Play: Već sam se navikao na jesenje vreme i dovoljno je da ne pada kiša pa da se radujem gradu u koji stižem. Opet sam solo, stižem u Donji Milanovac autobusom iz Beograda i, baš u trenutku kada sam stupio na beton pred žuti, izbledeli izlog diskonta pića nad kojim piše „Mlečni restoran“, shvatam da sam stigao na drugu granicu, zamenio sam polove, u Milanovcu sam, onom Donjem, koji je na severu u odnosu na Gornji, a sasvim istočno od onoga gde je moj život. Prvo što sam primetio bila je gomila pasa koja se jurila naokolo, jedna stara žena koja ih je sa klupe terala povicima na koje se nisu obazirali, a iza svega toga – Dunav, ogroman i plav. Ono tamo na drugoj obali je Rumunija, ako se ne varam.

Forward: Na vratima je stajao plakat za film „Potop“ koji je sledio nakon pesničke večeri na koju sam pozvan. Da sam bio jedini gost, rekao bih da je posle mene samo Potop, ali pored mene su bila i dva pisca iz Majdanpeka – Dejan Zlatić i Spasoje Joksimović. Umalo se nisam uspavao za nastup, u Donjem Milanovcu je toliko tiho da sam u hostelu uronio u tišinu i verovatno se ne bih budio do sutradan. Papiri mi nisu numerisani i prevrćem ih u potrazi za pesmama u kojima se ne pominje Marijana. Publika je zapanjujuće brojna, druga dva pisca su prilično poznata u ovom regionu. Rekli su mi da mesto oživi samo leti kada svi studenti i srednjoškolci dođu kući, onda se mnogo toga dešava, a nakon leta, od jeseni do kraja proleća sledeće godine, sve je u toj tišini. Shvatam zašto u publici skoro uopšte nema mladih. Pitaju me za moja iskustva sa turneje i priznajem da mi Donji Milanovac jako sviđa, govorim to iskreno, misleći na onu šumu nad onim putem koji je išao uz Dunav. 

Fast forward: Nikada nisam bio neki ozbiljni fan Nik Kejva, ne zato što ne volim njegove pesme, njegov stil ili glas, već zato što su mi njegovi albumi bili neslušljivi. Možda je to prejaka reč, ali ipak sam više uživao da pustim neku od tridesetak njegovih pesama koje volim nego da se probijam kroz albume u kojima je bilo svačega. Nisam se preterano uzbudio kada je objavio „Skeleton Tree“, ali sam posle nekoliko pročitanih recenzija poželeo da čujem šta je to zbog čega su svi toliko odlepili, da li je to zbog smrti njegovog sina ili je stvarno u pitanju muzika. Iz autobusa posmatram nadošlu vodu koja se primiče uz ivice i po ko zna koji put puštam ceo album. „Jesus Alone“ je pesma koja otvara ovo izdanje i uvlači u muzičku hipnozu od osam kompozicija. Ovaj Kejv mi se jako sviđa, jer uvek sam ga doživljavao kao nekog propovednika, pa ovo melodično recitovanje preko muzičke osnove osećam kao ličan poziv upućen meni, i ja sam jedan od junaka koje pominje, i ja sam jedan od tih ljudi koji traži izbavljenje. Na prethodnom albumu je postojala stvar „Push the Sky Away“ i to je pesma koju sam najviše puta preslušao, a čini mi se da je ceo ovaj album iznikao na osnovi onoga što je ostvareno u toj pesmi.

Znam da ću „Skeleton Tree“ večno vezivati za Donji Milanovac i priču o gradu koji je ostao pod vodom. Kada sam dolazio ovamo, video sam kako na Dunavu plutaju flaše i prazni kanistri i pomislio sam kako je strašno koliko smo nemarni prema prirodi, a sada, u povratku, nakon što sam sinoć odgledao film „Potop“, znam da su te flaše zapravo plutajući markeri koji su privezani za objekte starog Donjeg Milanovca. Postojao je grad koji je potopljen zarad hidroelektrane „Đerdap“, ostale su čitave ulice i trgovi pod vodom, a mnogi stanovnici današnjeg Donjeg Milanovca još uvek pamte gde su odrasli i u sebi nose svoju malu, ličnu Atlantidu. Ježim se dok slušam „Girl in Amber“, nikada nisam čuo takvu emociju, takav glas na granici plača – to je Kejv koji oplakuje jedan trenutak u svom životu, to je Nik Kejv koji jeca nad Donjim Milanovcem pod vodom. Nije mi uopšte stalo do biografskih podataka iz života umetnika, ali činjenica da je ovaj album izašao nakon smrti njegovog sina doprinosi utisku. „Cause nothing really matters/
We follow the line of the palms of our hands” kaže u pesmi „I Need You“ i ja mu verujem, više nego ikad.


Record: „Sunday morning, skeleton tree/Oh, nothing is for free“ u ušima mi je dok se u nedeljno popodne vozim sve dalje od Dunava, od tog grada među ribama, od tog mesta u kojem nije tiho samo leti, daleko i od sebe kakav sam bio pre nego što sam seo na kameni zid pored reke. Istina je da nas putovanja menjaju, gutamo gradove kao tabletičari i proživljavamo njihove tripove kao turisti ili putnici, ali nikad kao oni koji su tamo odrasli. Zamišljam podvodnu ekspediciju kroz onaj stari Donji Milanovac i kakav bi spot mogao da se snimi za neku od pesama sa Kejvovog poslednjeg albuma. Možda će biti drugačije na leto…