Ken MacLeod: The Restoration Game
Helly Cherry
Krasnia je jedna od onih državica koje su u post-SSSR periodu osvanule nezavisne u čoporu entiteta poput Uzbekistana, Tadžikistana, Turkmenistana i Kirdistana. Krasnia je, naravno, fiktivna država koju MacLeod predstavlja delićima opštepoznate istorije ostalih "-stana", sve zajedno sa njenim fiktivnim misliocima, revolucionarima i sa tragičnom istorijom pod ruskom strahovladom.
Na početku romana, Krasnia vrije novom revolucijom, predstavljenom isto tako generičkim opštepoznatim nijansama za koje svi znaju da postoje, ali se niko i ne trudi konkretno da ih precizira - ili su u pitanju porođajni grčevi specifične demokratije mutirane na bazi diktatorskog i jednopartijskog političkog režima, ili su u pitanju ekonomske trzavice nepravične raspodele komunistički akumulisanog bogatstva, ili su u pitanju socijalne i kulturne metamorfoze društva koje traži načina da imitira zapadnjačku demokratsku progresivnost u uslovima krajnje izolovane srednjeazijske kulture gotovo feudalnog mentaliteta. U Krasnia slučaju, reč je o svemu tome pomalo, pa i to dodaje kredibilitetu premise.
Lucy Stone radi kao programer video-igara i vezana je za Krasniu pomalo bizarnim spletom okolnosti: njena majka Amanda i baba po majci Eugenija su rodom iz Krasnie a sama Lucy ni ne zna pouzdano ko joj je otac, da li izvesni staljinistički funkcioner ili izvesni post-komunistički revolucionar, s tim što su obojica aktivni i u ovoj, aktuelnoj krasnijskoj revoluciji. Lucy je u program svoje video-igre unela teren i tradiciju Krasnie, što iz sopstvenog mutnog prisećanja, što iz knjige koju je upravo Amanda napisala i koju je osim Lucy pročitao prilično zanemarljiv broj ljudi. Ali to obilje Krasnia podataka koje je igra ponudila ostavilo je dojam da iza njih stoji ekspert po mnogim Krasnia pitanjima, i Lucy se zato uskoro zatiče vrbovana sa sviju špijunskih strana, od CIA pa do njene lokalne krasnijske postKGB NKVD varijante. Polaskana novootkrivenom sopstvenom vrednošću i iskreno zainteresovana da rasvetli neke bizarne događaje iz detinjstva (tu uključujući i dilemu oko očinstva), Lucy se vrtoglavo baca u avanturu, postepeno otkrivajući kako je bizarnost njenog detinjstva tek beznačajni deo straobalne bizarnosti koja dovodi u pitanje celokupnu stvarnost.
Neobičan roman, zaista. Zaplet je obilan do granice haotičnosti, u često korištenom maniru žanrovskih osvrtanja na istorijsko-političke kuriozitete. Iskreno, teško je reći koliko se tu koriste stvarna zbivanja (pa makar nam bila ponuđena i sa daškom revizionizma) a koliko je sve to čista fikcija: Berjožkin, Ježov, Arbatov i Klebov su možda stvarni a možda izmišljeni, iako su njihove sudbine u staljinističkim čistkama bile sasvim redovna pojava.
No svejedno, pošto ovo ipak nije ideja niti blizu redu veličine Grobnice za Borisa Davidoviča, niti su njeni konkretni podzapleti opravdani ikakvom sličnom potrebom za suočavanjem bolne istorije, smatram da je bolje takav sadržaj prihvatiti kao čisto ornamentalan. Moguće je da je MacLoad fasciniran tim za njega egzotičnim komunističkim kuriozitetima, pa se samo zbog toga i latio istih, ali u suštini, za nas nesrećnike koji o tome znamo dovoljno da uočimo kome je i zašto to danas egzotično - slabo je sve to ukomponovano. Efekat koji je time postignut ne samo da je mlak i neopravdan, nego je i pomalo konfuzan u svojoj nameri: MacLeodova Krasnia možda nekome i može biti specifična u toj i takvoj egzotici, ali sigurno nije dovoljno specifična da je vidimo i kao neophodnu samom raspletu. Ono što je MacLeod na kraju isporučio ima vrlo malo veze sa tom i takvom postavkom i moglo je funkcionisati na bilo kojoj istorijsko-političkoj kulisi, bilo istinitoj ili proizvoljnoj.
