Požarevački klub „KB“ je sinoć (16. decembar 2016.) imao prilike da ugosti heavy folk metal atrakciju „Pero Defformero“ i njihovu podršku „Nemesis“. S obzirom da su prvi pomenuti „ozbiljno“ ime, te da njihova „pratnja“ svoje veoma uspešno gradi, posećenost je bila veoma dobra. Lepo je videti ispunjen klub, zaista. Još je bolje bilo to što su bendovi imali svog tonca koji je zvuk savršeno namestio. Ranije sam već pisao o tome – koliko god da se vlasnik, Bata, trudi da odradi što bolji posao, njega ipak mora raditi neko ko poznaje grupe koje sviraju.

Napomenuću da sam sinoć želeo da odem na svirku samo kao posetilac, da se ne bakćem ni sa snimanjem, ni sa slikanjem, a ponajmanje da posle prespavane noći pišem raport. Stvarno mi je bilo potrebno da posle dužeg vremena ne prisustvujem nekom koncertu kao izvestilac. I sve je bilo dobro i išlo po planu čak i kada su „Nemesis“ otpočele svoj set u 22:15. Ali...

Mlade dame nisu uopšte imale veze sa bendom koji je pre skoro puna dva meseca nastupao na istom mestu. Od samog introa je bilo jasno da je njihov napredak neverovatan. Sem pevačice koja je ostala u publici, ostale članice su intro izvele opuštene do maksimuma, sa odličnom međusobnom neverbalnom komunikacijom. Poslednji taktovi uvodne pesme su se stopili sa uvodnim tonovima numere „Nemesis“ od „Arch Enemy“, a koju je Sanja najavila po zauzimanju svog mesta na bini, je zapalila prisutne. Od tog trenutka je ova petorka dominirala pozornicom u svakom smislu: njihova sigurnost u to šta i kako rade, kvalitet izvedbe, kolektivni odnos i prepuštanje tonovima (čime se isključuje ukopanost i statičnost tokom sviranja) su pravi primer kako bend treba da se ponaša na bini. Neću napisati onu prežvakanu floskulu kako „muške kolege treba da uče od njih“. Ne – bendovi treba da uče od njih i to ne novi, već neki koji su tu već neko (mnogo duže) vreme, a kojima fali te energije (funeral doom sastave ne računam u tu grupu, hehe). Dobar odnos sa publikom im nije nepoznanica, ali u konverzaciji sa njom deluju pomalo stidljivo, što deluje simpatično, pogotovo što tokom sviranja odaju posve drugačiji utisak.


Još jedna bitna stvar: one nisu sedele skrštenih ruku i držale se istog repertoara koji bi vrtele u krug od svirke do svirke. Ne, broj obrada su smanjile na (potrebni) minimum, a broj autorskih su značajno povećale. Dva meseca razlike između dva nastupa u Požarevcu su tako donela jednu mini evoluciju kod samog benda. Pesme (autorske, naravno) su energične, poletne i potpuno u modernom melodeath duhu. Sada sam siguran da im je prvi singl „Vengeance“ i definitivno najslabija u repertoaru. Mislim, nije loša, ali je slabašna u odnosu na (na primer) „Living Dead People“. Sa jedne strane, šteta je što će ove cure pratiti stalno upoređivanje sa „Arch Enemy“ (kao da je to jedini bend na svetu koji ima vokalistinju), dok je sa druge to njihov džoker za mogućom „kupovinom“ novih fanova. Bilo kako bilo, bend „Nemesis“ je odličnim izvođenjem tridesetpetominutnog repertoara i profesionalnim pristupom ovom „poslu“ samo utvrdio svoju poziciju na domaćoj sceni. Devojke, sedite: čista petica.

Samo deset minuta pauze su prisutni dobili da se osveže pre nego što je „Pero Defformero“ krenuo sa svojim „kvarenjem“ metal auditorijuma. Šala, naravno. Mada, uvek sam se pitao da li ih raja više voli zato što su heavy do srži i pored narodnjačkog vokala ili zato što su (ako izuzmemo tematiku tekstova) veći narodnjaci od narodnjaka i pored teških, distorziranih rifova. Što se mene tiče, oni su zaista atrakcija i to nikako ne mislim u pejorativnom smislu: ljudi pružaju dobru zabavu, stvaraju veselu atmosferu, šale se sa posetiocima i uveseljavaju ih. Oduvek su rokeri i metalci voleli te sprdačke bendove (kao što su „Nervozni poštar“ i „Vatrogasci“), a barem jedan od deset kosijanera je „padao u sevdah“ kada iz zvučnika začuje „Zidarevu ljubav“ od „The Kuguars“. Tako je i sa ovim Novosađanima: svojim fanovima daju preko potrebnu mešavinu žestokog heavy-ja i šaljivog folka. Da se razumemo odmah, sviračko i kompozitorsko umeće članova benda je neosporno, njihove improvizatorske sposobnosti nisu ništa manje, ali isto tako ni Biške ne kaska za njima. To što on te narodnjačke „trilere“ izvodi bez muke je znak da zna kako se to radi i da je njegovo vokalno umeće takvo da može da se snađe u svakom žanru (što je u nekoliko navrata uspešno demonstrirao).


Za prvih sat vremena su izmešali najbolje numere iz svoje diskografije i nema nijedne koju barem 90 posto prisutnih nije znalo. Skakanje, horsko pevanje, šutke i dobro zezanje su pratili svaki od hitova koje je bend servirao. Biške je povremeno čavrljao kako sa publikom, tako i sa svojim kompanjonima, pomalo praveći vašarsku atmosferu uz pomoć najava za određene pesme. To kako oni izvode svoj repertoar se može opisati samo četiri reči: bez i najmanje greške. Dakle, nisu ovu „tezgu“ otaljali samo reda radi, već su u svakom tonu i sami uživali, pružajući odličnu zabavu svakome ko je „zalutao“ u klub. Bili vi metal „čistunac“ ili ne, morate priznati da su ovu „blasfemičnu“ muzičku mešavinu momci iz benda doktorirali i da im kao zabavljačima nema ravnih. Zaista znaju da pogode „u žicu“ slušalaca i da ih zajedno sa pivom i vinjakom dovedu do emotivnog topljenja. Voleo bih da jednog dana čujem da u svom maniru izvedu „Life is Killing Me“ od „Type O Negative“: mislim da bi posle toga univerzum implodirao, ali bi to bila sasvim prihvatljiva cena.

Zvanično poslednja numera je, logično, bila „Došli smo do kraja puta“, nakon koje se bend konsultovao sa publikom, te na bis odsvirao još dve. Fanovi su tražili još, ali zalud – dozvoljeno vreme za sviranje je isteklo, te se žurka i definitivno završila.


Drago mi je što su me „Nemesis“ podstakle da i ovoj svirci pristupim kao izvestilac, jer bi bila prava šteta da impresije za jedno zaista divno veče ne utefterim. „Pero Defformero“ nisu moj izbor za dnevnu plejlistu, iako mi „kradu“ mesto na hard diksu. Ali, što se odlaska na njihov nastup tiče, tu nema dvoumljenja: šteta je propustiti ga.

Antonio Jovanović