog uspona, može samo da sledi još vrtoglaviji pad. A padu je čovek još od davnina sklon.
"Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakom duhu nečistom, i tamnica svih ptica nečistih i mrskih". Ne znam da li sam u pravu ili ne, ali ova slika koja potiče iz Biblije deluje poput klice iz koje se razvila premisa trilogije "Poslednji grad" Nebojše Petkovića (“Potraga” (Portalibris, 2014), “Rat” (Portalibris, 2015) i “Izdaja” (Portalibris, 2016)). Babilon nije poprište Petkovićevih romana, ali njegova postapokaliptična Srbija veoma liči na njega - ona reflektuje posledice Velikog Pada. Poput biblijskih slika pada čovečanstva i Petkovićevo čovečanstvo je posrnulo i pada. Ono pada na svim značajnim pitanjima – tehnologiji, nauci, kulturi, napretku, moralu, humanosti, ljubavi, veri (bilo u sebe, u druge ili u nešto veće i neopipljivo).
Iz pozadine Petkovićevog teksta bismo mogli da pročitamo kako on smatra da je čovek dosegao svoj vrhunac i da je samim tim, pošto se nalazio na samom vrhu, morao da se strovali, da padne u blato i da se u glibu zemaljskom, iz koga je jednom davno uzdignut, ponovo koprca sve dok se ne rodi nova nada za uspon (mala digresija - ovo me je podsetilo i na segment filma “Noah” D. Aronofskog). Čovek se, dakle, okrenuo od nauke i vere ka praznoverju, strahu i žrtvovanju, ka mitologiji i paganizmu i u nekom vidu bezvlašća živi u Hobsovom vučjem svetu gde svako može biti strvinarski plen nekome drugome. Interesantna je Petkovićeva odluka da Srbiju vrati regresijom u doba slovenske mitologije, mnogoboštva i paganizma i da je suprotstavi hrišćanstvu, ali sagledano iz ugla romana u celosti takva odluka je apsolutno opravdana i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi romana.
Dakle, posle Velikog Pada Srbija je postala dom Hordi i Vranama (“pticama nečistim i mrskim”), a to su dva klana koja su u stalnom ratu, osim kada se udružuju po pitanju “čišćenja” prostora od religijskih relikata starih vremena i strvinara - stvorova u koje su se transformisali ljudi. Zaslepljeni željom za apsolutnom moći, vođe klanova ne primećuju kako ih volšebni saveznici kontrolišu i koriste da bi zatrli relikte svega onog što je dobro i humano – ono što im jedino stoji na putu do konačne pobede mraka. Međutim, u nekim članovima Vrana i Horde se rađa zametak dobra. Postoje oni koji ne žele da potpadnu pod apsolutnu vlast sila mraka, ali takvi bivaju uklonjeni sa scene poput šahovskih figura, žrtvovani zarad “višeg dobra”. Izdaju se doskorašnja sabraća i saborci, a na lestvici se uspinju potkupljiviji i gladniji moći.
Na relaciji između zemalja kojima vladaju Vrane, Horda, veštice, strvinari i volšebnici, poput pijuna kreću se “obični ljudi” koji su u konstantnom strahu od oba klana. Oni ispod oka gledaju one koji se izdvajaju iz većine - one koji su drugačiji. A glavni lik ove trilogije je, pogađate, mnogo drugačiji od njih.
Kada ostane bez svega što je voleo i imao i kada se sruši sve ono u šta je verovao, glavnom liku, malom Vuku, ostaje jedino da se upusti u potragu za mestom koje možda i ne postoji. Na tom putu će morati da prihvati pomoć stranca i da stavi na kocku i svoj i njegov život, da zaroni u tamu kako bi nakon nje ugledao svetlost – Poslednji grad, Grebendol. Od nejakog deteta koje u “Potrazi” kreće na tolkinovsko putovanje i koje doživljava mnoge avanture u “Ratu”, u “Izdaji” Vuk će izrasti u samosvesnog mladića, očeličenog u borbi, ojačanog verom, ali i izdajama koje su ga naučile da prvo i uvek mora da veruje sebi. Iako ga vodi želja da pronađe majku, put kojim on ide jeste put pronalaska pravog Vuka. Na tom putu on će steći mnoge prijatelje ali i neprijatelje, i biti više puta napadnut od strane prošlosti koja se vraća poput bumeranga.
