Kako sam postao... Miloš Kričković Kriki (Mortal Kombat)

Miloš Kričković, Kriki je kompozitor i tekstopisac u bendovima Mortal Kombat i Rune. U jednoj grupi peva, dok u drugoj svira gitaru. Za sebe tvrdi da je kod pomenutih zapravo samo šofer koji zaradi po turi. Živi u Beogradu.

Ja sam tokom odrastanja devedesetih pokušavao uporno da budem šaban! Želeo sam da se uklopim u društvo i da budem pravi konformista! Međutim, pošto moji roditelji nisu slušali narodnjake, nisam mogao dovoljno brzo da se apdejtujem kod kuće, i zato sam uvek zaostajao na žurkama. Taman na jednom rođendanu savladam "200 na sat" od Ivana Gavrilovića i pomislim da ću na sledeći provod doći spreman, kad ono "200 na sat" više nije fora! Sada slušaju "Opsesiju" od Beat Streeta... Rekao sam "zajebi ovo, ne ide mi u životu ni seljačina da budem..." i tako sam počeo da slušam Pro-Pain. To je bio verovatno moj prvi susret sa gitarskom muzikom. Udaljio sam se od konformizma i od tada ceo život idem uz kurac! Majka mi je rekla da sam se sa 4, 5 godina gubio uz Pekinšku patku ispred televizora, ali se ja toga ne sećam. Svakako sam je slušao kasnije (i majku i Patku)! Posle sam kao tinejdžer slušao striktno punk i oi!, domaći, strani, kakav god hoćeš. Bad Religion, Toy Dolls, Šaht i Životinje su bili samo neki od bendova koji su, da kažem, na neki način uticali na mene.

To je bila era kaseta, kasnije su se pojavili CD-ovi. Sećam se da su mi muzički štandovi kod SKC-a bili omiljeno mesto za izlazak. Svaki drugi dan sam ih obilazio i istraživao nove bendove. Nekada kupim disk od benda koji mi se ne dopadne, pa slažem prodavca da je pokvaren, i zamenim za nešto drugo. U tom periodu ograničenosti, postojala su i dva izuzetka: The Prodigy i Guns 'N' Roses. Sećam se da sam tada metal muziku prezirao!

U dvadesetoj godini sam počeo da sviram sa Stoletom, bivšim bubnjarem Mortal Kombata i on me je bukvalno naterao da slušam metal kako bih počeo da napredujem na gitari. Dan danas imam taj folder na kompjuteru koji se zove "Ono što treba da slušam, iako ga se gnušam". Posle dugotrajnog ispiranja mozga, konačno sam zavoleo metal, i to jebeno mnogo (Stokholmski sindrom). Manowar, Blind Guardian, Therion, Symphony X, Megadeth, nisam se obazirao na podžanrove, sve sam ih slušao! Negde između sam imao i period klasičnog roka koji će biti prisutan za vek vekova. "Don't fear the reaper" od Blue Öyster Cult-a mi je, ako ne omiljena pesma svih vremena, onda je definitivno TOP 5. Dire Straits i Lynyrd Skynyrd obožavam da slušam i dan danas... Sada kada se osvrnem na naš razgovor, prvi put uviđam koliko je moj slušalački put zapravo naopak bio! (smeh)

Ne znam ni jednog reditelja, ni po imenu, ni po liku. Nekako su mi uvek glumci bili ti koji su stvarali identitet filma. Znam da to uopšte nije tako i da je pogrešno, ali dokle god Švarceneger jebe mamu svakome i svemu, nije mi bitno ko upravlja filmom. (smeh) Voleo sam stare kaubojce sa Klint Istvudom, to sam nekako nasledio od mojih matoraca, koji su bili "špageti vestern" zaljubljenici. Klint Istvud je u svakom filmu bio faca i koliko god današnji glumci da upumpaju steroida u sebe, nikada neće biti zajebaniji od njega! Volim dakle "The Outlaw Josey Wales", volim Terminatora, Pulp Fiction, itd... Osim "Lepa sela, lepo gore", nikada nisam voleo domaće filmove. Još uvek imam traume od Žikinih dinastija i Tesne kože, glupe citate iz tih filmova sam morao da slušam na svakoj jebenoj slavi!

Čitao sam uglavnom humorističke stripove. Nisam voleo ove ozbiljne, tipa: Dilan Dog. Voleo sam Asteriksa, Taličnog Toma, Hogara, Gašu (Gaston), Umpah Paha... Kasnije sam obožavao da čitam Alan Forda, sa hrvatskim prevodom, naravno, starija ekipa zna zašto. Kapiram da mlađa (South Park) generacija ne bi skontala taj strip i da bi se čudili šta je nama tu toliko zabavno. Jednostavno, mislim da taj strip zahteva godine da bi se razumeo i odrastanje u tom vremenu.

Ovde ću biti jako kratak. Čitam uglavnom istoriju, stare mitove, biografije, teorije zavere, i to je uglavnom to. Romane ne volim, smatram da je to gubljenje vremena. Mrzite me, baš me briga! (smeh)

Mislim da je moj prvi odlazak na koncert bio koncert Goblina, promocija albuma "Re-Contra", 2000. godine. Tada definitivno nisam mogao da zamislim kako ću danas deliti binu sa njima na raznim festivalima. (smeh) U tom periodu mi je odlazak na koncert bio zaista neki poseban događaj. Sećam se proslave 10 godina postojanja TV emisije "Paket aranžman", kada su svirali Atheist Rap, Blaža, i još mnogi... Zvoncekova bilježnica je imala fantastičan nastup, vrteli su gibanicu sa publikom (fazon: stari srpski običaji), dali su publici i ispečenu svinjsku glavu da se dobacujemo... Tada sam shvatio koliko je bitno da bend ima neku foru na nastupu, a ne samo da vrti pesmu za pesmom (mp3 mogu i kod kuće da slušam). To mi je bila lekcija koju gledam da ispoštujem i dan danas na svojim nastupima, ako mi je iko pomogao da razumem to, oni su!