Od grada do grada, od priče do priče: Track 2 - Leskovac
Helly Cherry
Play: Debeli klinac je DPS, a mršavi je hiler i večeras će da igraju kvest posle kojeg mogu da dobiju sikret ajtem za neki drugi sab kvest za koji im treba neki rendž (ili nešto slično). Čujem ih šta pričaju jer sedimo na zadnjem sedištu punog autobusa koji ide iz Vranja za Leskovac. Lajka drema sa moje leve strane, ja sam do njega, a dva klinca sede desno od mene i dogovaraju se o strategijama koje koriste u WOW-u. Ne razumem taj jezik, nikada nisam voleo World of Warcraft, iako sam strastveni gejmer. Ne bih ni obraćao pažnju na to što pričaju, ali desna slušalica mi nije u funkciji, hranio sam neke ulične pse u Vranju, pa mi je jedan u igri pokidao kablić i sada samo preko leve slušalice upijam album „Geneva“, američkog trija „Russian Circles“. Ovaj album je objavljen 2009-te, baš u oktobru, a ja sam pre dvadesetak dana čuo za bend od mog ortaka iz Rifata, gitariste benda „Oko Alefa“. Možda bih i izabrao neki drugi saundtrek za ovaj put, ali poslednji kadar iz Vranja mi je znak sa ovog albuma na majici jednog ortaka Makedonca sa kojim sam u Rifu popio kafu pred put. A i u Ruski krugovi će u decembru svirati u Beogradu, pa valja se spremiti za to zezanje.
Forward: Leskovac nije Ženeva, to je sigurno. Dok mi leva strana glave zvoni od teških, teških rifova pesme „Geneva“, desna mi bubnji od automobila koji prolaze u dve trake kroz glavni bulevar. Leskovac nema šetalište, postoji nekoliko parkova, ali buka saobraćaja se čuje čak i u njima. Kao i u Vranju, vozači ni ovde ne jebu pešački prelaz i bolje vam je da dobro obratite pažnju kad prelazite ulicu. Koga god da sam pitao gde je najbolji leskovački roštilj, svako me je uputio na različito mesto, ali nijedno od njih mi nije ulivalo poverenje, ili je red bio prevelik, ili je radnica bila predebela, ili je ćumur previše smrdeo pa sam brinuo da ne odimim sako. Računao sam da što dalje odem od centra, koji i ne postoji u Leskovcu, već se ceo bulevar sa gradskim parkom računa kao središte grada, naći ću autentičniji i bolji roštilj, ali što sam dalje išao, sve je teže bilo odlučiti se. Na kraju sam stigao do doma zdravlja gde je prelepi park na uzvišici iznad njega. Seo sam na jednu od klupa baš kada su gudači počeli da miluju u kompoziciji „Hexed All“. Zapalio sam pljugu i iskulirao gledajući jesen u krošnjama.
Fast Forward: U irskom pabu „Murphy's Pub“ slušaju se oni ex, ex-ex i post ex-yu hitovi. Primećujem koliko je Lajka nervozan jer već treći put nateže praznu čašu piva. Već mi je pričao koliko ne voli da svira u lokalima, on je čovek sa ulice i basking je za njega jedini pravi i iskreni način sviranja. Ne voli statičnu publiku koja u dokolici priča dok im muzika služi da pokrije tišinu u trenucima kad vrte svoje telefone. Ne voli ni to što se od njega očekuje da ih zabavi, da im svira nešto što oni znaju, jer su uglavnom ograničeni i gluvi za nešto novo, nepoznato, nemaju sposobnost da se saosete sa muzikom koju čuju prvi put, koliko god da je ona iskrena. Na ulici je drugačije, tu je veći protok ljudi i među njima uvek ima onih koji zastanu, oslušnu i osete. Dok je na tonskoj nameštao zvuk, neki dečko za stolom pored miskete ga je pitao „druže, 'oće da bude neka žurkica?“, na šta se Lajka zgranuo toliko da mi svaki čas ponavlja kako on nije zabvljač. Ipak, svirka prolazi sasvim okej, Lajka ulazi u svoj fazon i vezuje pesme u miks bez prekida, spaja u kompilaciju Vejtsa, Demijana Rajsa, pa Lu Rida, na kojeg kalemi Rundekovog Šejna iz kojeg uskače u Dobar dan DLM-a. U publici su oni koji ne bi prepoznali dobru muziku ni kada bi im neko udario šamar i rekao im – slušajte!, ali za dva-tri stola sede i oni koji istinski uživaju. Ja sam za šankom i ćaskam sa konobarima, jedan ima sina Uroša, drugi sina Vuka i obojica već godinama rade taj posao, pa na parolu naše firme „A šta ti čitaš?“, odgovaraju iskreno – „Ništa“.
