Od grada do grada, od priče do priče: Track 8 - Gornji Milanovac
Helly Cherry
Play: Pošto je ovo Bluzdogov grad, a na neki način i Lajkin, prezentacija našeg pokreta reklamirana je na lokalnoj televiziji, društvenim mrežama, u nedeljnom lokalnom listu, kao i na sajtu koji objavljuje vesti iz Gornjeg Milanovca, a čak je napravljen i odličan plakat koji su izlepili na svim prometnijim mestima u gradu. Mislio sam da će biti prepunо, ali evo me u svečanoj sali gimnazije „Takovski ustanak“ gde je oko petnaestak ljudi u publici, a nas koji nastupamo je petoro. Nikada nisam zamišljao da ću u jednoj obrazovnoj ustanovi čitati svoju poeziju o marihuani, pa skoro da mi je smešno dok recitujem „Buksnu nad Beogradom“, iz moje zbirke „Pleh orkestar“, a u publici su mahom ljudi stariji od pedeset. Oni sede u redovima do vrata, kao da su spremni da se svakog trenutka evakuišu, a na levoj strani sale je nešto ortaka iz ekipe, jedan profesor, jedna filosofkinja i dve klinke. Vidim i dvojicu članova benda „Belo u Boji“ i njihovog menadžera koji je pobegao sa posla da nas čuje. Sve mi je to smešno, pa prekidam čitanje nakon tri pesme, a u rukama sam imao pregršt listova...
Rewind: Kad bih krenuo da nabrajam koliko sam svirki čuo u Gornjem Milanovcu, trebalo bi mi još deset stranica da ih sve pomenem, a da ne pričam koliko dobre muzike sam našao ovde, koliko sjajnih iskustava doživeo, koliko sam devojaka voleo (nekad sam bio milanovački zet) i koliko sam buksni izduvao na Maloj prvoj. Ima nečeg neverovatnog u ovom gradu, nestvarna mešavina palanačke zatucanosti i urbanog duha koji se oseća u vazduhu. Kažu da je ranije bilo još bolje, svirke autorskih bendova su se dešavale po nekoliko puta nedeljno, alternativna kultura je živela i činilo se da su dizelaši i njihove napumpane drage na margini. Iz moje perspektive i iskustva stečenih sa ovih putovanja, ne izgleda mi kao da je situacija mnogo gora, možda su koncerti ređi, ali bendovi su i dalje vrlo kvalitetni, a alternativna kultura živi i razvija se kroz andergraund. U ovom gradu postoji nekoliko bendova koji sviraju već decenijama, a ideja koja ih drži doživljava metamorfoze kroz nove sastave i generacije koje se uključuju u priču. Najdugovečniji su Bjesovi, a za njima Plišani Mališan, Brushaltersi, Morbidna krava, Strah od Džeki Čena, a od novih sastava tu su Lajka na Mesecu i Belo u Boji, pa i Koalicioni sporazum, koji je nastao na osnovi Trule koalicije, ali je fazon u kome izvode te stare i nove pesme potpuno drugačiji, te se mogu smatrati novim bendom. Smešno je i tužno da u jednom malom gradu pored ovoliko bendova ne postoji nijedno mesto za svirke tokom zime, pa se od oktobra, kada studenti pobegnu na fakultete, sve gasi i tek po neka akustična svirka u Blek holu ili Kod bradonje može da razbije kolotečinu.
Rewind: Kad bih krenuo da nabrajam koliko sam svirki čuo u Gornjem Milanovcu, trebalo bi mi još deset stranica da ih sve pomenem, a da ne pričam koliko dobre muzike sam našao ovde, koliko sjajnih iskustava doživeo, koliko sam devojaka voleo (nekad sam bio milanovački zet) i koliko sam buksni izduvao na Maloj prvoj. Ima nečeg neverovatnog u ovom gradu, nestvarna mešavina palanačke zatucanosti i urbanog duha koji se oseća u vazduhu. Kažu da je ranije bilo još bolje, svirke autorskih bendova su se dešavale po nekoliko puta nedeljno, alternativna kultura je živela i činilo se da su dizelaši i njihove napumpane drage na margini. Iz moje perspektive i iskustva stečenih sa ovih putovanja, ne izgleda mi kao da je situacija mnogo gora, možda su koncerti ređi, ali bendovi su i dalje vrlo kvalitetni, a alternativna kultura živi i razvija se kroz andergraund. U ovom gradu postoji nekoliko bendova koji sviraju već decenijama, a ideja koja ih drži doživljava metamorfoze kroz nove sastave i generacije koje se uključuju u priču. Najdugovečniji su Bjesovi, a za njima Plišani Mališan, Brushaltersi, Morbidna krava, Strah od Džeki Čena, a od novih sastava tu su Lajka na Mesecu i Belo u Boji, pa i Koalicioni sporazum, koji je nastao na osnovi Trule koalicije, ali je fazon u kome izvode te stare i nove pesme potpuno drugačiji, te se mogu smatrati novim bendom. Smešno je i tužno da u jednom malom gradu pored ovoliko bendova ne postoji nijedno mesto za svirke tokom zime, pa se od oktobra, kada studenti pobegnu na fakultete, sve gasi i tek po neka akustična svirka u Blek holu ili Kod bradonje može da razbije kolotečinu.
