Play: Imam temperaturu 38 sa 5. Što kaže Dživdžan zbori, to je ona najgora temperatura, što lomi... Trebalo je da obučem jaknu, ali meni je stalo do stila, pa sam šetao po Nišu u laganom sakou, jer mi se činilo da će popodnevna kišica brzo prestati. „Srećan čovek ne nosi kišobran“, stih je iz pesme „Brisel“ milanovačkog benda Strah od Džeki Čena, ali ovo je prvi put da osetim posledice te sreće. Ležim u krevetu kruševačkog hostela, pustio sam Zaa, pijem čaj i nadam se brzom ozdravljenju, jer napolju je život, a u sobi je samo smrtna dosada.


Rewind: Zlatka Petkovića, bubnjara benda Zaa i sastava Katabazija, upoznao sam u Gornjem Milanovcu, ispred Blek hol bara. Te večeri je Katabazija imala nastup u milanovačkoj gimnaziji i to je bio prvi put da se susrećem sa njima. Svideo mi se koncept, ali mi se nije toliko svideo deo repertoara poezije koju je govorio frontmen Katabazije - Ujevićev Nokturno se izlizao od tolikih obrada i pozivanja na njega. Ipak, Katabazija je nešto jedinstveno na našoj sceni, njihov nastup je mešavina svirke, performansa i predstave sa elementima gotike i horora.

Kada sam se upoznao sa Zlatkom, otkrio sam mu da sam ja autor teksta sa njihove svirke na Lejk festu, na šta je on odgovorio da je sve što sam napisao potpuna izmišljotina. Naime, iz njegove perspektive, nastup benda Zaa, odnosno njihova svirka na Lejk festu je jedna od najgorih na kojoj je on svirao, zvuk na bini je bio užasan, bilo je nekog zbunjivanja na sceni i on je završio nastup potpuno besan. Iz moje perspektive, i onoga što sam napisao u tekstu, Zaa je te večeri bio jedan od najboljih bendova koje sam čuo u životu, a po reakcijama publike i po mom ličnom osećaju, to je bila istina. Razgovarali smo o toj dvostrukoj perspektivi slušaoca i onoga ko je na bini i bilo je interesantno koliko su se naši pogledi na jednu istu svirku razlikovali, bio je to prvi put da mi neko pomalo zameri na pohvalama koje sam napisao. To može da bude pouka za sve muzičare, ali i za slušaoce, jer ono što je njima kao izvođačima bitno i na šta oni obraćaju pažnju, nama u publici ne mora da znači apsolutno ništa. Za primer navodim i Zlatkovu priču o nastupu Katabazije u Beogradu kada je na bini zvuk bio toliko haotičan, oprema toliko loša i uslovi nezadovoljavajući da je on od besa razbio pojačalo i razbacao opremu na kraju svirke. Kad su sišli sa bine, publika je još pet minuta (proverio je na satu) neprestano aplaudirala da ih vrati na bis. Za njega je to bio najgori nastup Katabazije, a ljude iz publike je oduševila energija i ta kreativna destrukcija na kraju, pa su mu mnogi rekli da je to bila njihova najbolja svirka.

Forward: Kroz prozor hostela vidim zid zgrade, navijačku poruku na njemu i jedan kontejner po kojem pada sitna kiša. Lajka mi je doneo lek za prehladu, pa sad ležim pod pokrivačem i mislim pozitivno o ozdravljenju, a na slušalicama je pesma „Rain”. Snimak je verzija koju je pevala Darka, bivša pevačica, ali ja se sećam kako je Sanja otpevala tu stvar na Lejku i kako sam očekivao provalu oblaka kao logičan rezultat takve snage. Iskreno mi je drago zbog benda Zaa i dodatne popularnosti koju su stekli nakon što je Sanja nastupala na Evroviziji. Što se mene lično tiče, Evrovizija je jedno sranje i svako kome je iole stalo do muzike kao umetnosti, Evrovizija ne treba da znači ništa. Drago mi je kada se naši izvođači plasiraju visoko na tom takmičenju, ali mislim da to apsolutno ništa ne znači, jer to je jedan šou koji služi za zabavu, a ne relevantno internacionalno muzičko takmičenje u kojem pobeđuju kvalitet i umetničke vrednosti jedne pesme. Sećam se kako su botovi koristili Sanjino prezime i priču o njoj kao svoju reklamu, novine su u krug vrtele pitanje da li je Sanja premijerova rođaka i nije li Sanja u srodstvu sa premijerom, što je jako tužno jer govori koliko su nam neke druge nebitne figure nametnute kao važne. Tužno je što veliki bend kakav je Zaa preko Evrovizije treba da dobije pažnju u medijima, ali nadam se makar da im je posle ovoga krenulo još bolje.

Record: Nisam upoznao ni deo Kruševca, a već sutra idem za Kraljevo. Obećavam sebi da ću opet doći u ovaj grad, jer ono malo što sam video iz autobusa i na putu do hostela izgleda jako lepo. Moram da odem i do Lazareve crkve, ne zbog moje preterane pobožnosti, nego što sam načuo priče od Kruševljana iz Studenjaka da se tu skupljaju pajdomani i vataju klinci. Trebalo je da se vidim sa Zlatkom, ali me je zdravstveno stanje omelo, ja sam pomalo hipohondar kad su u pitanju te prenosive zaraze, pa sam ipak ostao u hostelu da slušam Zaa i zamišljam kako bi bilo dobro da je ova turneja krenula u leto, a ne sad, u groznu jesen koja sve više podseća na zimu.

Andrea Kane