Vukov pratilac, Altaman, ujedno i najbolji lik u celoj trilogije, je ratnik u crnom, zaogrnut ne samo crnim plaštem već i tajnom koja se lagano otkriva. Ovaj večiti usamljenik koji traga za istinom, na svom putu upoznaje dve osobe koje će ga promeniti zauvek i naučiti ga da život bude uvek drugačiji od onoga što čovek isplanira za sebe. Kada bude i sam povređen jednom izdajom, uzvratiće istom merom, kako bi pokušao da se vrati jedinom načinu života koji poznaje. Međutim, na kraju će shvatiti da je istina koju je tražio možda i veća od njega samog, i da ne može da je prihvati onakvu kakva je, a da pri tome ostane isti. Tada će morati da pronađe pravog sebe i da se bori za ono šta mu je važno u životu.
Lija (Vukova majka) i Senka, dva apsolutno sjajna ženska lika, na stranicama ove trilogije, stoje čvrsto uz muške likove. Između njih postoji velika razlika - odrasle su u drugačijim uslovima i živele drugačijim životima. Međutim, na kraju postaju slične u svojoj borbi da zaštite one koji su im dragi i održavanju svetlosti da se ne ugasi u tami koja nadolazi.
U živote ovih likova se upliću sile mraka, predstavljene moćnim Ruinom, čije ime u sebi reflektuje njegovu težnju ka destrukciji i uništenju. On, koji u sebi krije pralik samoga paloga anđela, kao da liči i na Stokerovog Drakulu, ali i na Tolkinove mračne čarobnjake. Njegov manipulatorski um je neverovatno moćno dočaran na stranicama knjiga i on deluje kao savršeni negativac. Potpomognut braćom po mraku i nesvetim veštičjim trojstvom (koje podseća na magbetovski veštičji trio) Ruin priziva propast i u svima pobuđuje ono najgore.
Jedino svetlo u ovom mračnom svetu, Grebendol, je na prvi pogled jedino uporište dobra, čestitosti, ljubavi, požrtvanosti, vere,… Međutim, predivni grad u kome vladaju nezemaljske vremenske prilike, lagano potpada pod ovozemaljsko – kao što se među klanovima javlja klica dobra, u Poslednjem gradu će se naći nešto trulo. Kao i u Edenskom vrtu, i u Grebendol se uvukla zmija…
Izdaje se dešavaju. Prijatelji izdaju jedni druge, članovi porodice okreću leđa jedni drugima, izdaju se dojučerašnji saborci,… Međutim, formiraju se i novi savezi. Naizgled nespojive kombinacije daju nesvakidašnje rezultate, i pri konačnom sudaru sila svetlosti i sila mraka jedna strana će morati da prevagne. Na kraju svako dobija ono što mu je srce htelo (ili šta je zaslužio), ali ipak svako ostaje i prazan. Kao što sam Petković kaže: “život je to”... Negde dobiješ, negde gubiš... Život je to...
Uplovivši u ovu trilogiju čitalac zasigurno neće znati na kakvoj će se obali završiti ovo putovanje, niti da li će se na kraju spustiti večita tama ili zasijati svetlost nade. Jedno je, međutim, sigurno. Iako možda nekim svojim segmentima podseća na postojeće epske fantastike (a ponajviše na “Gospodara prstenova” svojim trodelnim modelom i ponekim motivima) ova trilogija je neverovatno sveža, neusiljena, drugačija i konstantno interesantna. Tu nema dosadnih momenata ni dosadnih likova. Postoji samo želja čitaoca da sa likovima putuje do samog kraja.
U celoj trilogiji je primetan Petkovićev ogroman trud koji je uložio u prikupljanju građe za ove romane – ima tu vojne taktike (živopisne scene ratovanja), mitologije (pre svega slovenske), religije (mnoštvo biblijskih aluzija),... I pored tih silnih aluzija na Bibliju, roman ne zapada u religijsku propagandu koja može biti izuzetno naporna u okvirima fantastike (kao na primer Vrabac u GOT). Razumljivo je da to u ovom slučaju mora da postoji prvenstveno zbog samog dualizma paganizam/hrišćanstvo i dualizma materijalizam/duhovnost. Na svu sreću, autor nije preterao s tim i trilogija nije skrenula u propovednički ton.
