Jeste li iskoristili poslednju priliku za ples u godini?
Helly Cherry
LAST CHANCE TO DANCE Vol. 17
Rist It (Germany), Lazarath (Novi Sad), B L А N K Ф I L E (Beograd), Few Reasons Why (Beograd), Technicolor Lies (Beograd), The Bridge (Beograd)
Dom Omladine – Beograd
16.12.2016 – 20h, Upad: 400 rsd
Poslednji poziv na ples, sedamnaesti po redu. Trenutno najstariji živi hardcore punk festival u Srbiji, a verovatno ni oni rahmetli ne mogu da se pohvale ovolikim stažom za života njihovog. Entuzijazam ne jenjava, što je najbitnije, pa verujem da ćemo i punoletstvo dočekati iduće godine. No, ajmo malo o ovom, sedamnaestom Last Chance To Dance festivalu.
Vrata male sale Doma omladine Beograda otvoriše se u 20h. Bend koji je razbio bocu o ovogodišnji Last Chance To Dance brod i time ga po sedamnaesti put pustio da zaplovi bio je Few Reasons Why. Ova beogradska petorka je poznata srpskoj hardcore punk publici kroz dugogodišnji hardcore angažman u nekadašnjim bendovima Rampage, Just, Hitman, ali i sadašnjim poput benda The Bridge. Ipak i oni sami postoje od 2001. godine, pa ih nije nužno ni potrebno vezivati za neke druge bendove. Set im se sastojao od pesama sa poslednjeg EP-ja ’’La Haine’’ izdatog prošle godine i onih starijih sa prvog EP-ja ’’Rats Get Fat While Good Man Die’’. Dosta energije imaju i dobru emisiju iste su dali ovi veterani beogradskog hardcore-a. Pevač Marko je nakon jalovih poziva da publika priđe bini, sam sišao među narod i pokušao da ga animira. Moram posebno da pohvalim basistu Janka koji je na šestožičanom basu sa puno lakoće, bez trzalice, odsvirao set i dao interesantan ton celom muzičkom prikazu ovog benda. Za kraj poslednja numera sa ’’La Haine’’ EP-ja ’’You Will Die Alone’’. Dobro zagrevanje za predstavu koja sledi.
Technicolor Lies iliti Šarena Laža kako ih je neko oslovio neposredno pred izlazak na binu. Svoj su polučasovni set momci započeli oko 21:50. Bend je osnovan u Beogradu, ali su mu članovi poreklom sa različitih krajeva Srbije. Neko je iz Arilja, neko iz Obrenovca, a neko bogami i iz Vrnjačke Banje, pa i Beograda, kao što je red. Nastup su otvorili pesmom ’’83’’ sa prvog EP-ja ’’Eclectic Youth’’. Nakon nje su se prešaltali na prošlogodišnji EP ’’Wasted/Years/Broken/Words’’ pesmama ’’Johnsons’’ i ’’Think Green’’. Na četvrtoj pesmi, koja je po svoj prilici nova jer mi nije poznata, drugi gitarista, koji mi takođe nije poznat jer mi se čini da je i on nov član Tech-Lies posade, je u sred sevdaha pao i pokidao dve žice na gitari. Vapaji pevača Srđana da im neko od kolega muzičara donira gitaru da završe nastup nisu odmah urodili plodom i taman kad sam pomislio da ću morati da budem oštriji u izveštaju prema kolegama muzičarima, gitarista benda Blankfile Nenad je izneo gitaru na korišćenje. Međutim, nastup je gitarista Technicolor-a ipak završio sa četiri žice. Do kraja sam čuo još par novih pesama, ali i ’’God of Many Names’’ i ’’Domestic Violence’’. Jedna nova pesma mi je nekako baš stvorila viziju o tome kako će Technicolor Lies biti jedan od velikih bendova svetske muzike. Ta pesma nije na tragu punka, već više nekako indie rock i ukoliko me oči i matematika nisu prevarili, pošto sam gvirnuo u set listu koju su gazili po bini, a računao sam da je to otprilike vreme koje odgovara toj pesmi, ona se zove ’’Air Max’’. Pesma je ko stvorena za svetske bine i velike festivale, pa se nadam da će momci to i zasluženo okusiti. Na kraju je gitarista sa četiri žice imao i mali performans za koji još uvek nisam uspeo da utvrdim je li bio nameran ili je nastao u naletu besa. Lupio je gitaru o stejdž, pošto je prethodno poslednju pesmu proveo ispred istog i popevši se na binu šutnuo je. Odličan nastup, pun fluktuacija.
