ZAA i Jayus Jazz u u Nišu, Feedback,  09. 12. 2016.

Priznajem da sam na ovaj događaj otišla isključivo službeno. Nije da mi nešto znači za CV i slične fore, ali, šta bih drugo radila u petak. A znala sam da neće biti loše. Dva puta sam već pisala o bendu ZAA i u oba slučaja nisam imala ništa konkretno da kažem sem na krajnje formalan i klasično novinarski način opišem atmosferu kao sjajnu, publiku u transu, energiju neverovatnu, bla, bla...

Prvi put kad sam ih čula uživo, zapalili su Sloveniju na Kunigunda festivalu u Velenju, avgusta prošle godine. Slovenci se živi izveselili, a meni, kao što u tadašnjem izveštaju napisah, neki d-mol je vibrirao kroz kičmu.


Negde krajem novembra imala sam prilike da ih čujem u rodnom gradu, pa što da ne odem na popravni. Međutim, upala sam na poslednjih par pesama, tako da sam u izveštaju sve slagala. Jebi ga, situacija... Ali pravi novinar mora da ima i malo mašte, a i snalažljvost nam je jača strana, pa na osnovu fotkane ste-liste osmislila sam prilično uverljiv tekst. 

Tako je ponuda da prisustvujem po treći put njihovom koncertu bila neka vrsta izazova . Ali najteže je pisati o nečemu što je očigledno visoko kvalitetno, što se dopada širokom spektru ljudi i onim tvrdokornim alternativcima a i onima koji vole malo ’’lakše’’ note, a tebi nekako ’’nit smrdi nit miriše’’. Ja sam uvek izbegavala takve bendove koje ne mogu da definišem. Moj fah je uglavnom nešto mračnije, otpadničko, sirovo, pomalo neurotično, ono što jedav deset ljudi navuče na svirku. Bend koji ljude tera na djuskavac, izbija na pozitivu i ’’širimo ljubav“ stajl me lepo radi, ali ostavlja bez neke želje da komentarišem. Samo kažem ’’bilo je super’’ i kraj priče.

Na dan koncerta uopšte nisam bila u mood-u za tako nešto. Zapravo, nisam bila ni za šta. Što bi rekli fejZbukaši – Bjes propo od silnih iventova poslednjih meseci. Najradije bih ostala kući, pila čajeve, pretraživala IMDB i pustila ovaj suvomrazni decembar da teče svojim tokom bez mene na ulicama. Bjes propo a Niš proljepšo... Stvarno, nikad više događaja u gradu nije bilo. 

Ali, služba je služba, treba biti kadar stići i uteći, a za zdrav život i detoksikaciju od dima i piva naći će se vremena, nekad ’’na tamo’’.

U sred decembra zamirisalo je na avgust i Nišville. U maleni Feedback je stala sva raskošna širina niške Tvrđave. A u zdrav život se računa i kad istrčiš na ’ladno u kratkim rukavima ispred kluba da pozdraviš drugare koji su pošli u Preduzeće Splunge, tu do kraja ulice. Ova sportska aktivnost mi je predstavljala veću zabavu nego da slušam Markonjera. Nije bio uopšte loš onaj Jayus Jazz, al’ ne biva da primitivna graCka lirika zvuči intelektualnije ako iza tebe stoji profi bend koji stvarno dobro vozi svojom muzikom. 

Taman kad sam se vratila u klub vazduh se već dovoljno provetrio od naivnih rima, a ZAA su započinjali svoj performans. Primetila sam da su se puno promenili. I dalje je tu ona razdragana razigranost, pitki lirizam, neverovatno topao odnos s publikom, ali već od prve pesme uočila sam da celokupna muzička podloga ’’vuče’’ na tešku alternativu, što oba prethodna puta nisam osetila. I, zapravo, to je to što mi je sve vreme falilo kod njih. Tek sada, kad su uplovili u tvrde ritmove i svoj crossover fazon dodatno ’’ukrasili’’ žestokim gitarskim improvizacijama, izrazitijom, čistijom i dubljom bas linijom i kudikamo spiritualnijim zvukom duvačke sekcije, izvozili su me skroz. Po mom mišljenju, tek sada, posle toliko svirki i stečene armije fanova, zasijali su naročitom originalnošću. Sjajno su napravili balans između MTV-jevske hitičnosti i strogih zahteva andregraund miljea koji teško oprašta transparentno koketiranje sa komercijalom.

Sanja Vučić, frontmenka, istovremeno detinjastao živahna i strašno ženstvena, takođe je daleko ’’otplovila’’ sa eksperimentisanjem, čak  u etno stil. Oduvek mi se sviđalo kako zagreva atmosferu svojom neposrednošću, vatrenim obraćanjem publici i erotičnim reaggeton pokretima. Pravi je  šoumen i, možda je suvišno reći da bez nje ovaj bend ne bi bio to što jeste. Da su je na Evroviziji pustili da izadje na scenu u košulji i helankama, kao na ovoj svirci i da raspali svoj fristajl zonFić, verujte mi, zajebala bi i Ruslanu. Kardinalna greška je bila dati joj raskošnu korset-haljinu u kojoj ne može ni da se mrdne.
Nije za nju, niiiijeee za nju bljestavo svetlo, stroga pravila ponasanja i neki tugaljivi refren. A i nije da joj nesto znaci za CV!


txt: Ana Bjes
foto: Srđan Stevanović