Sinoć je u požarevačkom klubu „KB“ počela turneja kovinsko-požarevačkog benda „CounterIgnition“ pod nazivom „Druga petoletka“, a kojom obeležavaju deset godina rada. Na svu sreću, poseta je bila sasvim solidna, tako da je i sama atmosfera bila na nivou. Cena karte je bila smešnih 150 dinara, a prvih 20 posetilaca je dobilo debi album benda „Spit or Swallow“, što je gest vredan poštovanja.


Čast da otvore svirku (i da se ujedno predstave požarevačkoj publici) su dobile dame iz beogradskog melodeath benda „Nemesis“. Oni koji domaću scenu prate makar malo su, sasvim sigurno, čuli za njihovo postojanje, ako kojim slučajem nisu gledali spot za pesmu „Vengeance“. Biću iskren od samog početka, te ću reći da me ta pesma ič nije oduševila, za razliku od mnogih drugih koji su pisali hvalospeve po sekcijama vezanim za komentare. I zato smatram da je dobro što su je odmah na početku svog seta odsvirali. Čitao sam raporte sa drugih svirki na kojima je učestvovao ovaj bend i svi su bili pozitivni, možda čak i previše. Rekao bi neko da im se popušta zato što su u pitanju dame. E, pa, slobodno mogu reći da su devojke i više nego opravdale dobar (zao?  he, he) glas koji ih prati – stvarno znaju znanje. I ne samo to: mnogim muškim kolegama postavljaju domaći zadatak oko toga kako bi trebalo da se prži sa bine. Njima nije potrebno da preterano animiraju publiku kako bi je naterali na akciju, pošto to i više nego dobro rade samim sviranjem. Drago mi je da su sem obrada švedskih legendi „Arch Enemy“ obradili i pesmu „Phobia“ nemačkog „Kreator-a“, pošto se ona odlično uklopila uz ostale tri njihove autorske (a, koje su, po mom mišljenju, mnogo, mnogo bolje od već pomenute „Vengeance“). Sviđa mi se taj zvuk koji su dobile ukrštanjem novijeg „Kreatora“ sa modernom melodeath školom – odličan je to spoj.

Iako za sada njihov repertoar ne čini previše autorskih pesama, nadam se da će se to u skorijoj budućnosti promeniti i da će se gotovo u potpunosti rešiti obrada. Šteta bi bila da talenat i umeće koji poseduju ostane u senci pesama drugih bendova, pošto im ideja i energije očigledno ne manjka, kao ni kvaliteta. U samo 45 minuta su pokazale da bendu nije potrebno „sto godina“ dok se ne uvežba i krene sa relativno redovnim nastupima, kao i to da se svojom muzikom može „kupiti“ više fanova nego sviranjem obrada. Da nije tako, ne bi za sobom dizale toliko prašine.


Posle desetak minuta, na bini su se našli slavljenici. Ovo im je, makar što se kluba „KB“ tiče, bila najbolja svirka kojoj sam prisustvovao. I stvarno bi bilo bi štata da nije bilo tako. Videlo se od samog početka da su veoma dobro raspoloženi i spremni da, makar sebe radi, prosto rasture svoj repertoar. Uostalom, nisu oni ni ranije imali problema sa tim, čak ni onda kada su imali svoje slabije večeri. Ako kojim slučajem niste upoznati sa njihovim radom, njihov se zvuk može opisati kao (sirovo) progresivni groove metal sa etno nabojem. Ovo „sirovo“ ne znači da su šturi sa idejama, već da je sam zvuk ogoljen, rezak i da nikako nije osmišljen tako da se njime podilazi širokim masama. S obzirom da su neke od numera dužeg trajanja, gomila prelaza i promena ritmova između pojedinih sekcija je odlična za zadržavanje pažnje svakoga ko prvi put dolazi u kontant sa njihovom muzikom.

Njihove prethodnice su dobrano uticale na adrenalin jednog dela posetilaca, a koji ni njima nije ostao dužan. A, kako i ne bi? Rifovi i ritmovi kao stvoreni za šutku, headbanging i skakanje. Sve ono što su momci iz „CounterIgnition-a“ davali sa bine, tih desetak veseljaka (kojima moram da čestitam na odličnoj atmosferi koju su napravili) je i više nego pošteno vratilo bendu nazad, što se itekako odražavalo na njihovim licima. Sam pevač (i gitarista) Meda je rekao da se skoro nije ovako dobro zabavio i da mu je baš tako nešto trebalo posle nekoliko napornih dana. Eto kako se neke stvari lepo pogode.

U pedesetak (i kusur) minuta svog repertoara su ubacili i dve obrade: „Damage, Inc.“ od „Metallice“ i „Daire“ od „Smaka“. Lično smatram da im „Daire“ mnogo bolje leže, pogotovo zato što ta „groovie“ verzija pravi odličnu simbiozu sa njihovim autorskim pesmama. Svaki put kada je sviraju se zapitam zašto ne pišu na srpskom, pošto verujem da bi to dalo odličan rezultat. No, bilo kako bilo, momci su se svojski potrudili da prisutnima pruže dobar šou i u tome su u potpunosti uspeli. Decenija konstantne borbe sa vetrenjačama na metal sceni u Srbiji uopšte nije malo i svi su izgledi da je bend spreman da barem još neko vreme ne napušta bojno polje.

Šteta je samo što se, kao po nekom običaju, dobar deo posetilaca sklonio u deo kluba bliži šanku, te time napravio previše praznog prostora ispred bine. Trebalo bi podjednako podržati svaki bend koji svira, inače čemu sve? Još jedna od zamerki ide na sam zvuk koji je mogao biti bolji (neujednačenost u jačini obe gitare, te povremeno veoma slab bas). Nije to do bendova, već je ipak potreban tonac koji se odlično snalazi u metal žanru. No, pošto bi angažovanje nekoga sa strane za taj posao dodatno otežalo i ovako kritične finansije, moramo se zadovoljiti onim što imamo. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, bila je ovo veoma dobra svirka.

txt: Antonio Jovanović
foto: Mlađan Pajkić