Jedini bend, uz Nemce Rist It, koji nije bio iz Beograda, a zauzeo je binu male sale Doma omladine u petak 16.12.2016. godine, bili su Novosađani Lazarath. Bend čine dobro poznate face novosadske punk scene koje su svoj doprinos dali kroz mali milion bendova, pa ih neću ovom prilikom ni navoditi. Nedavno su ovi momci izdali split sa zagrebačkim bendom Sentence i ovo je bila svojevrsna promocija njihovog dela izdanja beogradskoj publici. Nastup su započeli pesmom ’’Exorcism’’ koja se našla na prvom albumu Lazarath-a pod imenom ’’Fall of Lazarath’’. Za sve koji ne znaju, bend je dao sebi ime po legendarnom albanskom selu Lazarat koje je predstavljalo glavnu njivu kanabisa za ovaj deo Evrope čije su plodove uživali svi Balkanci i Balkanke koji treniraju duvanje. Momci su izrokali uglavnom pesme sa prvog albuma, ali dogodile su se i ’’Ghost’’ i ’’Off The Road’’ sa potonjeg split izdanja. Upravo ova koju sam poslednju pomenuo izazvala je do tada najveće ludilo i zezanje u publici. Krenuo je masovni stage diving, a zatim su i Rajka (gitarista bendova Few Reasons Why i The Bridge) gurnuli u masu u kolicima iz marketa. Baš je bilo super videti celokupnu sliku. Za sam kraj polučasovnog, drugog beogradskog, nastupa ovih novosadskih crossover hardcore punkera i njihov najveći hit ’’No Way Out’’. Ovu pesmu smo svi zajedno horski zapevali, neko zajedno sa pevačem Pištom, nego izokola. Sve u svemu, jako dobro. Ko voli D.R.I. i Nuclear Assault, a nije čekirao Lazarath, neka to učini odmah nakon što pročita ovaj izveštaj... do kraja.
U 23:20 na binu se penju The Bridge. Bend postoji pet godina i prošao je kroz nekoliko izmena u sastavu. Najvažnija jeste ona za vokalom, gde je mesto nekadašnjeg pevača Ace (Definite Choice, Hitman), zauzeo Marko (Fullsize, Deadrise). Nastup su otvorili sa dve nove pesme njihovog novog EP-ja ’’Dream Strong’’. To su pesme ’’Embrace Life’’ i ’’Never Look Down’’. Do kraja nastupa su odsvirali sve ostale, tačnije još dve i tako i oni ispromovisali svoj novi materijal na Last Chance To Dance festivalu. Moram da primetim da je atmosfera za Most bila najenergičnija. Bilo je nekako mutualno. I bend i publika su sve vreme skakali, trčali, dobro se provodili... Najviše stage diving-a je definitivno bilo za vreme The Bridge-a. Bukvalno nije bilo minuta, ni pesme, a da neko nije bio nekim drugima na rukama. Vrlo zanimljiv momenat u nastupu Mosta bila je priča koja je prethodila pesmi ’’Stained’’. Pevač Marko je pozdravio originalnog bubnjara Zeku, zatim Acu koji je napisao pesmu i onda na kraju Ikca iz VIP-a koji je došao na koncert. Ne znam koliko je našim čitaocima poznata ova stvar, ali Ikac iz rep grupe VIP je bio deo hardcore punk scene ’90-ih godina XX veka i imao je straight edge hc bend imena Voice of Minority (ukoliko nisam nešto permutovao). Čovek je celo veče bio deo opšteg ludila ispred bine i verovatno ga je cela priča vratila u dane kad je i sam bio protagonista hardcore scene. Nažalost, vremena onda i vremena danas nisu za komparaciju, pogotovu ne kvantitativno jer stotinak ljudi sa sedamnaestog festivala Last Chance To Dance i punog SKC-a iz ’90-ih nisu u istom odnosu moći. No, ajmo nazad na vedrije stvari. U jednom trenutku su momci iz benda zaskočili jedni druge, pa smo i to, eto, mogli da vidimo. Od publike su se oprostili pesmom ’’No Spirits, No Hearts’’ gde im se na bini pridružio Aca, nekadašnji pevač, inače čovek zahvaljujući kome ovaj festival postoji i koji je jedan od najzaslužnijih ljudi za razvoj i opstanak beogradske, srpske, pa i regionalne hardcore punk scene.
