Rouge One
Helly Cherry
Zlo galaktičko carstvo je na stvaranju svog oružja angažovalo naučnika koji beži sa porodicom u bestragiju (zabačenu planetu). Oni ga tamo nalaze i odvode ga, dok njegova ćerka uspeva da pobegne. Deceniju i više posle toga ona je u imperijalnom zatvoru, posle problematičnog života koji je imala. Pobunjenici je odatle izbavljaju, jer potrebna im je… Ovo bi mogao biti sinopsis bilo kog SF filma, koji bi onda neko gledao ili ne u zavisnosti od toga da li je već zasićen takvim ostvarenjima, i stekao bi o njemu sud u zavisnosti od umešnosti kojom je film odrađen.
Međutim, ovo nije običan film! Kao što je treća epizoda Star Wars serijala trebala da pokaže (i pokazala je!) anđeoski pad kojim je stvoren Dart Vejder, ova bi trebalo da prikaže nastanak Imperije i pobunjenika (ili kako u filmu kažu Pobune). Ili su to bila samo moja očekivanja… Početak filma takva očekivanja izneverava. Prva scena u kojoj buduća heroina beži je neuverljiva, slede kaleidoskopski nanizane scene njenog izbavljenja i saznavanja da se gradi stanica koja „ubija čitave planete“. Takvi planovi Imperije bi inače, po svakoj logici, trebalo da budu najslabije čuvana tajna u celom Univerzumu. Kratke scene inače nisu mnogo poznate u Star Wars estetici. Slede katastrofalni kiksevi.
Scena u kojoj slepi „kinez“ štapom potuče odeljenje stormtrupera, a nije džedaj, je za svakog pravog Star Wars fana jednostavno svetogrđe. Tako nešto prosto ne čuči ovom serijalu. Uz to ponavlja „Ja sam sa Silom i Sila je sa mnom“ što mi je delovalo kao stoprocentna parodija (veliki beli nindža i „Svemir i ja smo jedno“). Shvatam ja da je ovo svet bez džedaja u kojem ostaje samo nekakva vera u Silu, da ne kažem religija, ali moglo je to biti mnogo bolje urađeno… Posebno je trebalo biti obazriv sa takvim pitanjima ljudske vere, mada ako su ciljna publika tzv. milenijalci, možda takav oprez nije neophodan. U svakom slučaju Holivud bi mogao biti svestan svojih parodija.
Tužno odmahivanje glavom zaslužila je i scena u kojoj stormtruperi prolaze ulicom na nekakvom borbenom vozilu (tenku?) sa gusenicama (da, ono što se vuče po prašini) i obraćaju se narodu kako Imperija donosi mir i red, nasuprot „teroristima“ protiv kojih se bore. To nema nikakve veze s Imperijom (kakvu znamo)! Obraćanje narodu!? I da su išli peške bilo bi bolje. A onda, kad se zapuca, pojave se imperijalni hodači. Zanimljivo…
Taj „terorista“ ili „ekstremni pobunjenik“, zavisno od ugla gledanja, izgleda kao parodija Darta Vejdera (ko odgleda film shvatiće zašto). Kad pominjemo Darta, njegovo pojavljivanje je ipak svetla strana filma. Nisu ga obrukali, i čak je dobro što ga do kraja filma nisu preterano eksploatisali. Druga dobra strana, od samog početka je droid. On daje verovatnoće kao C3P0, ali ima nekakav opori smisao za humor i deluje neustrašivo. Ovo je nešto novo u odnosu na ostatak serijala, i inače sasvim logičko (biće za koje je sporno reći da je živo trebalo bi da ima manje razloga da se boji za kraj svoje egzistencije). Naravno, ovaj robot nam deluje „ljudski“, kao i B3 u VII epizodi, ali na drugačiji način. Relativno je dobar lik i negativca - imperijalnog oficira, „direktora“ postrojenja, i karijeriste. I tu se iscrpljuju dobre strane prvog dela filma.
Što se tiče opozicije, ili pobunjenika, Goran Skrobonja lepo reče da liče na srpsku opoziciju iz famoznih devedesetih (prošlog veka). Ko je mlad da bi mu ta primedba nešto značila, možda shvati gledajući ovaj film. Film zalazi duboko u moralni relativizam, mada iz toga ne proizilaze pitanja koja bi ostala posle izlaska iz bioskopske sale – ljudi znaju biti slabi pred teškim iskušenjima i ponekad u borbi protiv zla moramo činiti grozne stvari. I to je to…
Međutim, drugi deo je druga priča do te mere da kao da smo gledali dva različita filma. Nije neko spojovanje ako kažem da je tu fajt, to se očekuje. Međutim, urađen je krajnje dobro, realistično, angažuje gledaoca i nema nikakvih rupa, kako što se tiče samog toga dela tako i što se tiče celog serijala (ne zaboravimo da je ovo period između treće i četvrte epizode, pa ne bi smelo da se zaboravi šta je ono što hronološki sledi). U tom smislu se može reći da su dobro obrađeni događaji koji su prethodili onom „Help me Obi Wan Kenobi you're my only hope“. Isti se inače u ovom filmu i ne pominje, što je dobro.
Ako bi se tražilo od mene da ocenjujem, ovaj film bi dobio jaku dvojku, možda čak i trojku (i to u parametrima Star Wars serijala). On je po meni bolji od prve epizode, ali je od ostalih gori. O tome ćemo na kraju, a sad malo o nekim paralelama.
