Play: Dok sedim na klupi na glavnom zrenjaninskom šetalištu, razmišljam o devojci koja je mene i Lajku dopratila od stanice do kafića „Alter Nativa“. Rekla je kako u ovom gradu nema ničeg, ništa da se vidi, ništa da se doživi. Doduše, pomenula je jednu pivnicu u kojoj imaju sve vrste piva, a onda se setila i pivare koja je pretvorena u muzej, ali za to nije mogla da nam garantuje da li je vredno posećivanja, jer ona nijednom nije otišla tamo. Dok sedim na klupi na glavnom zrenjaninskom šetalištu, čujem lagani džez sa zvučnika postavljenih unaokolo i već po tome znam da se Zrenjanin razlikuje, jer još nisam bio u gradu gde puštaju ovakvu muziku u centru grada, nimalo nametljivo i glasno, ali dovoljno da čuješ ako zaželiš zvuk. Opet mi se čini da je bolje biti putnik, samo prolaziti kroz gradove, a nikada ostajati dovoljno dugo da navikneš na njih, jer možda bi se i meni ovo mesto smučilo posle nekog vremena, ali sada, dok noć prekriva centar i ulična rasveta menja izgled scenografije, uživam cigaru u Zrenjaninu kao da je ovo najbolje mesto na planeti i ne želim da odem sa ove klupe, nikada. 

Rewind: Opet na putu sa Lajkom. On večeras nastupa u „Alter Nativi“, a nijedan od nas nije bio u Zrenjaninu ranije. Posle ravničarskih selendri i malih mesta sa imenima koja im ne daju da porastu, stižemo na zrenjaninsku autobusku stanicu. Kad nema nikakvog putokaza, ja sam uvek za to da šetam dok ne nađem put, jer u nepoznatom gradu ne možeš da se izgubiš, tamo ti je sve novo i gde god da stigneš – uvek si na pravom mestu. Lajka želi da nađe kafić, pa pita jednu devojku za pravac. Ona nas vodi jednom ulicom i škrto nam odgovara na pitanja o gradu. Ne izgleda mi kao da je srećna što je došla kući na vikend. Pozivamo je da svrati večeras na svirku, kaže da će videti...
 
Fast forward: Postoje kafići koji svojom atmosferom i ambijentom nadilaze osnovnu ugostiteljsku svrhu. U Sarajlijinoj pet je takvo mesto - „Alter Nativa“. To je zapravo starinska kuća sa visokim plafonima koja je preuređena u kafić, a ceo enterijer je, naizgled nemarno, ispunjen vrlo zanimljivim predmetima i slikama. Svaka soba ima drugačiji fazon, različit nameštaj i osvetljenje, a u delu gde je šank, Lajka stoji za mikrofonom i svira neku laganu stvar od Demijana Rajsa. Iz publike mu dobacuju da svira samo autorske stvari, a Lajka se šali da mora da ispuni normu. Svi su vrlo opušteni. Dva mala psa njuše oko stolova. Za šankom jedan od vlasnika, inače akademski slikar, objašnjava mi kako su Banaćani postali Lale i dodaje da Balašević, iako to stalno priča, ne može nikako biti Lala, jer je on iz Novog Sada. „Samo su Banaćani prave Lale!“, dodaje na kraju priče u kojoj uzima za primer ovu svirku i kako se publika sprda sa Lajkom dobacujući mu fore, to je Banaćanski mentalitet, da te pomalo i zajebavaju dok te ozbiljno slušaju. Pored njega, kafićem upravlja i devojka po imenu Drina, zbog koje mislim na onu Drinu u koju sam se zaljubio u Malom Zvorniku i pitam se sve vreme da li je to neki znak, ali se ne usuđujem da joj kažem da je lepša od onog kadra koji nosim sa granice, onog kadra u kojem se na suncu presijava reka između dve države, obe zapaljene bojama kasne jeseni. Bubnjar Partibrejkersa je tonac, priključio je Lajku na ozvučenje i sad me zove da mi pokaže baštu kafića. „Au brate...“, jedino je što kažem kada vidim prostrano dvorište ograđeno visokim zidovima, sa puno drveća pod kojim su mesta za bleju. Kao i kafić, i dvorište je puno predmeta koje imate potrebu da uzmete u ruku i zagledate. Da je leto, Lajka bi svirao na ovom tremu, a bašta bi bila puna zavaljenih ljudi. „Moramo da dođemo ovde i sledeće godine“, kažem. „Alter Nativa” zaslužuje da bude zaštićena zakonom kao kulturno dobro Zrenjanina.

Publika se sve vreme menja, dolaze nove ekipe i ređaju se oko šanka, naručuju pesme, a vidim da se Lajka malo nacirkao pa se samo zahvaljuje i svira šta god mu padne na pamet. Dok svira njegovu obradu Baklijeve obrade Koenove pesme „Haleluja“, devojka iz publike staje za mikrofon i peva celu pesmu vrlo teatralno. Na kraju se fotkamo sa nekim pankerima koji nas čašćavaju rakijom.

Record: Ako ne volite brzu vožnju, bolje je da ne sedate sa taksitima koji od Zrenjanina voze do Novog Sada ili Beograda po ceni autobuske karte. Lajka samo što ne zahrče dok ja gužvam šešir, skupljen između njega i žene sa detetom u krilima. Tešim se da je mala šansa da poginemo, taksista je ovuda prošao hiljadu puta, a i sigurno ne bi ugrozio živote sedmoro putnika, koliko nas je u kolima. Pokušavam da se utešim, a sve vreme kočim nogama i zamišljam kako ćemo se sledeći put sigurno prevrnuti ako ovako naglo krene da pretiče. Najgore od svega je što sa radija ide neka užasna muzika i čak mi nije žao ni što ću poginuti (u sredini sam, prvi ću proleteti kroz šoferku), nego što ću završiti život uz Natašu Bekvalac. Proklinjem turneju, i Lajku koji spava, i taksistu koji ima premalo mozga, i klinca koji zapitkuje o samolepljivim sličicama „Ben 10“, i ravnicu, i Zrenjanin, ali onda se setim kako mi je bilo u „Alter Nativi“ i pomislim – ne bi ni bilo strašno umreti posle onakve noći u onakvom kafiću. Ako je vredelo živeti i biti na turneji, vredelo je zbog Zrenjanina.

Andrea Kane