Predzadnji bend za ovo veče bio je nemački Risk It! Momci dolaze iz Drezdena i video sam ih nekoliko minuta pred početak večeri kako izlaze iz Buzz prodavnice u Knez Mihailovoj sa novim patikama, haha. Šalu na stranu, ova ekipa dolazi iz Drezdena i postoje od 2009. godine. Pre dve godine održali su dva koncerta u Srbiji. Jedan je bio na To Be Punk festivalu gde ih je moja malenkost gledala, a drugi je bio u Beogradu gde su uzeli učešće u benefit koncertu za žrtve majskih poplava u Srbiji. Bend koji svojom praksom pokazuje da hardcore nije samo muzika. Četrdeset minuta su svirali momci i prošetali nas setom kroz svoju diskografiju. Već na prvoj pesmi su imali gosta, vidikovačkog strejtera Miloša koji je podelio mikrofon sa pevačem Gregorom. Za vreme nastupa ovih (istočno)nemačkih novoškolskih hardkoraša Ikac iz VIP-a je napravio jedan neverovatan salto, kome bi dodao i ono mortale. Zaleteo se čovek sa jednog kraja bine, salto i na ruke ljudima. Uspešno i graciozno, mora se priznati. Negde na kvarat do jedan Risk It su odsvirali svoju poslednju numeru ’’Who’s Foolin’ Who?’’ ujedno i njihovu najpoznatiju stvar. Uz Gregorovo ’’hvala’’ na srpskom, Risk It se oprostio od beogradske publike.
Čast da poslednji zaigraju na ovogodišnjem Last Chance To Dance pripala je beogradskom metal hardcore punk sastavu B L А N K Ф I L E. Ja sam toliko puta ove godine pisao o momcima i njihovim nastupima da više ne znam šta da napišem. Šalim se, naravno. S obzirom na činjenicu da je bio jedan sat iza ponoći i da je u publici ostalo nas dvadesetak, momci su odsvirali vrhunski. Nastup kao da je i dalje sto ljudi unutra. Odsvirali su svega 5,6 stvari od kojih su ’’I, Alone’’ i ’’The Long Walk’’ naišle na najbolje reakcije. Pevač Petar je imao vrlo zanimljive govore između pesama, a posebno dobar je bio onaj za ’’The Long Walk’’ gde je skrenuo pažnju na ljude oko nas koji su klasno inferiorni i koji nemaju taj komfor kao mi, a između ostalog i na izbleglice sa Bliskog istoka i sa kakvim sranjem životnim se oni susreću. Interesantan je bio i intro za jednu od pesama koje su odsvirali, ’’Guerilla Radio’’ od R.A.T.M. nakon čega je zatražio i aplauz za Mao Cedunga koji je krasio njegovu majicu. Vrlo zanimljiv i neočekivan nastup. Na kraju su se neki ljudi našli i na bini, gitarista Nenad svirao bekstejdžu, a basistu Dušana su provozali onim market kolicima. Sve u svemu još jedan lep nastup Beograđana. Poželeše nam lepe praznike, ako nam smrdljivi šefovi to dovole, po njihovim rečima, a uz moj amin i tako zaključaše poslednju šansu za ples za ovu 2016. godinu. Vidimo se i sledeće godine na punoletstvu.