Konačna i do samog kraja sakrivana premisa romana priziva u sećanje filmove poput Dark City i 13th Floor, s tim što se oni baškare u svim prednostima koji nudi vizuelni medij kada obrađuje alternativnu realnost, što The Restoration Game ipak ne uspeva da nadoknadi svojom pomalo zbrzanom završnicom; ideja o programerskoj varijanti Sinaja je svakako impresivna ali ostaje narativno neiskorištena pa stoga i poprilično dekorativna. U nekom čvršćem kontekstu, sam taj element bi možda i briljirao kao centralni deo ikonografije, ali ovde je tako sporadično ponuđen i obrađen da se doima kao naprosto potraćen potencijal.
MacLeod je krajnje proračunato odabrao koncept koji redovito opako udara na nerve svakog iskrenog ljubitelja žanra, i to tako što mu uskraćuje očekivani i uporno nudi neočekivani. The Restoration Game kreće i velikim delom traje kao prevashodno hibrid krimi i špijunskog romana, što nije samo po sebi mana, naravno, daleko bilo, ali kad prevalite tri četvrtine romana u tom maniru, prosto morate da se zapitate KAD i KAKO to roman misli da isporuči sve što obećava po pitanju SFa. A sama obećanja su nedvosmislena, bez obzira na svu suptilnost.
Stvarnost koju The Restoration Game nudi krije sitne hendikepe koji nikad nisu dovoljno jaki ili brojni da ih prepoznate kao alternativnu realnost, ali su ipak dovoljno impresivni da dovedu u pitanje saglasnost oko realnosti. Svet u kom Lucy živi je taman dovoljno faličan da ne bude svet koga ste svesni, iako definitivno znate da to nije svet alternativan vašem, a otud i samopodrazumevajuće obećanje da će se faličnost opravdati. I opravdala se ona na kraju, naravno, ali u jednom prilično zahtevnom maniru koji nije uvek i svakome lako prihvatljiv. Osetite se pomalo kao da vam je roman kroz svoje tri četvrtine mahao silno lepom šargarepom pred nosem, a vi ste tek na kraju uspeli da je malko i gricnete, i to em vrlo skromno, em isuviše dockan.
Lidija Beatović
Na početku romana, Krasnia vrije novom revolucijom, predstavljenom isto tako generičkim opštepoznatim nijansama za koje svi znaju da postoje, ali se niko i ne trudi konkretno da ih precizira - ili su u pitanju porođajni grčevi specifične demokratije mutirane na bazi diktatorskog i jednopartijskog političkog režima, ili su u pitanju ekonomske trzavice nepravične raspodele komunistički akumulisanog bogatstva, ili su u pitanju socijalne i kulturne metamorfoze društva koje traži načina da imitira zapadnjačku demokratsku progresivnost u uslovima krajnje izolovane srednjeazijske kulture gotovo feudalnog mentaliteta. U Krasnia slučaju, reč je o svemu tome pomalo, pa i to dodaje kredibilitetu premise.
Lucy Stone radi kao programer video-igara i vezana je za Krasniu pomalo bizarnim spletom okolnosti: njena majka Amanda i baba po majci Eugenija su rodom iz Krasnie a sama Lucy ni ne zna pouzdano ko joj je otac, da li izvesni staljinistički funkcioner ili izvesni post-komunistički revolucionar, s tim što su obojica aktivni i u ovoj, aktuelnoj krasnijskoj revoluciji. Lucy je u program svoje video-igre unela teren i tradiciju Krasnie, što iz sopstvenog mutnog prisećanja, što iz knjige koju je upravo Amanda napisala i koju je osim Lucy pročitao prilično zanemarljiv broj ljudi. Ali to obilje Krasnia podataka koje je igra ponudila ostavilo je dojam da iza njih stoji ekspert po mnogim Krasnia pitanjima, i Lucy se zato uskoro zatiče vrbovana sa sviju špijunskih strana, od CIA pa do njene lokalne krasnijske postKGB NKVD varijante. Polaskana novootkrivenom sopstvenom vrednošću i iskreno zainteresovana da rasvetli neke bizarne događaje iz detinjstva (tu uključujući i dilemu oko očinstva), Lucy se vrtoglavo baca u avanturu, postepeno otkrivajući kako je bizarnost njenog detinjstva tek beznačajni deo straobalne bizarnosti koja dovodi u pitanje celokupnu stvarnost.
