I ove godine smo posetili kultni Dynamo Metal Fest u Holandiji
Helly Cherry
Posle prošlogodišnjeg „Dynamo Metal Fest-a“ sam pisao kako je za mene gotovo nestvarna bila činjenica da sam prisustvovao jednom takvom kultnom festivalu. Sada, posle godinu dana, sam sa svojom boljom polovinom ponovo bio u holandskom Ajndhovenu. Ovog puta smo dobili novinarske akreditacije od strane organizatora, što samo iskustvo diže na mnogo viši novo. Iskren da budem, i da ih nismo dobili, za mene to ne bi predstavljalo nikakvu prepreku da o festivalu pišem. Kada pogledam na listu učesnika i kada se prisetim onoga što sam čuo i video, bilo bi šteta da to ne podelim sa drugima. A za one koje su bežali sa časova, evo o kakvom se festivalu radi.
Organizacija je, kao i prošle godine, bila na visokom nivou, čak i bolja. Redovno su objavljivane vesti na zvaničnoj „Fejsbuk“ stranici (ko još koristi mejl danas, hehe). Jes' da je 97 posto objava na holandskom, ali su tu uvek ili automatski prevodilac ili „Gugl“. Od železničke stanice do „Ice Sports“ centra (gde se festival održavao) je išao poseban „metalbus“. Povratna karta po osobi je bila 5 evra, što je stvarno OK cena, jer bi posle šetnje na toj relaciji završna tačka bila neka od klupica u „Pivskoj bašti“. Kad smo kod piva – malo od 2 dl je koštalo jedan token iliti 2,5 evra (isto koliko sokići i flaširana voda), a veliko (0,4 dl) svega 2 tokena. „Jack & Coke“, piva u limenci, energetska pića i nešto žestine su takođe bili po 2 evra. Povećanje broja toaleta je umnogome smanjilo gužve, tako da su pivopije manje čekale da oslobode prostor za nove doze. Karte su se još uvek mogle naći u slobodnoj prodaji na samom ulazu (čak su ih neki prodavali po znatno nižoj ceni), no to ne znači da je poseta bila slaba – daleko od toga. Još više ormarića za ostavljanje stvari je bilo obezbeđeno, tako da su se sve kupljene stvari mogle u svakom trenutku ostaviti, bez i najmanje brige da im se nešto može desiti. Dosta redara i solidan broj uniformisanog obezbeđenja je bio prisutan, iako su prilikom pregleda bili prilično opušteni – nikakvog detaljnog pretresanja nije bilo. Početak svakog benda je bio tačan u minut, kao i trajanje svake pauze. Pivo je bilo hladno taman koliko treba, a hrana topla, sveža i ukusna.
Zvuk svakog benda je bio perfektan – tonci su svoj deo posla odradili na najvišem nivou. Jedino su tokom nastupa holandskog „Textures“ bili osetno jači basovi, pošto su se „zakucavanja“ duplih bas pedala i bas gitare baš jako čuli, te u pojedinim trenucima delovali kao čisto brujanje. Sve ostalo je bilo zaista odlično. Što se majica, diskova i pratećih sitnica tiče, bilo je svega i svačega, uključujući i mini „buvljak“ tezgu – stare majice i korišćeni, a opet dobro iskorišćeni diskovi. Vinilofili su imali prilike da nabave neke kul naslove, iako je za njihovo čuvanje trebalo da se organizuju, pošto ormarići nisu baš predviđeni za predmete takvih dimenzija.
Zanimljivo je da je ove godine bilo dosta više starijih fanova metala, nekih i u poodmaklim godina. To i ne čudi toliko, s obzirom da su (po rečima jednog mog ortaka) nastupali sve sami „matori“ bendovi, to jest – veterani: „Metal Church“, „Sacred Reich“, „Anthrax“, „At the Gates“... Pošto su, „nažalost“ (po mišljenju velikog broja ljudi na „Fejsbuku“ - na svu sreću), „Life of Agony“ otkazali učešće (usled bubnjareve povrede – preloma ramena), kao zamena su upale legende death metal scene – „Obituary“. Iako nikada nisam bio njihov fan, veoma cenim ne samo njihovo ime, već pre svega kvalitet i uticaj koji su ostavili traga na žanr i dobrim delom ga oblikovali. Sa svim nabrojanim bendovima, „mlađe“ metal snage su bile dobitna kombinacija, a „Obituary“ su došli kao šlag na tortu. Nego, da krenemo redom.