txt: Nemanja Mitrović - Timočanin
foto: Bojan Mitrović
Rist It (Germany), Lazarath (Novi Sad), B L А N K Ф I L E (Beograd), Few Reasons Why (Beograd), Technicolor Lies (Beograd), The Bridge (Beograd)
Dom Omladine – Beograd
16.12.2016 – 20h, Upad: 400 rsd
Poslednji poziv na ples, sedamnaesti po redu. Trenutno najstariji živi hardcore punk festival u Srbiji, a verovatno ni oni rahmetli ne mogu da se pohvale ovolikim stažom za života njihovog. Entuzijazam ne jenjava, što je najbitnije, pa verujem da ćemo i punoletstvo dočekati iduće godine. No, ajmo malo o ovom, sedamnaestom Last Chance To Dance festivalu.
Vrata male sale Doma omladine Beograda otvoriše se u 20h. Bend koji je razbio bocu o ovogodišnji Last Chance To Dance brod i time ga po sedamnaesti put pustio da zaplovi bio je Few Reasons Why. Ova beogradska petorka je poznata srpskoj hardcore punk publici kroz dugogodišnji hardcore angažman u nekadašnjim bendovima Rampage, Just, Hitman, ali i sadašnjim poput benda The Bridge. Ipak i oni sami postoje od 2001. godine, pa ih nije nužno ni potrebno vezivati za neke druge bendove. Set im se sastojao od pesama sa poslednjeg EP-ja ’’La Haine’’ izdatog prošle godine i onih starijih sa prvog EP-ja ’’Rats Get Fat While Good Man Die’’. Dosta energije imaju i dobru emisiju iste su dali ovi veterani beogradskog hardcore-a. Pevač Marko je nakon jalovih poziva da publika priđe bini, sam sišao među narod i pokušao da ga animira. Moram posebno da pohvalim basistu Janka koji je na šestožičanom basu sa puno lakoće, bez trzalice, odsvirao set i dao interesantan ton celom muzičkom prikazu ovog benda. Za kraj poslednja numera sa ’’La Haine’’ EP-ja ’’You Will Die Alone’’. Dobro zagrevanje za predstavu koja sledi.
Technicolor Lies iliti Šarena Laža kako ih je neko oslovio neposredno pred izlazak na binu. Svoj su polučasovni set momci započeli oko 21:50. Bend je osnovan u Beogradu, ali su mu članovi poreklom sa različitih krajeva Srbije. Neko je iz Arilja, neko iz Obrenovca, a neko bogami i iz Vrnjačke Banje, pa i Beograda, kao što je red. Nastup su otvorili pesmom ’’83’’ sa prvog EP-ja ’’Eclectic Youth’’. Nakon nje su se prešaltali na prošlogodišnji EP ’’Wasted/Years/Broken/Words’’ pesmama ’’Johnsons’’ i ’’Think Green’’. Na četvrtoj pesmi, koja je po svoj prilici nova jer mi nije poznata, drugi gitarista, koji mi takođe nije poznat jer mi se čini da je i on nov član Tech-Lies posade, je u sred sevdaha pao i pokidao dve žice na gitari. Vapaji pevača Srđana da im neko od kolega muzičara donira gitaru da završe nastup nisu odmah urodili plodom i taman kad sam pomislio da ću morati da budem oštriji u izveštaju prema kolegama muzičarima, gitarista benda Blankfile Nenad je izneo gitaru na korišćenje. Međutim, nastup je gitarista Technicolor-a ipak završio sa četiri žice. Do kraja sam čuo još par novih pesama, ali i ’’God of Many Names’’ i ’’Domestic Violence’’. Jedna nova pesma mi je nekako baš stvorila viziju o tome kako će Technicolor Lies biti jedan od velikih bendova svetske muzike. Ta pesma nije na tragu punka, već više nekako indie rock i ukoliko me oči i matematika nisu prevarili, pošto sam gvirnuo u set listu koju su gazili po bini, a računao sam da je to otprilike vreme koje odgovara toj pesmi, ona se zove ’’Air Max’’. Pesma je ko stvorena za svetske bine i velike festivale, pa se nadam da će momci to i zasluženo okusiti. Na kraju je gitarista sa četiri žice imao i mali performans za koji još uvek nisam uspeo da utvrdim je li bio nameran ili je nastao u naletu besa. Lupio je gitaru o stejdž, pošto je prethodno poslednju pesmu proveo ispred istog i popevši se na binu šutnuo je. Odličan nastup, pun fluktuacija.
