Od grada do grada, od priče do priče: Track 5 - Kraljevo
Helly Cherry
Play: U maloj zamračenoj sobi su jedan studijski mikrofon, jedan katodni monitor na kojem se ocrtava digitalni zapis glasa i gitare, jedan lap top na kojem je tekst pesme Otac, jedan genijalac za muziku, jedan ulični muzičar i jedan muzički narkoman. Došao sam sa Lajkom u Tajni rum („Tiny Room Studio“) u Kraljevu da mu pravim društvo dok snimi demo od osam pesama. U sred posla nestaje struja, pa moraju da ponove snimanje treće pesme. Lajka se stegao, ni rakija kojom je poslužen mu ne pomaže da se oslobodi i otpeva svoje stvari onako kako to radi na ulici, već se grči na stolici i od nervoze cupka nogom.
Rewind: U Gornjem Milanovcu je nekada postojao klub „Retro“ u kojem su skoro svake nedelje pravljene svirke. Tada sam za devojku imao Milanovčanku pa sam vikendom često iz Studenjaka stopirao do nje, a odlazak na svirku se podrazumevao. U „Retru“ sam prvi put čuo kraljevački trio „Terminal 13“ u kojem Filip Pandrc svira gitaru i peva. Pisao sam o toj svirci bez pomislio da ću posle nekog vremena piti čaj u Filipovom improvizovanom studiju dok Lajka snima demo.
Ne znam ni kako je Lajka došao do njegovog kontakta i veze za snimanje, ali sam se iznenadio kada sam shvatio da je u istom studiju snimljen i album Luke Dubaka „Songs From the Bottom“ koji sam nedavno otkrio. Muzika nas sve povezuje nekim čudnim nitima, pa se pitam koliko je ljudi slušalo isti životni saundtrek poput mene. Desilo mi se da sam slučajno zakačio neku Dubakovu pesmu i od tog trenutka sam njegov album preslušavao kao hipnotisan. Ima nešto u melanholiji njegovog glasa i eha u kojem odzvanjaju sve pesme, a ta atmosfera savršeno odgovara kišnom danu po kojem smo stigli u Kraljevo. „Weather, always raining down/It's like living in dishwasher“, kaže u mojoj omiljenoj pesmi sa tog albuma – „The Patient“. Te Duvakove pesme sa dna me ubacuju u specifičan trip. Mada su tekstovi na engleskom, osećam ih lično i kao da tonem u melodiju njegovog glasa i zvuka gitare. „Songs From the Bottom“ mi se čini kao zbirka dnevničkih zapisa pretočenih u muziku.
Forward: Ima raznih ljudi, a ja sam jedan od onih što čim se probude, puste muziku. I retko kad sam osećao želju da stvarno naučim da sviram neki instrument, ali te večeri u „Veselom majmunčetu“ osetio sam blagu ljubomoru prema ljudima koji znaju da sviraju. Naime, Lajka je tamo trebalo da nastupi solo, ali ispostavilo se da je i Filip Pandrc te večeri trebalo tu da svira neke obrade, pa su se njih dvojica dogovorili da zajedno odsviraju Lajkin repertoar, što se na kraju pretočilo u dvočasovnu džemku u kojoj je pored njih dvojice učestvovao i Mane, konobar Majmunčeta i bubnjar benda „Dečja radost“. U prizmelju malog kluba mogli ste da čujete Lajkin glas i gitaru, Pandrca na midi klavijaturi povezanoj na lap top na kojem je birao boje za svoj instrument i Maneta koji je improvizovo svoje instrumente svirajući od zvečke napravljene od sitnine u posudi, preko džezve, do sudopere u koju je lupao kao u heng dram. U lokalu je vladala sjajna atmosfera i malobrojna publika, čiji sam bio deo, mogla je da uživa u nesvakidašnjem koncertu. Lajka se toliko bio uživeo da je tokom svirke pokidao tri žice (doduše već istrajale i kalemljene nekoliko puta).
Fast forward: Hvatam popodnevno sunce na glavnom trgu u Kraljevu. Ovo je jedno od lepših mesta koje sam video i taj kružni plato oko spomenika mi se jako dopada. Uži centar grada liči na sve druge koje sam video do sad, puno je kafića i bašti u kojima sede dokoni blejači i ispijaju svoje kafice dok posmatraju ko prolazi, ali na tom trgu ima nečega što mi se jako sviđa. Lajka i ja sedimo na klupici i oporavljamo se na suncu posle burne noći. Jedan prolaznik zastaje i pita Lajku za njegovu gitaru. Kaže nam da je nekada svirao u „Ju grupi“, a sada samo rekreativno kod kuće, u penziji je i ima vremena. Pita nas odakle smo, pa nam se požali da je Kraljevo grad penzionera i da je turbo folk sve upropastio. Hoću da ga razuverim, ali on nije bio sinoć na svirci i bilo bi besmisleno da mu prepričavam zašto verujem da nije sve izgubljeno. Dokle god je ljudi i svirki kao što je bila ona u Veselom majmunčetu sedmog oktobra u jesen 2016. godine, možemo da se nadamo da će biti bolje.
