Betmen: Duga Noć veštica (Darkwood, 2016)
Helly Cherry
...i dugi sunovrat Harvija Denta
Betmen je toliko duboko ukorenjen deo popularne kulture da kao čitaoci često nismo ni svesni njegovih brojnih reinterpretacija. Jedno vreme čak nije prezao ni od upotrebe vatrenog oružja, što se danas smatra eponimnom suprotnošću njegovog herojstvovanja i najvećom zamerkom vernih fanova upućenom Zeku Snajderu, koji je u ovogodišnjem blokbasteru od Betmena stvorio skoro pa seriskog ubicu gotamskog šljama. Ono što pada u oči svakom poznavaocu DC mythosa je da je u okvirima Justice leaguea, grupacije vrhunskih (i najtiražnijih) superheroja tog univerzuma, Betmen čovek odenut u superherojsko ruho naspram apoteiziranih likova neslućenih moći – Supermena, Fleša, Green Lanterna... – čiji je potencijal ograničen isključivo maštom scenarista. Ali, u svojoj osnovi, možda je to i ključ uspeha, i dokaz da čitaoci zapravo i žude da svedoče o tome kako jedan čovek, bogat i predan svom cilju, ali ipak čovek, može parirati i bogovima. Tako je i Grant Morison iskoristio priliku da tokom svog autorskog rada na Betmenu od njega stvori pravog ničeanskog natčoveka koji – jedini put u kanonskom DC univerzumu – ispaljuje metak u samog boga, Darkseida, svakolikog oličenja zla sa Kirbijevog Apokolipsa. I dok se ostali apoteizirani superheroji DC-ja bore sa negativcima koji nose u sebi isto toliko moći, Betmenov glavni nemezis uvek ostaje jedan čovek, klovn i psihopata, Džoker. Što bi Amerikanci rekli wild card svakog stripa, nekontrolisana sila haosa koja ne preza od ničega. Ali i dalje – samo čovek. I Betmen je jedan od prvih superheroja. Njegov nastanak seže u prve godine žanra superherojskog stripa.
A čoveku-Betmenu neverovatno dobro leže ljudske priče, čak i u tom omnipotentnom okruženju kakvo pruža DC univerzum.
Tokom osamdesetih su se na prostoru američkog superherojskog stripa odvijali svojevrsni tektonski poremećaji. Stari svet superheroja je razbijan i rekonstruisan, posebno navalom autora britanskog talasa poput Mura, Gejmana i Morisona. Autori su konačno shvatili da ključ uspeha leži u tome da bogovi moraju da dobiju ljudsko lice. I dobili su ga. Superheroji više nisu bili ljudi koji se nose sa bremenom obaveza svojih božanskih moći, već otelotvoreni bogovi koji moraju da se nose sa svojom ljudskošću i svim slabostima koje ona nosi sa sobom. A tu se Betmen našao kao riba u vodi. I za to je najzaslužniji Frenk Miler, koga ne treba posebno predstavljati već samo nabrajati – Sin city (Beli put, Darkwood), Ronin, 300 (Beli put), Daredevil: Ponovo rođen (Čarobna knjiga 2016)...
Miler je već stekao zavidan renome kada se latio Betmena. Pre toga je već bespovratno promenio lice Daredevila i stvorio od njega junaka kakvog poznajemo danas. Netfliksova serija Daredevil, koja već dve sezone ubire gromoglasne aplauze, nosi toliko duboke ožiljke Milerovog rada na junaku da se on skoro pa može uvrstiti među autore. Milerov Ponovo rođen iz 1986. se često smatra vrhuncem njegovog rada na ovom junaku. A skoro istovremeno Miler stvara i Povratak mračnog viteza, jedan od kamena temeljaca današnjeg pristupa Betmenu, iako se priča odvija oko ostarelog i nadasve ljudskog Brusa Vejna. Miler je na tim premisama stvorio čitav mit i udahnuo Betmenu novi život.
