Od grada do grada, od priče do priče: Track 9 - Beograd
Helly Cherry
 |
| foto: Predrag Šapa |
Play: Evo ga Be-o-grad, Be-o-grad glavni grad!, tako sam probudio Lajku koji je dremao na sedištu pored mene. Čoveče, taj stvarno može da zaspi gde god. Pred železničkom stanicom ogroman bilbord sa ilustracijom budućeg Beograda na vodi, Beograda u kojem će živeti neki drugi ljudi. Nedelja je i večeras nastupamo u klubu „Petak“, cela družina iz pokreta Sobakaisti skupiće se oko 9 sati u Lominoj 14. Radujem se što ću posle petnaest dana putovanja videti svoje prijatelje i prepričati im gomilu dogodovština o kojima ne mogu da govorim u ovim tekstovima. Srećan sam što sam opet ovde, ali neću otići do Studenjaka, biću napolju ceo dan i prespavaću u nečijem stanu, onako kako sam to radio u drugim gradovima.
Forward: Ima jedno mesto na tvrđavi gde nikome ne smeta dim i miris. Ja ću odatle u šetnju, a Lajka će na Knez da tambura. Ranije sam mnogo više uživao u šetnjama po Beogradu, bio sam stranac, Srbin sa italijanskim pasošem koji lako može da se provuče kao turista, a sada na svakom ćošku srećem poznanike i taman krene da me vozi muzika na sluškama, moram da se pozdravljam sa nekim i da im prepričavam šta ima novo. Čudno je to, i najveći gradovi postaju mali ako u njima predugo živiš. „Ovaj grad nije dovoljno velik ni za jednog od nas“, odzvanja mi u ušima prvi album beogradskog benda „Repetitor“. Za koji dan će izaći njihov treći album, a ja i dalje maštam kako ću sresti njihovu bubnjarku Milenu i baciti joj se pod noge, makar me izgazila kao bas pedalu. Hvata me neizdrž, hteo bih sve u ovom trenutku, otišao bih do ortaka na Novom Beogradu, ali ne mogu da se smaram sa kontrolom po busevima, a preko Brankovog toliko duva da bi mi vetar odneo i šešir i glavu, zato silazim na Dorćol i šetam kroz njegove uličice, uvek oprezan da ne zgazim u pseća govna. Dajem sebi slobodu da mlatim glavom u ritmu pesme „U pravom trenutku“, taj jebeni rif razvaljuje i boli me da li će neko da me čudno pogleda, u Beogradu smo, samo smo prolaznici, a i „ništa nije važno, jer ovo nije stvarnost“, što kažu u nekoj drugoj pesmi.
Rewind: Nekada je na Voždovcu, u Kapetan Mišinoj, postojao kafić „L'ora felice“. Držao ga je moj ortak iz Milana i ritual koji sam imao svakog dana je da odem tamo na kafu, ali tek uveče, pošto iza kulturnog centra u Studenjaku izduvam polovinu buksne (druga polovina je za povratak). I mada sam godinama ovde, nikada se nisam osećao da pripadam Beogradu i kada bi me neko pitao gde živim, uvek bih rekao u Studenjaku. Ja sam dođoš, što kažu oni pravi Beograđani. Ali taj moj ortak kaže da je Beograđanin, iako je došao ovde tek pre dve-tri godine, (a već su mu ovde propala dva posla, jedan kafić i jedan klub). On to ne tvrdi zato što je pomodar, došao je iz mnogo veće metropole nego što je Beograd, ali ovde je našao ono što mu je potrebno za život, divi se ovom gradu i doživljava ga svojim. Ne smetaju mu kule koje niču na obali uz Savu, ali je popizdeo kada je video da su Kosančićev venac preorali i skinuli kaldrmu. Naišli smo tuda razgovarajući u šetnji i ja ne bih ni primetio šta se dešava da on nije zastao i sa karakterističnim pokretom ruke, svojstvenim za Italijane, pitao je zašto to rade. Pogodilo ga je što su prekopali staru ulicu, jer ovaj grad je njegov, kao što svaki grad u svetu može da nam pripadne, samo ako nam se dovoljno svidi, ako ga osetimo našim.
Fast forward: Čitam svoje pesme na bini u „Petku“. Priznajem da sam o ovome maštao, sam na bini, pod ljubičastim svetlom, sa šeširom na glavi, u nekom kul lokalu kakav je „Petak“, a ljudi su negde u tami i samo čujem povremeni kikot ili uzdah, iskrenu reakciju na stihove. Ako ovo čitaju kolege pesnici-samozvanci, muzičari, slikari, fotografi i generalno umetnici, imate moju preporuku da napravite nešto u „Petku“ jer je mesto savršeno za bilo kakav nastup ili izložbu. Prostor je ogroman, a unutra je nalik na prostranu dnevnu sobu, postoji neka domaćinska atmosfera zbog koje se osećate kao kod kuće. Krivo mi je što nisam poneo više pesama, ali završavam svoj deo programa i puštam Lajku da izroka svoje kompozicije za kraj. Popularni smo među studentkinjama književnosti, to uviđam tek sad, jer u publici su mahom devojke, ali opet pomislim na Milenu, jer Lajka iz zezanja svira „Pripazi na ljude“.
