Ekaterina Sedia: Heart of Iron
Helly Cherry
Dakle, Ekaterina Sedia i njen Heart of Iron.
Odmah da priznam kako nisam naročit ljubitelj parahronizma kakav se inače zatiče u stimpanku, i to je glavni razlog što sam se sa Ekaterinom Sediom mimoilazila sve do ovog, njenog četvrtog po redu romana. Da Heart of Iron nije ušao u uži krug za Sidewise nagradu, verovatno bi se to preventivno mimoilaženje nastavilo još neko vreme, ali, na našu uzajamnu sreću i zadovoljstvo, Heart of Iron je samo umereno stimpank, i to uglavnom u dekorativnom i prilično nenametljivom maniru, što mu silno pridonosi po pitanju egzotičnosti a ne oduzima odviše po pitanju smislenosti.
Druga njegova nesumnjiva vrlina leži u autentičnoj ruskoj vizuri poznate nam Viktorijane, koja je u romanu taman dovoljno izvitoperila klasičnu istoriju da nam je ponudi kao alternativnu, ali ne i neprepoznatljivu. Dimenzije te alternative date su preko prilično vešto izvedene manipulacije biografskim podacima, ili bolje rečeno, mene se cela ta konstrukcija doima kao prilično vešta istorijska manipulacija uglavnom zato što mi detalji o ruskom autokrati i nisu bog zna kako velik deo opšteg obrazovanja. Roman podržava realnost utoliko što nudi negativnu procenu Nikolaja I, predstavljajući ga uglavnom kao šovinistu i ksenofoba, što se donekle podudara i sa prilično mutnim recidivom mog marksistički intoniranog ranog formalnog obrazovanja, tako da sam tu konkretno dimenziju alternative našla sasvim ubedljivom i vrlo lako prihvatljivom. Na moju sreću, za uživanje u istorijskim nijansama koje Sedia nudi nije mi ni trebalo više od toga.
Treći i najimpresivniji adut romana leži u pažljivo odabranom i odlično prezentovanom uglu gledanja glavnog protagoniste, šesnaestogodišnje ruske plemkinje rođene u doba silnog istorijskog gravitasa decembarske revolucije. I mada se roman na Dekabriste skoro da i ne oslanja po pitanju samog zapleta, njihov kontroverzni momenat sukoba starog i novog odlično prikazuje upravo glavni protagonista romana, hrabra Aleksandra Saša Trubetskaja.
Saša živi pod tutorstvom svoje tetke Eugenije Menšove, usedelice i krajnje neortodoksne plemkinje koja je od oca nasledila imanje i titulu grofice. Eugenija je proto-feministkinja čiji stavovi i postupci perfektno dočaravaju svetonazor umerenog i odmerenog napora obespravljenih da se izbore za svoja prava u svetu, bez da ga tom borbom istovremeno i sravne sa zemljom. Jedna od njenih metoda borbe je i ubeđivanje Cara da se ženama zakonski obezbede neke od privilegija koje muškarci uživaju, obrazovanje tu navedeno kao prva i najglavnija od svih stavki. Saša tako postaje član male grupe prve generacije St. Petersburških devojaka kojima je dozvoljeno da steknu univerzitetsko znanje i titulu, pri tom suočavajući svu hipokriziju duboko usađenih društvenih predrasuda. Uz podršku svoje nepokolebljive i uticajne tetke, Saša se smelo upušta u niz avantura menjanja sebe i sveta oko sebe, dok se bori i najzad zasluženo stiče sasvim nov i emancipiran identitet.
Heart of Iron je šarmantna priča o odrastanju i hrabrosti, a Sedia je nudi sofisticiranim manirom talentovanog pisca koji ima oštro oko za ljudske slabosti i vrline jednako. Ruska melanholija kojom proza odiše daje romanu sračunat pikarski ton, a odabrani elementi fantastike elegantno pomažu da se na svetlo dana izvuku uvek relevantne teme rasizma i generalnih društvenih i političkih obespravljenosti. Urbana legenda o Spring-heeled Jacku se prilično dobro uklapa sa stimpankičnim bizarnostima cepelina i parnih podmornica, bez narušavanja unutrašnje logike zapleta koji se doima jednako značajan i relevantan i pored sve svoje vernovski opčaravajuće anahrone egzotike. Sve u svemu, Heart of Iron nudi obilje razloga da se na prozu Ekaterine Sedie ubuduće ozbiljnije osvrnem.