Petkovićev izuzetno zamišljeni futurističko-distopijski svet bi mogao da se nazove “days of the future past” ili “days of the past future” jer iako je to neka dalja budućnost, svet je regresijom vraćen na nešto što liči na srednji vek (poput GOT - što je pored LOTR zasigurno jedna od mnogobrojnih inspiracija autora). Ima tu arhetipskih slika dobra i zla, ali je autor te prototipske slike dobra i zla mudro zamutio zamecima onog drugog... Tako da u svetu Vrana i Horde (koji su oličenje mraka i zla) ima momenata koji vuku na stranu dobra, dok u Poslednjem gradu, koji je slika dobra, ima prikrivene truleži.
U trilogiji ima likova koji podećaju na neke od likova iz Martinovih knjiga, stvorova koji su nalik na one koje je izmaštao Tolkin, ali i onih koji liče na Stokerovog manipulatora... Svet kojim ovi likovi hode i put kojim kroči glavni junak možda budu podsećali na putovanje Froda ili na neko drugo epsko putešestvije, a ostaci prošlosti na svet Pobesnelog Maksa ili neki njemu sličan. Međutim, u okvirima Petkovićeve trilogije ovo su sve intertekstualna namigivanja onima koji su postavili temelje fantastičnog i bez kojih ovaj žanr ne bi opstao. Petković, dakle, ne kopira svoje uzore već im kroz različite scene i likove daje kratak omaž, praveći time fine niti kojima upotpunjuje konačni izgled svoje vešto istkane epske fantastike.
Iako se ova trilogija prvenstveno svrstava u žanr epske fantastike, mogla bi se ubrojiti i u bildungsromane, jer kroz ove tri knjige pratimo ne samo duhovni razvoj Vuka i Altamana, već i sam razvoj autora, Nebojše Petkovića. Ako su prvi i drugi deo trilogije imali nekih sitnih manjkavosti, treći deo to sve ispravlja i zaokružuje u kompaktnu celinu. Petković je kroz ova tri romana sazrevao kao pisac i on je svojoj trilogiji dao fantastičan završetak – moglo bi se reći, jedini pravi, životni. Postoje delovi priče koji su ostali nezavršeni, ali to su priče o manje bitnim ljudima ili priče koje su nebitne za sam tok glavne radnje i samim tim su osuđene da završe životnim ćorsokakom.
"Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima, i tamnica svakom duhu nečistom, i tamnica svih ptica nečistih i mrskih". Ne znam da li sam u pravu ili ne, ali ova slika koja potiče iz Biblije deluje poput klice iz koje se razvila premisa trilogije "Poslednji grad" Nebojše Petkovića (“Potraga” (Portalibris, 2014), “Rat” (Portalibris, 2015) i “Izdaja” (Portalibris, 2016)). Babilon nije poprište Petkovićevih romana, ali njegova postapokaliptična Srbija veoma liči na njega - ona reflektuje posledice Velikog Pada. Poput biblijskih slika pada čovečanstva i Petkovićevo čovečanstvo je posrnulo i pada. Ono pada na svim značajnim pitanjima – tehnologiji, nauci, kulturi, napretku, moralu, humanosti, ljubavi, veri (bilo u sebe, u druge ili u nešto veće i neopipljivo).
Iz pozadine Petkovićevog teksta bismo mogli da pročitamo kako on smatra da je čovek dosegao svoj vrhunac i da je samim tim, pošto se nalazio na samom vrhu, morao da se strovali, da padne u blato i da se u glibu zemaljskom, iz koga je jednom davno uzdignut, ponovo koprca sve dok se ne rodi nova nada za uspon (mala digresija - ovo me je podsetilo i na segment filma “Noah” D. Aronofskog). Čovek se, dakle, okrenuo od nauke i vere ka praznoverju, strahu i žrtvovanju, ka mitologiji i paganizmu i u nekom vidu bezvlašća živi u Hobsovom vučjem svetu gde svako može biti strvinarski plen nekome drugome. Interesantna je Petkovićeva odluka da Srbiju vrati regresijom u doba slovenske mitologije, mnogoboštva i paganizma i da je suprotstavi hrišćanstvu, ali sagledano iz ugla romana u celosti takva odluka je apsolutno opravdana i u mnogome doprinosi odličnoj atmosferi romana.
Dakle, posle Velikog Pada Srbija je postala dom Hordi i Vranama (“pticama nečistim i mrskim”), a to su dva klana koja su u stalnom ratu, osim kada se udružuju po pitanju “čišćenja” prostora od religijskih relikata starih vremena i strvinara - stvorova u koje su se transformisali ljudi. Zaslepljeni željom za apsolutnom moći, vođe klanova ne primećuju kako ih volšebni saveznici kontrolišu i koriste da bi zatrli relikte svega onog što je dobro i humano – ono što im jedino stoji na putu do konačne pobede mraka. Međutim, u nekim članovima Vrana i Horde se rađa zametak dobra. Postoje oni koji ne žele da potpadnu pod apsolutnu vlast sila mraka, ali takvi bivaju uklonjeni sa scene poput šahovskih figura, žrtvovani zarad “višeg dobra”. Izdaju se doskorašnja sabraća i saborci, a na lestvici se uspinju potkupljiviji i gladniji moći.
