Vladan Vučković Paja – Enformel
Helly Cherry
Ne baš često u muzici se javi zanimljiv paradoks – mnogo slušalaca je čulo određenog muzičara, ali apsolutno ne znaju ko je on. Verovatno je dobar deo Balkana uživo slušao Pajine gitare na koncertima Zdravka Čolića, ali nikad se nisu dublje zapitali ko je taj čovek koji svira sa Čolom. Mali broj ljudi zna da je Paja „mastermind“ u mnogobrojnim muzičkim projektima, obrađivao je kafanske i tradicionalne pesme, takođe i klasičnu muziku i učestvovao u snimanju zaista velikog broja albuma različitih izvođača. Ovo su samo neke od bitnijih crtica Pajinog stvaralaštva i aktivnog učešća. Da Paja nije samo potpora drugim muzičarima, dokazuje i njegov najnoviji album – Enformel, nazvan po slikarskom pravcu koji neguje slobodu pokreta, izostanak kontrole i pravilnosti, prostim jezikom rečeno, kulturna anarhija.
Ono što prvo upada u fokus je da pesme nemaju konkretan naziv, već se svaka zove kao i album, uz dodatak rednog broja. Time su one apsolutno lišene ličnog i intimnog u njima, što mnoge numere inače nagoveštavaju kroz naziv. Tako je dobijena jedna potpuno univerzalna muzička forma, koja je prihvatljiva u svim uslovima, jer ne postavlja zahteve i laka je za slušanje.
Ceo album je umerenog i bržeg tempa, smenjuju se uglavnom repetitivne teme (što je i centralna tačka i zamisao albuma), najčešće u jazz i tradicionalnom maniru. Kako pesme ne bi ostale kompleksnog kroja, provlače se jednostavni molski „refreni“, vedre melodije koje služe kao poveznica između tema koje se kružno razrađuju i grade u pomenutu kompleksnu celinu.
Da je Paja poseban gitarista, svedoči i izuzetno zreo zvuk gitare. Takav možda najbolje dolazi do izražaja u šestom enformelu. Nema prepotentnosti u zvuku, tonovi su precizni, i bez obzira što je u pitanju fusion zvuk, efekti su svedeni na neophodni minimum – gitare zvuče puno i široko čak i kada su prigušene, a ostaju iste i kada povedu pesmu kroz malo žešće delove.
Ovaj album zaista ispunjava svoju repetitivnu formu, i ne zalazi u dosadu. Ako ga poslušate, vrlo je verovatno da ćete tek u trećem krugu primetiti da se album već dva puta okončao, i da je ušao u treće preslušavanje. Upravo je time enformel zaokružen, lagane numere svojim fino brušenim sastavom ne opterećuju slušaoca, stvaraju osećaj lagodnosti, i time dovode slušaoca do nemogućnosti zasićenja i do potrebe da se album presluša više puta. Ta nemogućnost nastaje iz pomenute univerzalne forme, jer pesme nemaju nikakva karakteristična, centralna ili opšta mesta po kojima će ih slušalac upamtiti i zbog toga svako preslušavanje zvuči sveže i potpuno dobro kao i prethodno.
Tihomir Škara
Ono što prvo upada u fokus je da pesme nemaju konkretan naziv, već se svaka zove kao i album, uz dodatak rednog broja. Time su one apsolutno lišene ličnog i intimnog u njima, što mnoge numere inače nagoveštavaju kroz naziv. Tako je dobijena jedna potpuno univerzalna muzička forma, koja je prihvatljiva u svim uslovima, jer ne postavlja zahteve i laka je za slušanje.
Ceo album je umerenog i bržeg tempa, smenjuju se uglavnom repetitivne teme (što je i centralna tačka i zamisao albuma), najčešće u jazz i tradicionalnom maniru. Kako pesme ne bi ostale kompleksnog kroja, provlače se jednostavni molski „refreni“, vedre melodije koje služe kao poveznica između tema koje se kružno razrađuju i grade u pomenutu kompleksnu celinu.
Da je Paja poseban gitarista, svedoči i izuzetno zreo zvuk gitare. Takav možda najbolje dolazi do izražaja u šestom enformelu. Nema prepotentnosti u zvuku, tonovi su precizni, i bez obzira što je u pitanju fusion zvuk, efekti su svedeni na neophodni minimum – gitare zvuče puno i široko čak i kada su prigušene, a ostaju iste i kada povedu pesmu kroz malo žešće delove.
Ovaj album zaista ispunjava svoju repetitivnu formu, i ne zalazi u dosadu. Ako ga poslušate, vrlo je verovatno da ćete tek u trećem krugu primetiti da se album već dva puta okončao, i da je ušao u treće preslušavanje. Upravo je time enformel zaokružen, lagane numere svojim fino brušenim sastavom ne opterećuju slušaoca, stvaraju osećaj lagodnosti, i time dovode slušaoca do nemogućnosti zasićenja i do potrebe da se album presluša više puta. Ta nemogućnost nastaje iz pomenute univerzalne forme, jer pesme nemaju nikakva karakteristična, centralna ili opšta mesta po kojima će ih slušalac upamtiti i zbog toga svako preslušavanje zvuči sveže i potpuno dobro kao i prethodno.
Tihomir Škara