Betmen je toliko duboko ukorenjen deo popularne kulture da kao čitaoci često nismo ni svesni njegovih brojnih reinterpretacija. Jedno vreme čak nije prezao ni od upotrebe vatrenog oružja, što se danas smatra eponimnom suprotnošću njegovog herojstvovanja i najvećom zamerkom vernih fanova upućenom Zeku Snajderu, koji je u ovogodišnjem blokbasteru od Betmena stvorio skoro pa seriskog ubicu gotamskog šljama. Ono što pada u oči svakom poznavaocu DC mythosa je da je u okvirima Justice leaguea, grupacije vrhunskih (i najtiražnijih) superheroja tog univerzuma, Betmen čovek odenut u superherojsko ruho naspram apoteiziranih likova neslućenih moći – Supermena, Fleša, Green Lanterna... – čiji je potencijal ograničen isključivo maštom scenarista. Ali, u svojoj osnovi, možda je to i ključ uspeha, i dokaz da čitaoci zapravo i žude da svedoče o tome kako jedan čovek, bogat i predan svom cilju, ali ipak čovek, može parirati i bogovima. Tako je i Grant Morison iskoristio priliku da tokom svog autorskog rada na Betmenu od njega stvori pravog ničeanskog natčoveka koji – jedini put u kanonskom DC univerzumu – ispaljuje metak u samog boga, Darkseida, svakolikog oličenja zla sa Kirbijevog Apokolipsa. I dok se ostali apoteizirani superheroji DC-ja bore sa negativcima koji nose u sebi isto toliko moći, Betmenov glavni nemezis uvek ostaje jedan čovek, klovn i psihopata, Džoker. Što bi Amerikanci rekli wild card svakog stripa, nekontrolisana sila haosa koja ne preza od ničega. Ali i dalje – samo čovek. I Betmen je jedan od prvih superheroja. Njegov nastanak seže u prve godine žanra superherojskog stripa.
A čoveku-Betmenu neverovatno dobro leže ljudske priče, čak i u tom omnipotentnom okruženju kakvo pruža DC univerzum.
Tokom osamdesetih su se na prostoru američkog superherojskog stripa odvijali svojevrsni tektonski poremećaji. Stari svet superheroja je razbijan i rekonstruisan, posebno navalom autora britanskog talasa poput Mura, Gejmana i Morisona. Autori su konačno shvatili da ključ uspeha leži u tome da bogovi moraju da dobiju ljudsko lice. I dobili su ga. Superheroji više nisu bili ljudi koji se nose sa bremenom obaveza svojih božanskih moći, već otelotvoreni bogovi koji moraju da se nose sa svojom ljudskošću i svim slabostima koje ona nosi sa sobom. A tu se Betmen našao kao riba u vodi. I za to je najzaslužniji Frenk Miler, koga ne treba posebno predstavljati već samo nabrajati – Sin city (Beli put, Darkwood), Ronin, 300 (Beli put), Daredevil: Ponovo rođen (Čarobna knjiga 2016)...
Miler je već stekao zavidan renome kada se latio Betmena. Pre toga je već bespovratno promenio lice Daredevila i stvorio od njega junaka kakvog poznajemo danas. Netfliksova serija Daredevil, koja već dve sezone ubire gromoglasne aplauze, nosi toliko duboke ožiljke Milerovog rada na junaku da se on skoro pa može uvrstiti među autore. Milerov Ponovo rođen iz 1986. se često smatra vrhuncem njegovog rada na ovom junaku. A skoro istovremeno Miler stvara i Povratak mračnog viteza, jedan od kamena temeljaca današnjeg pristupa Betmenu, iako se priča odvija oko ostarelog i nadasve ljudskog Brusa Vejna. Miler je na tim premisama stvorio čitav mit i udahnuo Betmenu novi život.
I onda je učinio veliki korak unatrag. U pozitivnom smislu.