Na relaciji između zemalja kojima vladaju Vrane, Horda, veštice, strvinari i volšebnici, poput pijuna kreću se “obični ljudi” koji su u konstantnom strahu od oba klana. Oni ispod oka gledaju one koji se izdvajaju iz većine - one koji su drugačiji. A glavni lik ove trilogije je, pogađate, mnogo drugačiji od njih.
Kada ostane bez svega što je voleo i imao i kada se sruši sve ono u šta je verovao, glavnom liku, malom Vuku, ostaje jedino da se upusti u potragu za mestom koje možda i ne postoji. Na tom putu će morati da prihvati pomoć stranca i da stavi na kocku i svoj i njegov život, da zaroni u tamu kako bi nakon nje ugledao svetlost – Poslednji grad, Grebendol. Od nejakog deteta koje u “Potrazi” kreće na tolkinovsko putovanje i koje doživljava mnoge avanture u “Ratu”, u “Izdaji” Vuk će izrasti u samosvesnog mladića, očeličenog u borbi, ojačanog verom, ali i izdajama koje su ga naučile da prvo i uvek mora da veruje sebi. Iako ga vodi želja da pronađe majku, put kojim on ide jeste put pronalaska pravog Vuka. Na tom putu on će steći mnoge prijatelje ali i neprijatelje, i biti više puta napadnut od strane prošlosti koja se vraća poput bumeranga.
Vukov pratilac, Altaman, ujedno i najbolji lik u celoj trilogije, je ratnik u crnom, zaogrnut ne samo crnim plaštem već i tajnom koja se lagano otkriva. Ovaj večiti usamljenik koji traga za istinom, na svom putu upoznaje dve osobe koje će ga promeniti zauvek i naučiti ga da život bude uvek drugačiji od onoga što čovek isplanira za sebe. Kada bude i sam povređen jednom izdajom, uzvratiće istom merom, kako bi pokušao da se vrati jedinom načinu života koji poznaje. Međutim, na kraju će shvatiti da je istina koju je tražio možda i veća od njega samog, i da ne može da je prihvati onakvu kakva je, a da pri tome ostane isti. Tada će morati da pronađe pravog sebe i da se bori za ono šta mu je važno u životu.
Lija (Vukova majka) i Senka, dva apsolutno sjajna ženska lika, na stranicama ove trilogije, stoje čvrsto uz muške likove. Između njih postoji velika razlika - odrasle su u drugačijim uslovima i živele drugačijim životima. Međutim, na kraju postaju slične u svojoj borbi da zaštite one koji su im dragi i održavanju svetlosti da se ne ugasi u tami koja nadolazi.
U živote ovih likova se upliću sile mraka, predstavljene moćnim Ruinom, čije ime u sebi reflektuje njegovu težnju ka destrukciji i uništenju. On, koji u sebi krije pralik samoga paloga anđela, kao da liči i na Stokerovog Drakulu, ali i na Tolkinove mračne čarobnjake. Njegov manipulatorski um je neverovatno moćno dočaran na stranicama knjiga i on deluje kao savršeni negativac. Potpomognut braćom po mraku i nesvetim veštičjim trojstvom (koje podseća na magbetovski veštičji trio) Ruin priziva propast i u svima pobuđuje ono najgore.
Jedino svetlo u ovom mračnom svetu, Grebendol, je na prvi pogled jedino uporište dobra, čestitosti, ljubavi, požrtvanosti, vere,… Međutim, predivni grad u kome vladaju nezemaljske vremenske prilike, lagano potpada pod ovozemaljsko – kao što se među klanovima javlja klica dobra, u Poslednjem gradu će se naći nešto trulo. Kao i u Edenskom vrtu, i u Grebendol se uvukla zmija…
Izdaje se dešavaju. Prijatelji izdaju jedni druge, članovi porodice okreću leđa jedni drugima, izdaju se dojučerašnji saborci,… Međutim, formiraju se i novi savezi. Naizgled nespojive kombinacije daju nesvakidašnje rezultate, i pri konačnom sudaru sila svetlosti i sila mraka jedna strana će morati da prevagne. Na kraju svako dobija ono što mu je srce htelo (ili šta je zaslužio), ali ipak svako ostaje i prazan. Kao što sam Petković kaže: “život je to”... Negde dobiješ, negde gubiš... Život je to...
