Madresi su zrenjaninski rock and roll/punk band nastao 2008. godine. Bend se u početku zvao Madres  Egoistas, da bi kasnije promenio (modifikovao) naziv u Madresi.

Prvobitnu postavu benda su činili: Vladimir Maksimović - gitara, vokal, Srđan Dević - bubnjevi, Aleksandar Ač - bass gitara. Jedno vreme u bendu je proveo i Aleksandar Katić (bass gitara/prateći vokal) koji je i producirao 2 spota. Psihoterapija i Odvedi me odavde.  U bend dolazi bubnjar Kristijan Ferenčev, a nakon njega Stevan Drinić.

Nakon mnogobrojnih nastupa i demo snimaka, Madresi objavljuju 2 albuma "Odvedi me odavde" pod etiketom Balkanrock recordsa i Prodajem emocije u izdanju Miner recordsa. Zahvaljujući  saradnji sa norveškom distributerskom kućom Phonofile, oba albuma kao i single "Ugašen svet" se mogu naći na mnogim online muzičkim servisima kao što su Deezer, I-tunes, Klicktrack, Spotify..


HC: Ideologija, motivi i filozofija benda...
M: Rock and roll je muzika koja pored dobre zabave koju pruža, predstavlja i sredstvo koje pomaže u širenju svesti, kako slušalaca tako i samih muzičara.

HC: Kada ste napravili bend, koja je vaša želja bila i kakav smisao on ima? Šta to vama znači a šta bi trebalo slušaocima?
M: Iako je kod nas uvek bilo dobrih bendova, nama je falio bend koji bi zvučao onako kako se mi trudimo da zvučimo. Motiv više nam je bio taj, što smo deo društva u kome vlada nakaradan sistem vrednosti koji je  doprineo da se u nama nakupi dosta frustracija, te da kroz muziku kažemo šta mislimo o tome. Mada se ne bavimo samo socijalnim prilikama, nego i sopstvenim emocijama, dogadjajima iz naših života, o svemu o čemu osećamo potrebu da pevamo. Kroz svoju muziku i tekstove, spoznajemo sami sebe. I trudimo se da  budemo jedna od stvari koja neće izneveriti.  

HC: U kojoj meri vam je ovaj bend nekakva spona sa društvom i način komunikacije sa istim, u kolikoj vaše lično ispucavanje energije i lično pražnjenje?
M: To što radimo, radimo jer nam prija, a svakako da nam je drago kada shvatimo da se još nekome dopada naš rad. Za nas je velika stvar što ima ljudi koji misle i osećaju slično kao mi.

HC: Koliko je teško okupiti ljude i održati ih zajedno u jednoj ovakvoj priči?
M: U ovoj državi gde vlada ovakav sistem vrednosti, gde ljudi jedva krpe kraj s krajem, (dok je nekome „neprijatno koliko nam dobro ide“), jako teško.  Muzičari nemaju vremena da se bave rock and rollom od koga realno, ne mogu da zarade (osim dinosaurusa), pa su primorani da se bave nekim drugim stvarima i nekom drugom muzikom. Ovde ionako retko ko radi ono što voli. To je jedan od razloga što smo zamenjivali članove benda. Ali nema predaje, volimo ovo da radimo, verujemo u to i borimo se za to.

HC: Problemi sa kojima se suočavate kao bend...
M: Pored teškoća navedenih u prethodnom odgovoru, jedno od teškoća je i činjenica da su autorski bendovi  manje cenjeni od cover bendova. Cover bendovi i ljigave pesme donose gazdama klubova profit, pa je malo teže doći do svirke. Možda kada bi se zakon o autorskim pravima sprovodio, ali ne... mislimo da vlasti odgovora da narod sluša te ljigave pesme. Pesme bez neke poruke, koje nisu autentične, koje su pravljene da bi se prodale, neiskrene. (čast izuzecima) i koje ne navode slušaoca na razmišljanje, koje mu ne govore o drugačijim pogledima na stvari. Toga smo se dotakli u jednoj od naših pesama “Ja bi` da sviram u Melence”:

“Ljigavu muziku svuda im serviraju
lakše ih kontrolišu kada ne razmišljaju”

HC: Kome i u kojoj prilici biste pustili vaš bend?
M: Svim dobrim i pozitivnim ljudima.