His Clancyness je počeo kao solo projekat Jonathana Clancyja. Jonatan je imao zanimljivu životu priču dok je odrastao u Kanadi, Americi i Italiji. Sve ovo je jasno uticalo na njega i formiralo njegov specifičan muzički izraz koji je mešavina post panka, sint popa, lo-fi estetike, američkog zvuka od šezdesetih do osamdesetih, ali i evropskih uticaja. Prvi album "Vicious" je sniman u Detroitu i ne treba da čudi zašto i kako je upravo taj grad dosta uticao na Jonathana. Vremenom His Clancyness je postao pravi bend sa kompletnom postavom što je dovelo do nove faze u razvoju benda. Drugi album "Isolation Culture" je sniman u Engleskoj, a u produkciji su učestvovali Matthew Jonson i Stu Matthews. Upravo je u toku turneja kojom promovišu ovaj album a u okviru nje posetiće i naše zemlje te su ovo i povodi za razgovor sa ovim bendom.

foto: Giulia Mazza
HC: Džonatane, odrastao si na relaciji Kanada-Italija. Ta situacija je sigurno uticala na tebe u periodu odrastanja. Kako je bilo živeti u dve države na različitim kontinentima obzirom da si imao priliku živeti i osetiti te različite duhove Evrope i Severne Amerike? U tvojoj muzici se svakako osećaju uticaji oba kontinenta.
J: Definitivno je uticalo na mene, mislim da je takav život razvio moje interesovanje ka putovanjima i upoznavanju drugih kultura. I definitivno sam na neki način uvek podeljen, sada kada živim u Evropi nedostaje mi Kanada, a kada sam tamo nedostaje mi Italija. Ali je to ipak nešto što mi prija i sa čime moram da živim.

HC: Pre benda "His Clancyness" svirao si (ili i dalje sviraš) u “A Classic Education” i “Settlefish”. Koliko su ti bendovi drugačiji od His Clancyness, i kako su te ti bendovi vodili ka ovom današnjem?
J: Retko razmišljam o prošlosti, ti bendovi su odražavali situaciju u kojoj sam bio tih godina, ali su takođe odražavali moj odnos sa raznim ljudima koji su bili aktuelni tada. Ljudi su ti koji čine bend, način na koji se povezujete, kako doživljavate muziku, vaša interakcija čini svaki bend jedinstvenim i više ili manje interesantnim. His Clancyness je bio za mene način da se izrazim samostalno, bez benda iza sebe, ali me je ubrzo opet uvukao u priču sa kompletnim bendom. Mislim da se meni jednostavno dopada koncept benda kao grupe prijatelja, i zato sam se i vratio tom obliku. Tako da je danas His Clancyness podjednako Giulia, Nico i Jacopo koliko i Džonatan.

HC: Album “Vicious” je izdat 2013. Njega smatrate prvim albumom. Ali pre njega ste već objavili “Hissometer”, “Always Mist” i “Always Mist Revisited”. Kakva su izdanja u pitanju, EP-jevi, singlovi?
J: Ja sam veliki fan albuma kao formata i jako držim do njega. "Vicious" doživljavam prvim pravim albumom jer su pesme na njemu pisane tako da čine jednu celinu i stoje jedne uz drugu. Mislim da su albumi bitni, taj tok koji imaju, slike koje nose sa sobom, teme kojima se bave. Izdanja pre ovog albuma su bile samo skup pesama nasumično nabacanih i sakupljenih na jednom mestu.

HC: Vaš poslednji album “Isolation Culture” je izašao krajem prošle godine. Kada poredite svoja izdanja, da li primećujete da je vaša muzika evoluirala? Da li ste u stalnoj potrazi za drugačijim izrazom i zvukom? Pitam vas ovo jer je do albuma "Vicious" His Clancyness bio "one man" projekat, a nakon toga kompletan bend. Sigurno je to uticalo na sam zvuk.
J: Da, skroz je uticalo. Mislim da je Isolation Culture bolji, dublji album jer je okupio više ljudi. Napisan je od strane nas četvoro i ideje su se nadovezivale "šetajući" od jednog do drugog člana. Mislim da je ta razmena i interakcija učinila čitavo izdanje zanimljivijim. Ja lično sam bio više motivisan dok sam radio na tim pesmama.

HC: Koje su prednost i mane biti sam i stvarati kao kompletan bend?
J: Kod nas je sve demokratija, čak i kada imamo sukobe oko neke pesme. Na primer, na zadnjem albumu smo odbacili dve pesme za koje sam ja lično mislio da su naše najbolje. Ali smo svi glasali i ja sam morao da se složim sa konačnom odlukom. Tako naš bend funkcioniše.

HC: Turneja na kojoj promovišete album "Isolation Culture" je nedavno počela. Deo će obuhvatiti i zemlje bivše Jugoslavije: Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju i Bosnu. To će biti vaš prvi dolazak ovde pa me interesuje, da li imate neka očekivanja, i da li iz vašeg ugla ima neke razlike kada nastupate negde prvi put (i tako otkrivate nove gradove i zemlje) i kada nastupate u mestima gde ste već svirali?
J: Prvi put ćemo nastupati u tim zemljama. Neki od nas, uključujući i mene, su bili u Sloveniji i Hrvatskoj privatno i apsolutno su nam se dopale ove zemlje. Privatno volimo da upoznajemo nove kulture tako da smo generalno uzbuđeni uvek kada dolazimo u nove gradove i otkrivamo kako drugi ljudi žive, volimo da ostvarujemo kontakte sa novim ljudima, prijateljima na koncertima i u klubovima. Obzirom da kao muzičari dolazimo prvi put na ove prostore verujem da to donosi, i u nama izaziva dodatnu dozu uzbuđenja i energije.

HC: Moj utisak je da je vaš zvuk više bliži nekoj evropskoj nego Svernoameričkoj publici. Da li si primetio nešto tako za vreme nastupa ili nakon bilo kakvog kontakta sa publikom? Postoji li razlika u tome kako publika na ova dva kontinenta prihvata vašu muziku?
J: Teško pitanje i zaista nisam siguran kako da odgovorim. Nisam primetio neku preveliku razliku. Ponekada ljudi u Americi mogu da ukažu na neke specifičnosti koje Evropljani imaju što je meni posebno interesantno jer ni sam ne primetim uvek.

HC: Sa kojim osećanjem želite da vaša publika napusti vaše koncerte?
J: Voleo bih da naša publika bude bukvalno izgubljena 40 do 60 minuta u nekoj izmaglici snova, da ostavi sve iza sebe, i da na kraju koncerta ode kući sa nekim osećajem oslobađanja i uzbuđenja.

HC: Turneja će biti gotova početkom februara, šta je sledeće?
J: Turneja, turneja i još turneja. I možda po koji singl.

HC: Hvala vam na ovom razgovoru i odvojenom vremenu. Na kraju, pošaljite poruku publici na Balkanu koja ovo čita pre vaših koncerata. :)
J: Jedva čekamo da zasviramo kod vas. Kad nas vidite u klubu slobodno priđite, biće nam drago da popričamo, i pre i posle koncerta i popijemo po koje pivo.

Intervju pripremio Miloš Pavlović