Lidija Beatović
Odmah da priznam kako nisam naročit ljubitelj parahronizma kakav se inače zatiče u stimpanku, i to je glavni razlog što sam se sa Ekaterinom Sediom mimoilazila sve do ovog, njenog četvrtog po redu romana. Da Heart of Iron nije ušao u uži krug za Sidewise nagradu, verovatno bi se to preventivno mimoilaženje nastavilo još neko vreme, ali, na našu uzajamnu sreću i zadovoljstvo, Heart of Iron je samo umereno stimpank, i to uglavnom u dekorativnom i prilično nenametljivom maniru, što mu silno pridonosi po pitanju egzotičnosti a ne oduzima odviše po pitanju smislenosti.
Druga njegova nesumnjiva vrlina leži u autentičnoj ruskoj vizuri poznate nam Viktorijane, koja je u romanu taman dovoljno izvitoperila klasičnu istoriju da nam je ponudi kao alternativnu, ali ne i neprepoznatljivu. Dimenzije te alternative date su preko prilično vešto izvedene manipulacije biografskim podacima, ili bolje rečeno, mene se cela ta konstrukcija doima kao prilično vešta istorijska manipulacija uglavnom zato što mi detalji o ruskom autokrati i nisu bog zna kako velik deo opšteg obrazovanja. Roman podržava realnost utoliko što nudi negativnu procenu Nikolaja I, predstavljajući ga uglavnom kao šovinistu i ksenofoba, što se donekle podudara i sa prilično mutnim recidivom mog marksistički intoniranog ranog formalnog obrazovanja, tako da sam tu konkretno dimenziju alternative našla sasvim ubedljivom i vrlo lako prihvatljivom. Na moju sreću, za uživanje u istorijskim nijansama koje Sedia nudi nije mi ni trebalo više od toga.
Treći i najimpresivniji adut romana leži u pažljivo odabranom i odlično prezentovanom uglu gledanja glavnog protagoniste, šesnaestogodišnje ruske plemkinje rođene u doba silnog istorijskog gravitasa decembarske revolucije. I mada se roman na Dekabriste skoro da i ne oslanja po pitanju samog zapleta, njihov kontroverzni momenat sukoba starog i novog odlično prikazuje upravo glavni protagonista romana, hrabra Aleksandra Saša Trubetskaja.
Saša živi pod tutorstvom svoje tetke Eugenije Menšove, usedelice i krajnje neortodoksne plemkinje koja je od oca nasledila imanje i titulu grofice. Eugenija je proto-feministkinja čiji stavovi i postupci perfektno dočaravaju svetonazor umerenog i odmerenog napora obespravljenih da se izbore za svoja prava u svetu, bez da ga tom borbom istovremeno i sravne sa zemljom. Jedna od njenih metoda borbe je i ubeđivanje Cara da se ženama zakonski obezbede neke od privilegija koje muškarci uživaju, obrazovanje tu navedeno kao prva i najglavnija od svih stavki. Saša tako postaje član male grupe prve generacije St. Petersburških devojaka kojima je dozvoljeno da steknu univerzitetsko znanje i titulu, pri tom suočavajući svu hipokriziju duboko usađenih društvenih predrasuda. Uz podršku svoje nepokolebljive i uticajne tetke, Saša se smelo upušta u niz avantura menjanja sebe i sveta oko sebe, dok se bori i najzad zasluženo stiče sasvim nov i emancipiran identitet.
Heart of Iron je šarmantna priča o odrastanju i hrabrosti, a Sedia je nudi sofisticiranim manirom talentovanog pisca koji ima oštro oko za ljudske slabosti i vrline jednako. Ruska melanholija kojom proza odiše daje romanu sračunat pikarski ton, a odabrani elementi fantastike elegantno pomažu da se na svetlo dana izvuku uvek relevantne teme rasizma i generalnih društvenih i političkih obespravljenosti. Urbana legenda o Spring-heeled Jacku se prilično dobro uklapa sa stimpankičnim bizarnostima cepelina i parnih podmornica, bez narušavanja unutrašnje logike zapleta koji se doima jednako značajan i relevantan i pored sve svoje vernovski opčaravajuće anahrone egzotike. Sve u svemu, Heart of Iron nudi obilje razloga da se na prozu Ekaterine Sedie ubuduće ozbiljnije osvrnem.
Lidija Beatović