Džin Erso je posebna priča. Da se ne lažemo, njena uloga je kliše. U početku je dosta neuverljiva, a takva možda i treba da bude (zbog onoga što rekosmo o opoziciji koja ju je izbavila). No, stvari se radikalno menjaju, u njenoj ulozi i u celom filmu kad ona preuzme stvar u svoje ruke (što samo po sebi nije iznenađenje, pa ni spojler). Možda ne prevazilazi šablon, ali se bar u njemu opravdava. A taj je šablon takav da me glumica neodoljivo podseća na Dženifer Lorens (Igre gladi sam pokušao da gledam na internetu, nije išlo). Sad tek guglovanjem vidim da je ovo Felisiti Džons koja je maestralno odigrala Hokingovu suprugu. Ovde je uopšte nisam prepoznao, što govori o svestranosti glumice.
No vratimo se tom šablonu heroina-buntovnica koji Holivud tako rado promoviše u poslednjim godinama. Koliko je on realan, a koliko samo želja za ideološkom inverzijom „rodnih uloga“?! Oko Rogue One je bilo dosta političkih kontroverzi, u koje nećemo dublje ulaziti. Bilo je i poziva na bojkot, što je po sebi glupo, čak i ako bi samim filmom bilo opravdano. Sami autori, ne samo ovog filma, nego i Star Wars serijala doprineli su tenzijama (svesno, s namerom!?) pričajući kako je Luk Skajvoker gej (spojlovanje VIII epizode?!?) i kako je Imperija udruženje „belih suprematista“, dok su pobunjenici skup različitih vrsta, rasa i rodova (po toj ideologiji pol i rod inače nisu isto). Na neki način to je jasno još od filma Imperija uzvraća udarac, pa nije ni moralo da se posebno ističe. Neko je izgleda baš hteo da se svrsta u događajima koji su odlikovali prethodnu godinu, a nisu u sferi filmske industrije…
Lično nemam ništa protiv ženskih protagonista, čak je logično da neko od džedaja bude žena (Sila ne pravi razlike, midiklorina ima svuda, etc). Ali ako se nešto ponavlja u stotinu filmova, postaje (i preti da ostaje) samo kliše. Star Wars zna za heroine, tipičan je lik princeze, koja učestvuje u akciji, ali ostaje na ipak princeza. Pri tome je ni glumica ne igra bog-zna-kako. Da je sudbina htela drugačije princezu Leju ne bi igrala Keri Fišer, nego Teri Nan (zlobnici kažu da je Teri htela da legne s Harisonom Fordom, no ona se na kastingu s njim „nije mirisala“). Da je bilo tako, serijal bi dobio sajber-pank dimenziju u samom startu (IV epizoda), dok bi muzika izgubila fenomenalnu pevačicu grupe Berlin. Rej u VII epizodi nije predstavljena kao princeza (mada je skoro sigurno Lukova ćerka), ali je „Sila jaka u njoj“. Ovo je, rekosmo, svet bez sile, pa bi neka „obična“ buntovnica imala smisla. Ali zašto nije buntovnik? Pitajte one koji grade paradigmu filmske industrije. Uzgred, moji drugari i ja smo „živeli“ na Star Warsu. Devojke ipak to nisu toliko gledale. Mada kod milinijalaca, ko zna…
Inače, ovih dana završavam četrnaestoknjižje Džonija Štulića i pretposlednja knjiga je Govorili su o Džoniju, gde je on objavio i najgore kritike koje su mu upućivali. Azra (praktično sinonim sa Štulićem) je objavila za pet godina nekih 11 albuma, od kojih su neki kompilacije, uključujući tu i dvostruke i trostruke… Posle ovakve poplave ploča, nije čudo da se pričalo o Džonijevom kreativnom padu. Kao početak pada mnogi su označili album Kad fazani lete. Sticajem okolnosti to je prvi album ove grupe koji sam čuo, i jedini do sada koji sam preslušao od početka do kraja (kad sam kupovao ploče, kasete i diskove Azra mi nije bila u vrhuncu interesovanja, kada sam kasnije shvatio njenu veličinu nije se moglo i ne može se mnogo toga na jutjubu naći – Džoni nije liberalan po pitanju autorskih prava). Ono što hoću reći je da i dalje taj album veoma cenim i na njemu imaju bar tri poente koje se uklapaju u Džonijevu Poruku. No, kakve to veze ima sa proizvodnjom šešira?!
Kada se gleda ceo ovaj film u celini najveća mana mu je što jednostavno nema onaj „Star Wars momenat“. Nema ni neko filozofsko pitanje koje bi ostalo da te makar malo „muči“ posle gledanja filma. Svi dosadašnji filmovi to su imali, čak i nesrećna prva epizoda. Ovde se jedino možeš pitati da li je ovo ipak relativno dobar film, i to je sve. Za poštovanje je što su autori napravili film nezavisan od nekih kultnih figura koje su mogle da je pojave (Joda, Obi Van), ali ipak nisu. Rekli bismo da je još jedan film Star Wars sage „šibanje mrtvog konja“, život na staroj slavi (što videsmo da je i jedan Džoni Štulić itekako radio). Ipak, ne posezanje za najjednostavnijim trikovima bi ovakvoj predstavi kontriralo. Neki zaključak bi mogao biti da bi ovo mogao još biti dobar film, ali samo gledano potpuno nezavisno od Star Wars sage, i svega onoga što ona sobom nosi…
Ivan Vukadinović