Grupa koja je u poslednjih desetak godina, najviše prepuštena stereotipnom prikazivanju u medijima, je ujedno grupa koju je neophodno razumeti da bi se razumeo politički trenutak. Reč je naravno o muslimanima. Narativ o ženama u Islamu, pogotovo je jednostran, jer se ne uklapa u zapadnjačku viziju feminističke emancipacije. Žene su uglavnom prikazane kao objekat represije u rigidnom dogmatskom svetu.

Neočekivano, grafički romani su postali platforma koja pruža insajderski uvid u ovu zatvorenu i neshvaćenu kulturu. U ovome prednjači rad britanske autorke Willow Wilson, jer je njen stil i estetika potpuno pristupačan zapadnjacima (zato što je pogađate - zapadnjački), dok je poznavanje feminističke islamske kulture iscrpno, delimično zato što je i sama muslimanka.

Njen prvi grafički roman je Kairo iz 2007. Šest likova različite prošlosti, privlači knjiga magije iz vremena starog Egipta. Najupečatliviji aspekti romana su putopisni, a jedna od glavnih tema je sukob između Islama i zapada. Likovi, a posebno ženski, ne doživljavaju Islam kao represivan, već crpu inspiraciju iz svoje vere i tradicije.

Nakon toga sledi, serijalizovani roman Air iz 2008. godine koji meša neke tipično fantastične trope (na primer teleport), sa aktuelnim političkim temama. Protagonostkinja je američka stjuardesa koja se plaši visine i klimaks je naravno otmica aviona od strane islamskih terorista. Kritike su bile pomešane, Nil Gejmen je tvrdio da se radi o remek delu, dok je većina (manje poznatih) kritičara imala problem sa previše zamršenim zapletom.


Pravi pauzu od grafičkih romana i 2012. izdaje roman Alif the Unseen. U jednom od intervjua rekla je da je Alif nastao iz besa, jer zapadni mediji nisu mogli da razumeju Arapsko proleće, pogotovo ulogu koju je tehnologija (pre svega društvene mreže) odigrala u njemu.

Glavni likovi ove priče prepune akcije su hakeri, koje autorka inspirisana islamskom tradicijom poredi sa nevidljivim duhovima, džinima. Ipak, sporedni ženski likovi uspevaju da ukradu roman i na njih će se najviše fokusirati zainteresovani kritičari i tumači. Radnju pokreće aristokratkinja Intisar, zbog koje Alif iz naslova i postaje haker. Zanimljiva razlika u generacijama prikazana je kroz nošenje hidžaba. Naime, majke hakera i protestanata ne nose velove, dok ih devojke na ulicama nose. Efekat je kao kad nas iznenadi fotografija Irana pre revolucije, na kojoj devojke nose suknje i imaju pletenice.

Najnoviji rad, verovatno će biti najbliži publici sa engleskog govornog područja, jer je čvrsto utemeljen u najzapadnjačkiji od svih mitova. Mit o superheroju. Nova reinkarnacija Ms Marvel je musilmanka, tinejdžerka iz Nju Džerzija.

Pravljenje ovakvog lika je bio težak zadatak, jer iako je u poslednje vreme Marvel zaista posvećen multikultrnom identitetu svojih likova (bilo je superheroja afroamerkanaca i homoseksualaca), njegova namera je još da proizvodi akcione pulp stripove koji se prodaju najširoj populaciji.

Kamala (tako se Ms Marvel zove kad je u civilu) se odmah u prvom broju identifikuje kao tipična Marvelova superheroina i opet kao potpuno različita od dosadašnjih. Njeni problemi su tinejdžerski i kao takvi naravno deluju najvažnije na svetu, ali su ujedno i nešto što je dobro poznato samo Pakistanskoj zajednici, odakle potiče većina muslimana iz Nju Džerzija. Naime, ona se iskrade da bi otišla na školsku igranku. Nakon što joj drugovi iz razreda kažu da su mislili da muslimanke moraju da budu zatvorene u kući, popije previše punča (u kome šokantno ima alkohola). Kada se probudi, već ima uniformu, plašt i moć polimorfizma, ali je ubeđena da je sve samo pijani san.

I ovde hidžab igra primetnu ulogu. Kamala ga ne nosi, ali njena najbolja drugarica Kiki, turskog porekla pokriva glavu. Autorka je više puta rekla da namerno stavlja upravo ovaj deo odeće u fokus, jer je postao simbol onoga što zapadna publika smatra za represiju. Htela je naime da pokaže da dve drugarice nisu toliko različite ni u mišljenjima ni u pravima iako njihove porodice različito gledaju na ovo pitanje. (Vilson nosi hidžab ili bar pokriva glavu kad je u javnosti).

***
Edvard Said je jednom rekao da se ne seća tačno koji je prvi strip koji je čitao, ali da se jasno seća osećaja slobode i subverzije kad je završio. Iako su grafički romani, sada industrija od više stotina miliona dolara, spojena sa svetom filma i televizije - ovo ostaje istina. Ova forma može približiti Islam publici koja nije zainteresovana za teološke i sociološke studije. Takođe može pomoći da se definiše šta znači biti musliman u zapadnom svetu.

Rešenje za mir u svetu izlazi na kiosku četvrtkom.

Jan Kanja