Neobičan roman, zaista. Zaplet je obilan do granice haotičnosti, u često korištenom maniru žanrovskih osvrtanja na istorijsko-političke kuriozitete. Iskreno, teško je reći koliko se tu koriste stvarna zbivanja (pa makar nam bila ponuđena i sa daškom revizionizma) a koliko je sve to čista fikcija: Berjožkin, Ježov, Arbatov i Klebov su možda stvarni a možda izmišljeni, iako su njihove sudbine u staljinističkim čistkama bile sasvim redovna pojava.
No svejedno, pošto ovo ipak nije ideja niti blizu redu veličine Grobnice za Borisa Davidoviča, niti su njeni konkretni podzapleti opravdani ikakvom sličnom potrebom za suočavanjem bolne istorije, smatram da je bolje takav sadržaj prihvatiti kao čisto ornamentalan. Moguće je da je MacLoad fasciniran tim za njega egzotičnim komunističkim kuriozitetima, pa se samo zbog toga i latio istih, ali u suštini, za nas nesrećnike koji o tome znamo dovoljno da uočimo kome je i zašto to danas egzotično - slabo je sve to ukomponovano. Efekat koji je time postignut ne samo da je mlak i neopravdan, nego je i pomalo konfuzan u svojoj nameri: MacLeodova Krasnia možda nekome i može biti specifična u toj i takvoj egzotici, ali sigurno nije dovoljno specifična da je vidimo i kao neophodnu samom raspletu. Ono što je MacLeod na kraju isporučio ima vrlo malo veze sa tom i takvom postavkom i moglo je funkcionisati na bilo kojoj istorijsko-političkoj kulisi, bilo istinitoj ili proizvoljnoj.
Konačna i do samog kraja sakrivana premisa romana priziva u sećanje filmove poput Dark City i 13th Floor, s tim što se oni baškare u svim prednostima koji nudi vizuelni medij kada obrađuje alternativnu realnost, što The Restoration Game ipak ne uspeva da nadoknadi svojom pomalo zbrzanom završnicom; ideja o programerskoj varijanti Sinaja je svakako impresivna ali ostaje narativno neiskorištena pa stoga i poprilično dekorativna. U nekom čvršćem kontekstu, sam taj element bi možda i briljirao kao centralni deo ikonografije, ali ovde je tako sporadično ponuđen i obrađen da se doima kao naprosto potraćen potencijal.
MacLeod je krajnje proračunato odabrao koncept koji redovito opako udara na nerve svakog iskrenog ljubitelja žanra, i to tako što mu uskraćuje očekivani i uporno nudi neočekivani. The Restoration Game kreće i velikim delom traje kao prevashodno hibrid krimi i špijunskog romana, što nije samo po sebi mana, naravno, daleko bilo, ali kad prevalite tri četvrtine romana u tom maniru, prosto morate da se zapitate KAD i KAKO to roman misli da isporuči sve što obećava po pitanju SFa. A sama obećanja su nedvosmislena, bez obzira na svu suptilnost.
Stvarnost koju The Restoration Game nudi krije sitne hendikepe koji nikad nisu dovoljno jaki ili brojni da ih prepoznate kao alternativnu realnost, ali su ipak dovoljno impresivni da dovedu u pitanje saglasnost oko realnosti. Svet u kom Lucy živi je taman dovoljno faličan da ne bude svet koga ste svesni, iako definitivno znate da to nije svet alternativan vašem, a otud i samopodrazumevajuće obećanje da će se faličnost opravdati. I opravdala se ona na kraju, naravno, ali u jednom prilično zahtevnom maniru koji nije uvek i svakome lako prihvatljiv. Osetite se pomalo kao da vam je roman kroz svoje tri četvrtine mahao silno lepom šargarepom pred nosem, a vi ste tek na kraju uspeli da je malko i gricnete, i to em vrlo skromno, em isuviše dockan.
Lidija Beatović