Na ovaj mladi holandski bend treba obratiti pažnju. Za samo godinu dana postojanja su pobedili na dva takmičenja bendova, a jedno od njih je „Dynamo Metal Fest Battle“, putem kog su dobili priliku da nastupe u Ajndhovenu. Muzički je to progressive osnova, sa dosta upliva groove metala i malkice melodeath-a. Ako volite njihove sunarodnike „Textures“, te francuski bendove „Gojira“ i „Dagoba“, samo bez „silikonskih“ (industrial) zvukova, onda će vam se „Extremities“ itekako dopasti. Energični od početka do kraja, nasmejani, vedri. Nastup bez greške, uigran kao da zajedno nastupaju mnogo duže. Na njihovim licima se itekako ocrtavalo uživanje i sreća, a kako i ne bi – nastup na jednom tako velikom festivalu, sa tako velikim imenima, malo li je? Odličnom muzikom, odličnom izvedbom i odličnim marketinškim radom putem socijalnih mreža su sebi otvorili veliki broj vrata. Pevač peva sve: od čistih vokala, preko scream-a, pa sve do growl-a i potpuno dominira binom. Novi bend? Da. Mali? Nikako! Njihov debi mini-album „Rakshasa“ tek što je objavljen i jedino što im preostaje jeste da dobijenu priliku iskoriste do maksimuma.
Ljudi koji su mahom svirali u kultnim black metal bendovima kao što su „Gorgoroth“ i „Enslaved“ su pre nepunih 15 godina formirali opako dobri melodični hard rock bend. Čudan žanrovski izbor? Ne baš. Mlaka svirka? Apsolutno ne! Kako ovi ljudi praše, to je prosto neverovatno. Ljudi žive za ono što rade, to je očigledno. Kao i njihovi prethodnici, i „Audrey Horne“ ekipa je sa istim entuzijazmom prošla kroz svojih 40 minuta poput tornada. Tokom svake numere su ne samo održavali „temperaturu“, već su je i povećavali. Ono što je karakteristično za klubove (prisnost sa publikom) oni su sa uspehom preneli na festivalsku svirku. Ne samo prvi redovi, već svi koji su i sa najmanje pažnje posmatrali njihov nastup su se zakačili na udicu dobrog, veselog rock'n'roll-a i pridružili se masi koja je pevala refrene, pa i cele pesme. Tochie, njihov pevač, je tokom izvođenja poslednje numere preskočio ogradu koja razvaja binu od dela za publiku, pevao stihove i refren istovremeno se slikajući sa fanovima. Ni najmanjeg traga od nabeđenih rock zvezda, već samo muzičari koji svoje fanove vide kao deo sebe. Ako volite danski „Volbeat“, onda ćete definitivno zavoleti i ovaj norveški bend.
p.s. Mala zanimljivost: njihov basista je samo radi ove svirke prekinuo svoj odmor, došao prvim letom iz Barselone, te se posle nastupa i kratkog odmora uputio nazad.
Ovaj bend obožava veliki broj ljudi koji ne miriše metalcore. Razlog tome je da su oni iz tog podžanra uzeli sve ono najbolje, energiju pre svega, i ukombinovali to sa progresivnim metalom i podosta groove-a. Na samom početku su mi delovali nekako... hm... „nedorečeni“, barem u odnosu na prva dva benda. Na svu sreću, to je bilo veoma kratkog veka, te su posle nekoliko minuta pošteno rokali. Nisam ih nešto previše slušao, nisu mi legli nikako, ali ono što serviraju na bini je za svaku pohvalu. Uopšte ne čudi što se visoko kotiraju na metal sceni – ljudi su svoj zanat ispekli do krajnjih granica. Pošto su domaće snage, odgovor publike na njihov zvuk je bio baš kakav treba da bude, skroz domaćinski. Dakle, nije bilo zevanja, pospanih faca koje su samo gledale na sat, čekajući kraj, već skakanja, mlataranja kosom i šutki. Kada bend u jednoj pesmi iskombinuje sve što može od podžanrova, sa pevačem i pratećim vokalima koji prelaz iz čistih u growl vokale (i obrnuto) učine gotovo neprimetnim i to uradi da to ne bude bućkuriš koječega, već pravi pravcati mini ep – e, onda znate da pred sobom imate perfetno izbrušeni dijamant.
Pošto sam u vreme nastupa američkih bendova „Obituary“ i „Sacred Reich“ imao zakazane intervjue, redove o njima će ispisati moja bolja polovina kada završi svoje domaćinske poslove, hehehe. Ono malo što sam čuo od onoga što su svirali se najbolje može opisati narodnom mudrošću: „bez star(a)ca nema udar(a)ca“.
