Play: Kod ortaka na gajbi posle dobre domaćice jedemo supu koju nam je njegova keva spremila. Takmičimo se ko će od nas trojice da glasnije srče sa kašike. Osećam nostalgiju za menzom, od kad je počela turneja, zapravo od Niša, nisam pojeo ništa kuvano. Ortak između srkova peva: „Mama, mama, tvoja je supa uvek najbolja!“. Ta melodija i stihovi mi bace fleš na onaj koncert benda „Slaptrap“ u Novom Sadu na koji sam išao baš sa ovim ortakom, kada sam i čuo pesmu „Majke mi“. Nas dvojica u dvoglasu pevamo refren ove pesme i srčemo domaću supu posle dobre domaćice, a drugi ortak nas gleda i misli da smo odlepili. Posle ručka, njih dvojica se raspravljaju ko ima bolji grow box i čija lampa vuče više struje, a ja pokušavam da saznam šta se to desilo sa bendom „Slaptrap“. Jeb'o te, nije valjda da više ne sviraju?

Kad odeš na FB stranicu nekog benda i vidiš da nema novih postova od 2013 godine, to je najčešće znak da taj bend više nije aktivan. Kako je moguće da su posle onakvog albuma, sa onakvim fanki zvukom, prestali da rade. Pustio sam ceo album „Mlad i radostan“ da se prisetim one svirke i zaraznih refrena i sentenci iz stihova poput „ja nisam lenj, ja se samo budim umoran“. Razmišljam šta sve slušam, a da je iz Novog Sada, i prvo pomislim na Lunu i La stradu, ali ni oni više ne postoje, pa onda na Obojeni program, koji zapravo i ne slušam od kada sam ih čuo na Zaječarskoj gitarijadi u onoj postavi sa dva basa. „Slaptrap“ bi mi bio treća asocijacija, ali zar je moguće da ni oni ne sviraju?

Rewind: Sinoć je Lajka nastupao u Domu B-612, a u celom gradu su se organizovali žurke povodom noći veštica, pa je to verovatno bio razlog što je klub bio prazan. Osim mene i troje ljudi koji volonterski rade u Domu, nije bilo nikoga drugog. A ipak, bila je to jedna od najboljih Lajkinih svirki.

Veče je počelo pomalo uštogljeno, Novosađani nisu najgostoljubiviji ljudi koje možete da nađete u Srbiji i trebalo je vremena i dimova da uđemo u prijatne razgovore koji nadilaze one priče šta studiraš i odakle si. I pored toga osećali smo se kao kod svoje kuće, Dom B-612 je mesto gde je Lajka započeo svoju kantautorsku karijeru nastupajući na prvoj večeri kantautorske muzike, a svaka ustanova koju vode studenti je ujedno i moj dom, jer svi studenti su moji saborci. Zato je sve išlo lagano, a to je ono najbolje u Novom Sadu, nema tolike tenzije kao u Beogradu i ljudi su dosta opušteniji (makar se meni tako čini). Razgovarao sam sa Filipom, jednim od osnivača Doma, koji mi je objasnio da je to potpuno volonterski projekat koji su započela trojica studenata arhitekture, a sada u njegovom funkcionisanju učestvuje preko dvadeset ljudi. Ali kako je sve volonterski, bez ikakvih prihoda za ljude koji organizuju programe i rade u samom domu, teško uspevaju da održe tempo. Mislio sam da je ovo mesto pod pokroviteljstvom Novog Sada ili makar da je oslobođeno plaćanja kirije, a zapravo se svi troškovi pokrivaju od prodaje pića i ulaznica za neke od programa, pošto je veći deo mesečnog programa besplatan. Zbog toga Dom već duguje neke kirije i raučune... Lajka se odrekao dnevnice u korist Doma, a ja sam razmišljao kako ne bi bilo loše doći u Novi Sad i živeti ovde, nije im najbolje grejanje, ali imaju sve što mi je potrebno za ugodan život – krevet, projektor i dobro ozvučenje. Još samo da uvedu internet, kažu da se sa tim muče već mesecima...

Te večeri kada je bilo najviše publike, bilo nas je ukupno deset. Ali bila je to prava ekipa za ovakvu svirku, a doživljaju su posebno doprinela dva lika koja su nasumično ušla privučena muzikom. Nakon nekoliko pesama, jedan od njih je pitao da se priključi svirci, pa su mu dali domski kahon na kojem je počeo da prati Lajku i to jako dobro, imajući u vidu da najveći deo repertoara nije nikada pre toga čuo, a pogotovo u slučaju Lajkinih autorskih stvari, a pogotovu pogovoto u slučaju „Epske“, Lajkine pesme u desetercu koja ima vrlo zajeban ritam. Na kraju je Lajka prepustio gitaru publici i ta dva lika su svirala „Zlato“ od Vještica i još nekoliko stvari.

Neka mi oprosti Lajka na ovim rečima, ali menjao bih ceo njegov koncert da opet čujem Nađu kako svira, ali ovaj put sa svešću da je to Nadja koja je nedavno objavila EP „Venus in Gemini“. Na kraju večeri je na scenu izašla klinka sa šeširom i odsvirala je onu stvar iz „Mi nismo anđeli“ – „Jedne majske večeri njih dvoje su se voleli...“. Lajka mi to nije rekao, a ja nisam imao pojma da je Nađa zapravo novosadksa kantautorka koju je on upoznao na toj svojoj prvoj svirci u Domu, kada je i ona nastupala, ali sa električnom gitarom i luperom, izdvajajući se svojim fazonom od svih ostalih. Možda je to samo moj trip, ali privlače me devojke koje sviraju, ima nečeg erotskog kada je devojka na sceni, pogotovo ako pravi muziku koja je potpuno drugačija od onoga što slušam i na šta sam navikao. Pitam se da li uspevaju veze između ljudi koji slušaju različitu muziku, a pogotovo ako jedno od njih pravi ovakav zvuk? Kada sam preslušavao njen EP, nisam mogao da povežem ozbiljni glas sa snimka, dozu melanholije i neke začudnosti u njemu, sa onom klinkom koja je pred nama svirala stvar iz filma. Hteo sam to tada, ali je bolje što joj nisam rekao stihove „Ljubavne“, jedne od pesama sa albuma „Mlad i perspektivan“ (kakav sam i ja, inače): „Ja bih mogao da ubijem za tebe“. Verovatno me ne bi razumela, sumnjam da je slušala ovaj bend, jer ono što je navela za svoje uzore, kao i muzika koju stvara, govori da je iz totalno drugačijeg sveta od mog. U beskrajno velikom univerzumu, sudari svetova zasigurno nisu tako retki kao ovde.

Record: Trideseti je oktobar, u Novom Sadu je sunčano, ali najavljuju kišu za posle vikenda. Lajka je otišao za Valjevo, tamo se završava njegov deo turneje, a ja idem u Sombor, pa u Suboticu. Ortak mi gura u ranac plastičnu kutijicu, „evo ti jedan paketić za poneti“, kaže mi i grli me. Ne viđamo se tako često, mada je između Novog Sada i Beograda manje od dva sata vozom. Obećavamo jedan drugom da ćemo otići zajedno na neki koncert, ali meni se na rastanku čini da nikada više neće biti dobro kao na onoj svirci „Slaptrapa“. „Je l' znaš uopšte šta je bilo sa onim bendom?“, pitam ga. „Kojim?“. „Oni što sviraju Mama, mama tvoja je supa uvek najbolja...“, „Uh, druže, nemam ti pojma, odavno ne idem na te svirke...“

Andrea Kane