Drugi roman Darka Tuševljakovića se savršeno ogleda u vlastitom nazivu - "Jaz". Jednostavna reč od tri slova, ali opet toliko kompleksna jer u sebi uvek nosi neki raskorak, nesporazum, tajnu, različitost i večito nepremostivu distancu. Autor zasigurno nije mogao da svom romanu da bolji naziv, jer je u toj malenoj reči sažeo svu patnju i bol glavnih junaka koji između sebe imaju čitave provalije i nepremostive okeane.

"Jaz" počinje SKORO idiličnom pričom o letovanju, u kome Bogdan i Radica, sredovečni bračni par, odlaze na odmor u Grčku u nekom svom pokušaju da se pomire sa samim sobom, svetom, univerzumom ili sa ružnom činjenicom da je život za njih planirao nešto drugačije od onoga što su sami priželjkivali. Primećujete da je naglašena reč skoro, jer Tuševljaković u sliku osunčanog grčkog ostrva i toplog mora koji zapljuskuje njegove obale, ubacuje otežavajući faktor. U dosadnim krvopijama, bazenu koji nije za upotrebu, gomili nepotrebnih stvari koje su nagomilane u smeštaju (i nedostatku onih koje stvarno trebaju) autor transponuje nečistu savest junaka, prošlost koja se poput bumeranga vraća i udara u potiljak, fragmente ružne istine koji narušavaju san,...
Bogom dani Bogdan i njegova radna žena Radica na svom letovanju upoznaju poprilično čudan par - Zorana i Tanju, koji poput njih samih kriju tajnu, a tajne imaju tendenciju da se otkriju. Fragmenti čudnih momenata iz prošlosti oba ova para će se konačno sklopiti u celinu u nečemu nalik na Olbijevu igru iz drame "Ko se boji Virdžinije Vulf", pri čemu će posledice po Radicu i Bogdana biti katastrofalne - poput zemljotresa koji će dodatno produbiti jaz između njih.
Inače, očigledno je kako nije slučajnost što je autor smestio radnju na Krf, prvenstveno zbog istorije ostrva i posla kojim se jedan od likova bavio, ali se u njemu nije do kraja ostvario, ali i zbog brda, Pantokrator, koje se izdiže nad njima svima. Pantokrator, odnosno svemogući (bio on Zevs ili Hrist) stoji nad njima poput suca, i čeka njihovu ispovest, ali pre svega pokajanje za loše poteze koje su povlačili u svojim životima.

U drugom delu romana, autor nas vraća u burne devedesete, gde vidimo život u Srbiji kroz oči mladog Damira (onoga koji je u potrazi za mirom? ili onoga koji je ustrajan ili nepokolebljiv?). On je budući filolog koji iz Beograda odlazi na studije u Kragujevac i tamo životari i pokušava da nađe sebe u svakodnevnim rutinama. Njegov život će uzburkati pojava Davida čiji nekonformistički stav i opipljiva Drugost će uticati na to da se i Damirovi jazovi prema svetu dodatno prodube.
U Damiru autor oslikava večiti jaz između dve generacije, tradicije i savremenog, ustaljenog i drugačijeg. Damir je živi Drezden, srušen do temelja, a koji je poput feniksa vaskrsao i izgradio sebe, prihvatajući jazove (koje njegova suština produbljuje) kao istinske delove svoga bića.

Autor prepliće aktere ova dva dela romana i sklapa jednu neverovatno životnu priču. Njegovi likovi su živopisni i trodimenzionalni, i opipljiv je taj osećaj patnje, bola i razočaranja koji izvire iz njih. Ono što je dobro jesu male humoristične epizode (na primer kada Bogdan razmišlja o drugačijoj upotrebi reči Pantokrator ili Bulbulder,...) kojima osvežava roman i sprečava ga da pređe u patetiku. Međutim, ono što se kod Tuševljakovića uvek izdvaja kao izuzetno jesu liričnost njegovog teksta i njegov flert sa fantastičnim (namerno izostavljeni spoileri).

Tuševljaković je u ovom romanu napisao: "vatromet dolazi iznutra". Iz "Jaza" izbija pravi vatromet emocija. Dok čitamo roman, Tuševljakovićeve ideje i likovi se razvijaju pred nama u desetinama sitnih eksplozija koje usput osvetljavaju i nas same. Nas prave. One bez maske. Drugačije od ostalih. A biti drugačiji je skroz OK. Gore od izdaje tradicionalnog društva je kada čovek izda samoga sebe. Treba biti svoj i okrenuti leđa konformizmu, čak i onda kada to stvara provaliju između nas i drugih. Uvek će biti osoba koje će pronaći načina da prevaziđu jaz, ukoliko nas vole onakve kakvi jesmo.

Kristijan Vekonj