Fast forward: Ovo je Dom kulture. Ne radi jer su ga pred izbore otvorili socijalisti, u nadi da će pokupiti glasove, a nakon izbora su ga zatvorili esenesovci, navodno zbog nekih propusta u njegovoj gradnji i nebezbednosti objekta. Zgrada je ogromna, u samom centru grada, a kroz stakleni izlog može da se poviri u blistavi i skupo uređeni enterijer. Rekli su mi da unutra postoji pozorišna scena koja ima tehničke kapacitete da izvodi opere, bina je duboka i dovoljno prostrana da primi ceo orkestar. Setim se svih onih institucija koje sam video od Vranja pa na ovamo, tužno mi je kako se isti problemi u sličnim varijacijama ponavljaju u svakom prokletom mestu u ovoj zemlji. Dođe mi da se protestno polijem benzinom i zapalim pred opštinom, ali umesto toga samo palim pljugu i nastavljam da šetam gradom. Gimnazija je odmah preko puta, ali su đaci na ekskurziji, pa zjapi prazna, što je i jedno od objašnjenja zašto je bilo tako malo publike na promociji našeg pokreta. Na sluškama mi je prvi EP benda Belo u boji – „Sjaj sa druge strane večnosti“, o kojem sam već pisao na svom blogu, ali sada ga doživljavam drugačije jer sam u njihovom gradu i čini mi se kao da svi ti tonovi i lirika žive i postoje na ulicama ovog grada. „Ja nisam našao put kojim spasiću sebe“, mislim da mi poručuju kroz pesmu „Put“, pa se pitam čemu sva ova lutanja... Dole kod bolnice srećem zarozanog lika koji u kolicima iz supermarketa vuče gomilu pakovanja toalet papira dok hoda duž glavnog puta. Za njega sam čuo da je zapravo milioner, a puštali su mi i klipove na Jutjubu gde on pokušava da peva na Grandovoj audiciji. Kakvih sve likova ovde ima...
Record: Žao mi je Bluzdoga, bilo mu je stalo da pusti svoje spotove pred što većim brojem ljudi, ne zbog brojnosti publike, već što mu je i majka došla na našu promociju. Malo mi je žao i Lajke, jer je njegov bend Lajka na Mesecu nastao ovde i tu imaju probe, a opet niko namenski nije došao da čuje njegov nastup. Žao mi je malo i mene, jer ranije sam se ovde osećao kao kod kuće, a sada vidim da sam sve više turista, kao i u svakom drugom gradu, što mi na neki način prija, ali mi je u isto vreme i tužno, jer kako ću posle svih ovih gradova da se vratim u svoju sobu u Studenjaku i opet živim neki život na koji sam navikao pre? Da makar nije oktobar i ovo grozno vreme, ozdravio bih od sunca i lako obučenih studentkinja na Klupicama, a ovako ću još dugo da bolujem od putovanja po zemlji u kojoj nisam ni rođen, niti sam njen državljanin, a opet je volim, više od svih koje sam imao.
Andrea Kane
Record: Žao mi je Bluzdoga, bilo mu je stalo da pusti svoje spotove pred što većim brojem ljudi, ne zbog brojnosti publike, već što mu je i majka došla na našu promociju. Malo mi je žao i Lajke, jer je njegov bend Lajka na Mesecu nastao ovde i tu imaju probe, a opet niko namenski nije došao da čuje njegov nastup. Žao mi je malo i mene, jer ranije sam se ovde osećao kao kod kuće, a sada vidim da sam sve više turista, kao i u svakom drugom gradu, što mi na neki način prija, ali mi je u isto vreme i tužno, jer kako ću posle svih ovih gradova da se vratim u svoju sobu u Studenjaku i opet živim neki život na koji sam navikao pre? Da makar nije oktobar i ovo grozno vreme, ozdravio bih od sunca i lako obučenih studentkinja na Klupicama, a ovako ću još dugo da bolujem od putovanja po zemlji u kojoj nisam ni rođen, niti sam njen državljanin, a opet je volim, više od svih koje sam imao.
Andrea Kane