Betmen: godina prva iz 1987. godine je relativno kratak strip od stotinak stranica, sa fantastičnim crtežom Dejvida Macukelija. Priča je 2011. ekranizovana u animiranom formatu (preporuka), a domaći izdavač Phoenix press je 2015. godine objavio ovaj grafički roman. Većina domaće publike je, dakle, čekala skoro tri decenije da ugleda jedan od najpoznatijih stripova o Betmenu ikada, u dostojnom formatu. Kažemo "većina", jer ovo internet doba nije imuno na pirateriju, kao ni na daleko manje štetnu kupovinu sa Amazona ili Bukdepozitorija. Kao poseban kuriozitet se nameće piratsko izdanje Godine prve sa kraja devedesetih, bez kolora i za te prilike skupo kao tri đavola, koje je makar malom deliću čitalaca pružilo mogućnost da ostanu bez daha pred novijim američkim ostvarenjima i bespovratno se navuku na format ovakvih grafičkih romana (ili, kako se često neispravno navodi – grafičkih novela).
Miler je Godinom prvom pružio svoje viđenje Betmenovog početka, na ingeniozan i veoma jednostavan način. Opet, stavljajući mu ljudsko lice preko maske slepog miša. Videli smo kako, Betmen u pokušaju, posrće i pada u nastojanjima da stupi na scenu borca protiv kriminala, i to na tapiseriji Gotama ogrezlog u korupciji i pod vlašću mafijaških porodica, a ne u kandžama supernegativaca obdarenih neverovatnim moćima – i Džokera. Milerov Gotam iz Godine prve grca u mafijaškim obračunima i korumpiranim policajcima, i u njemu tek naslućujemo obrise onoga što će postati Betmenova pozornica u budućnosti. I postavlja se ono najvažnije pitanje koje je mučilo scenariste godinama nakon ovog Milerovog remek-dela: da li je pojava maskiranog Betmena spasila ili uništila Gotam?
Na ovom – i to kakvom – kamenu temeljcu počivadeset godina mlađa Duga Noć veštica Džefa Leba i Tima Sejla.
Džef Leb je danas legenda stripa, i teško je nabrojati brojne projekte u kojima je imao učešće. Gledate Marvelove serije na televiziji? Njegovo ime ćete naći na skoro svakoj špici kao izvršnog producenta ili izvršnog podpredsednika Marvel televizije. Stripove bolje da i ne nabrajamo, tu je Gugl ako nekog baš zanima. A da u bibliografiji Džefa Leba stoji čak samo Duga Noć veštica imao bi čime da se ponosi. A tu je i Hush (Šapat) sa crtežom Džima Lija, koji je Darkwood već najavio. Ko što smo rekli, Leb je bazirao Dugu Noć veštica kao svojevrstan nastavak Milerove Godine prve. Gotam je i dalje u rukama dve mafijaške porodice Falkonea i Maronija. Karmine Rimljanin Falkone je i dalje neosporni the Boss Gotama, i na licu nosi ožiljke iz Godine prve. Ali, Gotamom već klija korov supernegativaca. Džoker je već tu, kao i Otrovna Ajvi, Strašilo, Ludi šeširdžija, Kalendar i opskurni često zanemarivani Solomon Grandi. Ženu mačku smo sreli već u Godini prvoj. Ludnica Arkam već krije u sebi neslućene ludake koji su počeli da zagađuju ulice grada, i koje Betmen šalje na oporavak uz pomoć policijskog kapetana Gordona i okružnog tužioca Harvija Denta. Čak se čini da je Leb bio prinuđen na manji hijatus u okviru koga je isklijala ta supernegativska klika ludaka, jer između Godine prve i Duge Noći veštica oni su se prosto pojavili i već su tu sa svim svojim reputacijama i zlom glasu. No, to i nije tema Duge Noći veštica, negativci su tu i treba ih prihvatiti, kao što treba prigrliti i činjenicu da ovo zapravo i nije strip o Betmenu u užem smislu reči. Betmen jeste u njemu, kao i njegov alter ego Brus Vejn, i čini sve u njegovoj moći da zaustavi niz serijskih zločina koji udaraju poslednji klin u kovčeg mafijaškog Gotama. Duga Noć veštica je strip o konačnoj tranziciji ovog grada, pa i