Record: Kad pomislim u koliko sam stanova prespavao do sada, na koliko adresa sam zaboravio upaljač i rizle, u koliko sam kreveta u ovom gradu dočekao jutro, čini mi se da sam već proživeo tri života. Možda jednom i napišem sve što znam o Beogradu, i kao turista i kao njegov stanar, ali to neće biti sad, jer sad sam na putu i ovuda samo prolazim. „Gasi bre to urlanje!“, opominje me ortak. Pola tri je, stišavam pesmu „Šteta“ i ležem da spavam. Napolju je Beograd, glavni grad.
Andrea Kane
Forward: Ima jedno mesto na tvrđavi gde nikome ne smeta dim i miris. Ja ću odatle u šetnju, a Lajka će na Knez da tambura. Ranije sam mnogo više uživao u šetnjama po Beogradu, bio sam stranac, Srbin sa italijanskim pasošem koji lako može da se provuče kao turista, a sada na svakom ćošku srećem poznanike i taman krene da me vozi muzika na sluškama, moram da se pozdravljam sa nekim i da im prepričavam šta ima novo. Čudno je to, i najveći gradovi postaju mali ako u njima predugo živiš. „Ovaj grad nije dovoljno velik ni za jednog od nas“, odzvanja mi u ušima prvi album beogradskog benda „Repetitor“. Za koji dan će izaći njihov treći album, a ja i dalje maštam kako ću sresti njihovu bubnjarku Milenu i baciti joj se pod noge, makar me izgazila kao bas pedalu. Hvata me neizdrž, hteo bih sve u ovom trenutku, otišao bih do ortaka na Novom Beogradu, ali ne mogu da se smaram sa kontrolom po busevima, a preko Brankovog toliko duva da bi mi vetar odneo i šešir i glavu, zato silazim na Dorćol i šetam kroz njegove uličice, uvek oprezan da ne zgazim u pseća govna. Dajem sebi slobodu da mlatim glavom u ritmu pesme „U pravom trenutku“, taj jebeni rif razvaljuje i boli me da li će neko da me čudno pogleda, u Beogradu smo, samo smo prolaznici, a i „ništa nije važno, jer ovo nije stvarnost“, što kažu u nekoj drugoj pesmi.
Rewind: Nekada je na Voždovcu, u Kapetan Mišinoj, postojao kafić „L'ora felice“. Držao ga je moj ortak iz Milana i ritual koji sam imao svakog dana je da odem tamo na kafu, ali tek uveče, pošto iza kulturnog centra u Studenjaku izduvam polovinu buksne (druga polovina je za povratak). I mada sam godinama ovde, nikada se nisam osećao da pripadam Beogradu i kada bi me neko pitao gde živim, uvek bih rekao u Studenjaku. Ja sam dođoš, što kažu oni pravi Beograđani. Ali taj moj ortak kaže da je Beograđanin, iako je došao ovde tek pre dve-tri godine, (a već su mu ovde propala dva posla, jedan kafić i jedan klub). On to ne tvrdi zato što je pomodar, došao je iz mnogo veće metropole nego što je Beograd, ali ovde je našao ono što mu je potrebno za život, divi se ovom gradu i doživljava ga svojim. Ne smetaju mu kule koje niču na obali uz Savu, ali je popizdeo kada je video da su Kosančićev venac preorali i skinuli kaldrmu. Naišli smo tuda razgovarajući u šetnji i ja ne bih ni primetio šta se dešava da on nije zastao i sa karakterističnim pokretom ruke, svojstvenim za Italijane, pitao je zašto to rade. Pogodilo ga je što su prekopali staru ulicu, jer ovaj grad je njegov, kao što svaki grad u svetu može da nam pripadne, samo ako nam se dovoljno svidi, ako ga osetimo našim.
Fast forward: Čitam svoje pesme na bini u „Petku“. Priznajem da sam o ovome maštao, sam na bini, pod ljubičastim svetlom, sa šeširom na glavi, u nekom kul lokalu kakav je „Petak“, a ljudi su negde u tami i samo čujem povremeni kikot ili uzdah, iskrenu reakciju na stihove. Ako ovo čitaju kolege pesnici-samozvanci, muzičari, slikari, fotografi i generalno umetnici, imate moju preporuku da napravite nešto u „Petku“ jer je mesto savršeno za bilo kakav nastup ili izložbu. Prostor je ogroman, a unutra je nalik na prostranu dnevnu sobu, postoji neka domaćinska atmosfera zbog koje se osećate kao kod kuće. Krivo mi je što nisam poneo više pesama, ali završavam svoj deo programa i puštam Lajku da izroka svoje kompozicije za kraj. Popularni smo među studentkinjama književnosti, to uviđam tek sad, jer u publici su mahom devojke, ali opet pomislim na Milenu, jer Lajka iz zezanja svira „Pripazi na ljude“.
Record: Kad pomislim u koliko sam stanova prespavao do sada, na koliko adresa sam zaboravio upaljač i rizle, u koliko sam kreveta u ovom gradu dočekao jutro, čini mi se da sam već proživeo tri života. Možda jednom i napišem sve što znam o Beogradu, i kao turista i kao njegov stanar, ali to neće biti sad, jer sad sam na putu i ovuda samo prolazim. „Gasi bre to urlanje!“, opominje me ortak. Pola tri je, stišavam pesmu „Šteta“ i ležem da spavam. Napolju je Beograd, glavni grad.
Andrea Kane