Uplovivši u ovu trilogiju čitalac zasigurno neće znati na kakvoj će se obali završiti ovo putovanje, niti da li će se na kraju spustiti večita tama ili zasijati svetlost nade. Jedno je, međutim, sigurno. Iako možda nekim svojim segmentima podseća na postojeće epske fantastike (a ponajviše na “Gospodara prstenova” svojim trodelnim modelom i ponekim motivima) ova trilogija je neverovatno sveža, neusiljena, drugačija i konstantno interesantna. Tu nema dosadnih momenata ni dosadnih likova. Postoji samo želja čitaoca da sa likovima putuje do samog kraja.
U celoj trilogiji je primetan Petkovićev ogroman trud koji je uložio u prikupljanju građe za ove romane – ima tu vojne taktike (živopisne scene ratovanja), mitologije (pre svega slovenske), religije (mnoštvo biblijskih aluzija),... I pored tih silnih aluzija na Bibliju, roman ne zapada u religijsku propagandu koja može biti izuzetno naporna u okvirima fantastike (kao na primer Vrabac u GOT). Razumljivo je da to u ovom slučaju mora da postoji prvenstveno zbog samog dualizma paganizam/hrišćanstvo i dualizma materijalizam/duhovnost. Na svu sreću, autor nije preterao s tim i trilogija nije skrenula u propovednički ton.
Petkovićev izuzetno zamišljeni futurističko-distopijski svet bi mogao da se nazove “days of the future past” ili “days of the past future” jer iako je to neka dalja budućnost, svet je regresijom vraćen na nešto što liči na srednji vek (poput GOT - što je pored LOTR zasigurno jedna od mnogobrojnih inspiracija autora). Ima tu arhetipskih slika dobra i zla, ali je autor te prototipske slike dobra i zla mudro zamutio zamecima onog drugog... Tako da u svetu Vrana i Horde (koji su oličenje mraka i zla) ima momenata koji vuku na stranu dobra, dok u Poslednjem gradu, koji je slika dobra, ima prikrivene truleži.
U trilogiji ima likova koji podećaju na neke od likova iz Martinovih knjiga, stvorova koji su nalik na one koje je izmaštao Tolkin, ali i onih koji liče na Stokerovog manipulatora... Svet kojim ovi likovi hode i put kojim kroči glavni junak možda budu podsećali na putovanje Froda ili na neko drugo epsko putešestvije, a ostaci prošlosti na svet Pobesnelog Maksa ili neki njemu sličan. Međutim, u okvirima Petkovićeve trilogije ovo su sve intertekstualna namigivanja onima koji su postavili temelje fantastičnog i bez kojih ovaj žanr ne bi opstao. Petković, dakle, ne kopira svoje uzore već im kroz različite scene i likove daje kratak omaž, praveći time fine niti kojima upotpunjuje konačni izgled svoje vešto istkane epske fantastike.
Iako se ova trilogija prvenstveno svrstava u žanr epske fantastike, mogla bi se ubrojiti i u bildungsromane, jer kroz ove tri knjige pratimo ne samo duhovni razvoj Vuka i Altamana, već i sam razvoj autora, Nebojše Petkovića. Ako su prvi i drugi deo trilogije imali nekih sitnih manjkavosti, treći deo to sve ispravlja i zaokružuje u kompaktnu celinu. Petković je kroz ova tri romana sazrevao kao pisac i on je svojoj trilogiji dao fantastičan završetak – moglo bi se reći, jedini pravi, životni. Postoje delovi priče koji su ostali nezavršeni, ali to su priče o manje bitnim ljudima ili priče koje su nebitne za sam tok glavne radnje i samim tim su osuđene da završe životnim ćorsokakom.
Petković je zatvorio vrata Poslednjeg grada, ali je ostavio odškrinut jedan prozor i time ostavio sebi šansu da se možda, jednog dana, vrati ovom Gradu i njegovim ljudima, ako mu budu nedostajali, baš kao što pomalo nedostaju meni dok pišem ove redove... A ako odluči da ne nastavi priču o njima, i to je ok... bar smo se družili sa njima kroz ove tri fantastične knjige. Sve je to život…
Kristijan Vekonj
Kristijan Vekonj