Betmenovog sveta, iz noar mafijaškog miljea u serijal kakav poznajemo danas. I Leb to čini putem jednostavnog serijskog zločina, koji se odvija jednom mesečno, na dan nekog od američkih praznika, počev od jedne Noći veštica do sledeće. Svakog praznika neko od pripadnika mafijaškog miljea gubi život, a iza ostaje samo pištolj kalibra .22, bez serijskog broja, cucla koja služi kao prigušivač, i simbol praznika na koji je zločin izvršen. Betmen pokušava da pronikne u zločine ubice koga svi već zovu Praznik. Mafija pokušava da pronikne u zločine. Supernegativci igraju svoju ulogu u događajima, ali u osnovi – pokušavaju da proniknu u zločine koji im kradu slavu. Ali, daleko od toga da je sve ovo glavni narativ Džefa Leba. Suština je u odnosu dve porodične slike: kapetana Gordona, koji i pored rastrzanosti i ozbiljnosti posla uspeva da u velikoj meri očuva porodicu i svoj stvarni život, i okružnog tužioca Harvija Denta, koji i pored altruističkih motiva dopušta da bude progutan tim crnilom i koji polako gubi sve veze sa svojom stvarnošću. Zato je Lebova Duga Noć veštica ujedno i dugi sunovrat Harvija Denta, jer iza glavnog narativa zločina i detektivske istrage, posmatramo kako jedan stvarno plemenit čovek gubi svoj oreol. A svako ko imalo poznaje svet Betmena može samo da bespomoćno posmatra, jer zna da se put Harvija Denta od prejzovanog tužioca završava u liku Dvoličnog Harvija, negativca opsednutog dualitetom i sa pola lica spržena kiselinom. Verni čitaoci Betmena znaju kako je do Dentove unakaženosti kiselinom došlo, ali Leb nam konačno pruža jedan dublji uvid u to, dug godinu dana, sa svim sitnim psihološkim i karakternim igrarijama koje uz to idu, i to na skoro 400 strana. Na kraju, mora se zažmuriti na jedno oko i nad pojedinim rupama u priči, jer one nisu suština, kao i nad povremenim crtačkim karikiranjima likova, poput onih kod Džokera koji je ovde sveden na ulogu burlesknog lika. Crtež Tima Sejla, kao i kolor Gregorija Rajta, su perfektni, pomalo setni i na mahove noarovski, i da nema te sitne pojedinosti portretisanja pojedinih likova (Džokera, Ridlera) sa prenaglašenim fizionomijama, što je možda i subjektivan faktor, rad bi bio besprekoran.
Količina likova koje Leb i Sejl ubacuju u priču je stvarno impresivan, koliko i veština kojom ih pomiču kao figure na šahovskoj tabli. Ali, opet se ne stiče utisak da je samo reč o pukom paradiranju zarad brojnosti. I u toj brojnosti i brojnim digresijama, opet uspeva da se očuva makar deo one neizvesnosti zbog koje se strip čita do poslednje table. A za one željne dalje razrade, Duga Noć veštica ima i nastavak Dark victory, iako je već sada reč o zaokruženoj celini.
Dakle, Duga noć veštica nije nešto što se ovlaš čita i baca, a pred čitaocima je u šta će na kraju verovati: ljubav, Gotam, Betmena ili Harvija Denta, jer svaka od tih stvari ima svoje značajno mesto u ovom stripu.
Količina likova koje Leb i Sejl ubacuju u priču je stvarno impresivan, koliko i veština kojom ih pomiču kao figure na šahovskoj tabli. Ali, opet se ne stiče utisak da je samo reč o pukom paradiranju zarad brojnosti. I u toj brojnosti i brojnim digresijama, opet uspeva da se očuva makar deo one neizvesnosti zbog koje se strip čita do poslednje table. A za one željne dalje razrade, Duga Noć veštica ima i nastavak Dark victory, iako je već sada reč o zaokruženoj celini.
Dakle, Duga noć veštica nije nešto što se ovlaš čita i baca, a pred čitaocima je u šta će na kraju verovati: ljubav, Gotam, Betmena ili Harvija Denta, jer svaka od tih stvari ima svoje značajno mesto u ovom stripu.
Nikola Dragomirović