Jedini bend, uz Nemce Rist It, koji nije bio iz Beograda, a zauzeo je binu male sale Doma omladine u petak 16.12.2016. godine, bili su Novosađani Lazarath. Bend čine dobro poznate face novosadske punk scene koje su svoj doprinos dali kroz mali milion bendova, pa ih neću ovom prilikom ni navoditi. Nedavno su ovi momci izdali split sa zagrebačkim bendom Sentence i ovo je bila svojevrsna promocija njihovog dela izdanja beogradskoj publici. Nastup su započeli pesmom ’’Exorcism’’ koja se našla na prvom albumu Lazarath-a pod imenom ’’Fall of Lazarath’’. Za sve koji ne znaju, bend je dao sebi ime po legendarnom albanskom selu Lazarat koje je predstavljalo glavnu njivu kanabisa za ovaj deo Evrope čije su plodove uživali svi Balkanci i Balkanke koji treniraju duvanje. Momci su izrokali uglavnom pesme sa prvog albuma, ali dogodile su se i ’’Ghost’’ i ’’Off The Road’’ sa potonjeg split izdanja. Upravo ova koju sam poslednju pomenuo izazvala je do tada najveće ludilo i zezanje u publici. Krenuo je masovni stage diving, a zatim su i Rajka (gitarista bendova Few Reasons Why i The Bridge) gurnuli u masu u kolicima iz marketa. Baš je bilo super videti celokupnu sliku. Za sam kraj polučasovnog, drugog beogradskog, nastupa ovih novosadskih crossover hardcore punkera i njihov najveći hit ’’No Way Out’’. Ovu pesmu smo svi zajedno horski zapevali, neko zajedno sa pevačem Pištom, nego izokola. Sve u svemu, jako dobro. Ko voli D.R.I. i Nuclear Assault, a nije čekirao Lazarath, neka to učini odmah nakon što pročita ovaj izveštaj... do kraja.
U 23:20 na binu se penju The Bridge. Bend postoji pet godina i prošao je kroz nekoliko izmena u sastavu. Najvažnija jeste ona za vokalom, gde je mesto nekadašnjeg pevača Ace (Definite Choice, Hitman), zauzeo Marko (Fullsize, Deadrise). Nastup su otvorili sa dve nove pesme njihovog novog EP-ja ’’Dream Strong’’. To su pesme ’’Embrace Life’’ i ’’Never Look Down’’. Do kraja nastupa su odsvirali sve ostale, tačnije još dve i tako i oni ispromovisali svoj novi materijal na Last Chance To Dance festivalu. Moram da primetim da je atmosfera za Most bila najenergičnija. Bilo je nekako mutualno. I bend i publika su sve vreme skakali, trčali, dobro se provodili... Najviše stage diving-a je definitivno bilo za vreme The Bridge-a. Bukvalno nije bilo minuta, ni pesme, a da neko nije bio nekim drugima na rukama. Vrlo zanimljiv momenat u nastupu Mosta bila je priča koja je prethodila pesmi ’’Stained’’. Pevač Marko je pozdravio originalnog bubnjara Zeku, zatim Acu koji je napisao pesmu i onda na kraju Ikca iz VIP-a koji je došao na koncert. Ne znam koliko je našim čitaocima poznata ova stvar, ali Ikac iz rep grupe VIP je bio deo hardcore punk scene ’90-ih godina XX veka i imao je straight edge hc bend imena Voice of Minority (ukoliko nisam nešto permutovao). Čovek je celo veče bio deo opšteg ludila ispred bine i verovatno ga je cela priča vratila u dane kad je i sam bio protagonista hardcore scene. Nažalost, vremena onda i vremena danas nisu za komparaciju, pogotovu ne kvantitativno jer stotinak ljudi sa sedamnaestog festivala Last Chance To Dance i punog SKC-a iz ’90-ih nisu u istom odnosu moći. No, ajmo nazad na vedrije stvari. U jednom trenutku su momci iz benda zaskočili jedni druge, pa smo i to, eto, mogli da vidimo. Od publike su se oprostili pesmom ’’No Spirits, No Hearts’’ gde im se na bini pridružio Aca, nekadašnji pevač, inače čovek zahvaljujući kome ovaj festival postoji i koji je jedan od najzaslužnijih ljudi za razvoj i opstanak beogradske, srpske, pa i regionalne hardcore punk scene.