Record: Čini se da bi Leskovac mogao da ima mnogo više od roštilja i ajvara. Za početak, što se mene tiče, neophodna mu je jedna površina zaštićena od saobraćaja, samo za ljude, jer za sada su ljudi ono najbolje što sam tamo našao. Ako znaš da ih prepoznaš, u svakom gradu ćeš pronaći dobrog čoveka. Za šankom je lako sklopiti nova poznanstva, ali samo sa pravim ljudima možeš da stvoriš kratkotrajna, ali istinska i iskrena prijateljstva. U Marfijevom pabu sam upoznao Petra i Milicu sa kojima sam se toliko zgotivio da smo Lajka i ja prespavali kod njih u stanu, iako smo imali smeštaj u nekom hostelu. Pesme sa „Ženeve“ su mi i dalje pravili kružnice po glavi dok sam se igrao sa njihovim psom Dufijem. Ne znam gde je najbolji roštilj u Leskovcu, ali sam za samo 90 dinara pojeo dobar burek sa mesom i zalio ga čašom jogurta. Dok sam tonuo u san, shvatio sam da ne znam ni za jedan jedini bend iz Leskovca.
Andrea Kane
Forward: Leskovac nije Ženeva, to je sigurno. Dok mi leva strana glave zvoni od teških, teških rifova pesme „Geneva“, desna mi bubnji od automobila koji prolaze u dve trake kroz glavni bulevar. Leskovac nema šetalište, postoji nekoliko parkova, ali buka saobraćaja se čuje čak i u njima. Kao i u Vranju, vozači ni ovde ne jebu pešački prelaz i bolje vam je da dobro obratite pažnju kad prelazite ulicu. Koga god da sam pitao gde je najbolji leskovački roštilj, svako me je uputio na različito mesto, ali nijedno od njih mi nije ulivalo poverenje, ili je red bio prevelik, ili je radnica bila predebela, ili je ćumur previše smrdeo pa sam brinuo da ne odimim sako. Računao sam da što dalje odem od centra, koji i ne postoji u Leskovcu, već se ceo bulevar sa gradskim parkom računa kao središte grada, naći ću autentičniji i bolji roštilj, ali što sam dalje išao, sve je teže bilo odlučiti se. Na kraju sam stigao do doma zdravlja gde je prelepi park na uzvišici iznad njega. Seo sam na jednu od klupa baš kada su gudači počeli da miluju u kompoziciji „Hexed All“. Zapalio sam pljugu i iskulirao gledajući jesen u krošnjama.
Fast Forward: U irskom pabu „Murphy's Pub“ slušaju se oni ex, ex-ex i post ex-yu hitovi. Primećujem koliko je Lajka nervozan jer već treći put nateže praznu čašu piva. Već mi je pričao koliko ne voli da svira u lokalima, on je čovek sa ulice i basking je za njega jedini pravi i iskreni način sviranja. Ne voli statičnu publiku koja u dokolici priča dok im muzika služi da pokrije tišinu u trenucima kad vrte svoje telefone. Ne voli ni to što se od njega očekuje da ih zabavi, da im svira nešto što oni znaju, jer su uglavnom ograničeni i gluvi za nešto novo, nepoznato, nemaju sposobnost da se saosete sa muzikom koju čuju prvi put, koliko god da je ona iskrena. Na ulici je drugačije, tu je veći protok ljudi i među njima uvek ima onih koji zastanu, oslušnu i osete. Dok je na tonskoj nameštao zvuk, neki dečko za stolom pored miskete ga je pitao „druže, 'oće da bude neka žurkica?“, na šta se Lajka zgranuo toliko da mi svaki čas ponavlja kako on nije zabvljač. Ipak, svirka prolazi sasvim okej, Lajka ulazi u svoj fazon i vezuje pesme u miks bez prekida, spaja u kompilaciju Vejtsa, Demijana Rajsa, pa Lu Rida, na kojeg kalemi Rundekovog Šejna iz kojeg uskače u Dobar dan DLM-a. U publici su oni koji ne bi prepoznali dobru muziku ni kada bi im neko udario šamar i rekao im – slušajte!, ali za dva-tri stola sede i oni koji istinski uživaju. Ja sam za šankom i ćaskam sa konobarima, jedan ima sina Uroša, drugi sina Vuka i obojica već godinama rade taj posao, pa na parolu naše firme „A šta ti čitaš?“, odgovaraju iskreno – „Ništa“.
Record: Čini se da bi Leskovac mogao da ima mnogo više od roštilja i ajvara. Za početak, što se mene tiče, neophodna mu je jedna površina zaštićena od saobraćaja, samo za ljude, jer za sada su ljudi ono najbolje što sam tamo našao. Ako znaš da ih prepoznaš, u svakom gradu ćeš pronaći dobrog čoveka. Za šankom je lako sklopiti nova poznanstva, ali samo sa pravim ljudima možeš da stvoriš kratkotrajna, ali istinska i iskrena prijateljstva. U Marfijevom pabu sam upoznao Petra i Milicu sa kojima sam se toliko zgotivio da smo Lajka i ja prespavali kod njih u stanu, iako smo imali smeštaj u nekom hostelu. Pesme sa „Ženeve“ su mi i dalje pravili kružnice po glavi dok sam se igrao sa njihovim psom Dufijem. Ne znam gde je najbolji roštilj u Leskovcu, ali sam za samo 90 dinara pojeo dobar burek sa mesom i zalio ga čašom jogurta. Dok sam tonuo u san, shvatio sam da ne znam ni za jedan jedini bend iz Leskovca.
Andrea Kane