Play: Nisam otišao u Suboticu.  Da jesam, video bih njene ulice, pijacu, park sa imenom pisca kojeg nisam čitao ni kad je trebalo za lektiru... Preslušao bih neki bend iz tog grada i napisao bih nešto o njihovom zuvku. Ali nisam otišao u Suboticu.

Da jesam, bio bi to poslednji dan na turneji i svako dalje putovanje bi bilo suvišno. Ja ne želim da se ova turneja završi, ne zato što i dalje hoću da lutam, mada ima i toga, već zato što hoću da osećam ovaj adrenalin sa puta, hoću da upoznajem ljude iz ove proklete zemlje za koju sam se vezao, hoću da živim ovako – da mi svaki grad pripada i da ja ne pripadam nigde. A to mogu samo ako ne odem u Suboticu, jer kada tamo odem, završiće se turneja koju sam započeo prvog oktobra, završiće se putovanje započeto u Vranju. Da imam nekog dobrog prijatelja u Subotici, ili neku veliku ili malenu ljubav, pa i da se iscimam do tamo, ali ovako ne želim, neću otići u Suboticu sve dok za to ne bude dobrih razloga, jer ne želim da stavim kraj na ovo putovanje, iako neću izlaziti iz moje studentse sobe neko vreme, dok se ne odmorim od puta.

Nisam otišao u Suboticu i nisam napisao tekst o njoj, mada se to očekivalo od mene, ali nije da me je neko platio za ovo, to je meni sve od mene, od moje ludosti i potrebe da u svakom gradu popušim cigaretu, da zavirim u svaki bar, da volim nekoga u svakoj ulici...

Nisam otišao u Suboticu, ali obećavam da ću to uraditi, jednog dana. Možda se sretnemo tamo, pa bi bilo dobro da se javite, ako me poznate po šeširu ili crvenim očima. Svako putovanje je vredno puta, makar izašli iz sobe samo do kraja ulice, nikada ne znate šta ćete naći tamo, ali da bi bilo putovanje, bolje je da odete što dalje od sebe, od svega što znate, od svega što jeste.

Nisam otišao u Suboticu i možda se turneja završila, ali ja nastavljam da putujem. 


Andrea Kane