Predzadnji bend za ovo veče bio je nemački Risk It! Momci dolaze iz Drezdena i video sam ih nekoliko minuta pred početak večeri kako izlaze iz Buzz prodavnice u Knez Mihailovoj sa novim patikama, haha. Šalu na stranu, ova ekipa dolazi iz Drezdena i postoje od 2009. godine. Pre dve godine održali su dva koncerta u Srbiji. Jedan je bio na To Be Punk festivalu gde ih je moja malenkost gledala, a drugi je bio u Beogradu gde su uzeli učešće u benefit koncertu za žrtve majskih poplava u Srbiji. Bend koji svojom praksom pokazuje da hardcore nije samo muzika. Četrdeset minuta su svirali momci i prošetali nas setom kroz svoju diskografiju. Već na prvoj pesmi su imali gosta, vidikovačkog strejtera Miloša koji je podelio mikrofon sa pevačem Gregorom. Za vreme nastupa ovih (istočno)nemačkih novoškolskih hardkoraša Ikac iz VIP-a je napravio jedan neverovatan salto, kome bi dodao i ono mortale. Zaleteo se čovek sa jednog kraja bine, salto i na ruke ljudima. Uspešno i graciozno, mora se priznati. Negde na kvarat do jedan Risk It su odsvirali svoju poslednju numeru ’’Who’s Foolin’ Who?’’ ujedno i njihovu najpoznatiju stvar. Uz Gregorovo ’’hvala’’ na srpskom, Risk It se oprostio od beogradske publike.
Čast da poslednji zaigraju na ovogodišnjem Last Chance To Dance pripala je beogradskom metal hardcore punk sastavu B L А N K Ф I L E. Ja sam toliko puta ove godine pisao o momcima i njihovim nastupima da više ne znam šta da napišem. Šalim se, naravno. S obzirom na činjenicu da je bio jedan sat iza ponoći i da je u publici ostalo nas dvadesetak, momci su odsvirali vrhunski. Nastup kao da je i dalje sto ljudi unutra. Odsvirali su svega 5,6 stvari od kojih su ’’I, Alone’’ i ’’The Long Walk’’ naišle na najbolje reakcije. Pevač Petar je imao vrlo zanimljive govore između pesama, a posebno dobar je bio onaj za ’’The Long Walk’’ gde je skrenuo pažnju na ljude oko nas koji su klasno inferiorni i koji nemaju taj komfor kao mi, a između ostalog i na izbleglice sa Bliskog istoka i sa kakvim sranjem životnim se oni susreću. Interesantan je bio i intro za jednu od pesama koje su odsvirali, ’’Guerilla Radio’’ od R.A.T.M. nakon čega je zatražio i aplauz za Mao Cedunga koji je krasio njegovu majicu. Vrlo zanimljiv i neočekivan nastup. Na kraju su se neki ljudi našli i na bini, gitarista Nenad svirao bekstejdžu, a basistu Dušana su provozali onim market kolicima. Sve u svemu još jedan lep nastup Beograđana. Poželeše nam lepe praznike, ako nam smrdljivi šefovi to dovole, po njihovim rečima, a uz moj amin i tako zaključaše poslednju šansu za ples za ovu 2016. godinu. Vidimo se i sledeće godine na punoletstvu.
txt: Nemanja Mitrović - Timočanin
foto: Bojan Mitrović