Record: Što se mene tiče, Kraljevo je puno kraljeva i kraljica. Možda sam imao sreće pa sam naleteo na prave ljude, ali svako sa kim sam razgovarao u ta dva dana, oplemenio me je i obogatio kao čoveka. Zato „for the record“ zahvaljujem se Filipu, Vojkanu, Manetu, Nodži, Marti, Azzu i Tatjani, frizerki što šiša pse i inžinjeru što se smeje našem projektu i turneji.
Rewind: U Gornjem Milanovcu je nekada postojao klub „Retro“ u kojem su skoro svake nedelje pravljene svirke. Tada sam za devojku imao Milanovčanku pa sam vikendom često iz Studenjaka stopirao do nje, a odlazak na svirku se podrazumevao. U „Retru“ sam prvi put čuo kraljevački trio „Terminal 13“ u kojem Filip Pandrc svira gitaru i peva. Pisao sam o toj svirci bez pomislio da ću posle nekog vremena piti čaj u Filipovom improvizovanom studiju dok Lajka snima demo.
Ne znam ni kako je Lajka došao do njegovog kontakta i veze za snimanje, ali sam se iznenadio kada sam shvatio da je u istom studiju snimljen i album Luke Dubaka „Songs From the Bottom“ koji sam nedavno otkrio. Muzika nas sve povezuje nekim čudnim nitima, pa se pitam koliko je ljudi slušalo isti životni saundtrek poput mene. Desilo mi se da sam slučajno zakačio neku Dubakovu pesmu i od tog trenutka sam njegov album preslušavao kao hipnotisan. Ima nešto u melanholiji njegovog glasa i eha u kojem odzvanjaju sve pesme, a ta atmosfera savršeno odgovara kišnom danu po kojem smo stigli u Kraljevo. „Weather, always raining down/It's like living in dishwasher“, kaže u mojoj omiljenoj pesmi sa tog albuma – „The Patient“. Te Duvakove pesme sa dna me ubacuju u specifičan trip. Mada su tekstovi na engleskom, osećam ih lično i kao da tonem u melodiju njegovog glasa i zvuka gitare. „Songs From the Bottom“ mi se čini kao zbirka dnevničkih zapisa pretočenih u muziku.
Forward: Ima raznih ljudi, a ja sam jedan od onih što čim se probude, puste muziku. I retko kad sam osećao želju da stvarno naučim da sviram neki instrument, ali te večeri u „Veselom majmunčetu“ osetio sam blagu ljubomoru prema ljudima koji znaju da sviraju. Naime, Lajka je tamo trebalo da nastupi solo, ali ispostavilo se da je i Filip Pandrc te večeri trebalo tu da svira neke obrade, pa su se njih dvojica dogovorili da zajedno odsviraju Lajkin repertoar, što se na kraju pretočilo u dvočasovnu džemku u kojoj je pored njih dvojice učestvovao i Mane, konobar Majmunčeta i bubnjar benda „Dečja radost“. U prizmelju malog kluba mogli ste da čujete Lajkin glas i gitaru, Pandrca na midi klavijaturi povezanoj na lap top na kojem je birao boje za svoj instrument i Maneta koji je improvizovo svoje instrumente svirajući od zvečke napravljene od sitnine u posudi, preko džezve, do sudopere u koju je lupao kao u heng dram. U lokalu je vladala sjajna atmosfera i malobrojna publika, čiji sam bio deo, mogla je da uživa u nesvakidašnjem koncertu. Lajka se toliko bio uživeo da je tokom svirke pokidao tri žice (doduše već istrajale i kalemljene nekoliko puta).
Fast forward: Hvatam popodnevno sunce na glavnom trgu u Kraljevu. Ovo je jedno od lepših mesta koje sam video i taj kružni plato oko spomenika mi se jako dopada. Uži centar grada liči na sve druge koje sam video do sad, puno je kafića i bašti u kojima sede dokoni blejači i ispijaju svoje kafice dok posmatraju ko prolazi, ali na tom trgu ima nečega što mi se jako sviđa. Lajka i ja sedimo na klupici i oporavljamo se na suncu posle burne noći. Jedan prolaznik zastaje i pita Lajku za njegovu gitaru. Kaže nam da je nekada svirao u „Ju grupi“, a sada samo rekreativno kod kuće, u penziji je i ima vremena. Pita nas odakle smo, pa nam se požali da je Kraljevo grad penzionera i da je turbo folk sve upropastio. Hoću da ga razuverim, ali on nije bio sinoć na svirci i bilo bi besmisleno da mu prepričavam zašto verujem da nije sve izgubljeno. Dokle god je ljudi i svirki kao što je bila ona u Veselom majmunčetu sedmog oktobra u jesen 2016. godine, možemo da se nadamo da će biti bolje.
Record: Što se mene tiče, Kraljevo je puno kraljeva i kraljica. Možda sam imao sreće pa sam naleteo na prave ljude, ali svako sa kim sam razgovarao u ta dva dana, oplemenio me je i obogatio kao čoveka. Zato „for the record“ zahvaljujem se Filipu, Vojkanu, Manetu, Nodži, Marti, Azzu i Tatjani, frizerki što šiša pse i inžinjeru što se smeje našem projektu i turneji.
Andrea Kane