Heheh, vrlo vickasto, gos’n Antonio! Elem, kao što je rečeno ranije u tekstu, „Obituary” su došli kao zamena za „Life of Agony“. Ovo ne da nije bila greška, naprotiv, bio je pun pogodak! Savršeno su se uklopili sa ostalim velikim imenima na festivalu. U pauzi pred početak njihovog nastupa se okupio veliki broj starije metal ekipe, željne žestokih rifova i spremne da da sve od sebe za podršku ovim deathrash razbijačima. A, imalo se šta i čuti. Bend je nastup započeo instrumentalnom numerom “Redneck Stomp” i time već pokrenuo masu da hedbenguje. Ovo je bio samo uvod u energetski naboj koji je kuljao tokom cele njihove svirke. O njihovom nastupu se ne mora mnogo pričati. Profesionalci u svom poslu, Džonov i dalje veoma snažan vokal, virtuozne gitarske solaže i odlična ritmička potpora. Takođe, ono što je bilo veoma upečatljivo su njihova ozarena i nasmejana lica tokom celog nastupa, kao i kod ostalih bendova. „Obituary“ nije došao samo da tezgaroški odradi svirku (reda radi), već da publici uzvrati za dugogodišnju podršku njihovom radu, što su postigli na najbolji mogući način - moćnom svirkom.
Još jedan kultni američki thrash metal bend koji je učinio da već uveliko zagrejana publika nastavi da nastavi da uživa u brzim ritmovima i da luduje u moshpit-u. Takođe sjajna, vedra ekipa muzičara i u tehničkom smislu perfektna. Pri početku njihovog nastupa, pevač Fil je podsetio publiku na njihov nastup na (tadašnjem) „Dynamo Open Air“ festivalu 1989. godine, dok su još bili na početku svoje karijere. Interesantno je bilo videti broj onih fanova koji su uzvikivali da su bili prisutni tada. Zatim je na scenu izašao i pevač “Obituary” i podelio sa Filom bratski zagrljaj što je ispraćeno glasnim uzvicima i gromoglasnim aplauzom. “Now when the Love fest is over, it’s time for Dynamo!“ izgovorio je Fil i bend je nastavio sa prženjem do samog kraja.
Zanimljiv je ovo nemački power metal bend, veoma. Iskren da budem, ne znam baš da li bih ih slušao kod kuće, ali da dobijem priliku da ih ponovo gledam, bez razmišljanja bih je iskoristio. Svaka pesma koju su svirali deluje kao da je hit. Nije da bendovi iz tog žanra mahom ne komponuju pesme koje su zarazne i poletne, ali „Powerwolf“ to čine na unikatan način. Svojom pojavom više podsećaju na noviju vizuelnu fazu „Dimmu Borgira“ (ako izuzmemo pevača), a zvučno nemaju ni jedne jedine dodirne tačke sa svojim norveškim kolegama. I umeju da pošteno podignu masu. Uopšteno gledano, taj simfonični zvuk kao dodatak iz mrtvila diže i najdepresivnijeg blekera, a kamoli nekoga na vutri (ah, ti stereotipi – ne dozvoljavaju da odrasteš). Pevač ima izuzetno veliki raspon glasa, a između numera drži besplatne časove pevanja (da ne bude zabune, objašnjavao je publici kako da mu budu podrška u horskim delovima pesama). Nije tipičan frontmen, pošto mu slojevita scenska garderoba ne dozvoljava da se razmahne. No, tu je klavijaturista da pripomogne: između trčanja od jedne ka drugoj strani bine (gde su postavljena po dva para klavijatura), animirao je masu, dajući joj naznake šta i kako da radi.
Kada bend postoji toliko dugo i kada posle toliko godina i dalje delje sve pred sobom kao u najboljim postadolescentskim godinama, onda vam je jasno koliko je sati. Stoji da ni njih, kao ni mnoge njihove trešerske kolege nisam zavoleo toliko da počnem da ih smatram obaveznom lektirom. Ali, isto tako, ne mogu da budem ravnodušan na ono što prezentuju. Godine jesu stigle njihova tela, ali njihove duše – jok! I dalje ima opake žestine u njihovom sviranju koje je daleko od usiljenosti. Naravno, svaka svirka se radi zbog para, ali ima i nečega više tu – da je to samo posao, odavno bi se oni rešili instrumenata na garažnoj rasprodaji, te se bacili na vožnju kamiona od jedne obale do druge. Nismo u potpunosti ispratili njihov nastup, pošto nam je trebalo energije za ono što smo celog dana željno iščekivali, a to je...
„At the (fuckin') Gates! Čoveče! Švedske legende koje nismo gledali na festivalu u Srbiji, nego skoro 1500 kilometara daleko od doma svog. Svaki bend je uticao na publiku da se izludi, išutira pošteno, da iskače dok ih noge ne zabole, ali niko (i to potpisujem), niko nije digao ljude kao ova geterburška ekipa. U pauzi između „Metal Church“ i njih smo se probili gotovo do prvog reda, da bi nas masa već posle tri pesme prikovala uz samu zaštitnu ogradu. O, daleko od toga da se bunim, jer su nam učinili veliku uslugu. Doduše, na svakih pola minuta su nam preko glave išli „crowd surferi“ (od desetogodišnjaka, pa sve do lika u invalidskim kolicima), ali to je utisak još samo pojačalo. Što se samog nastupa tiče, jedino što mogu reći je: razvaljivanje! Klasici i numere sa poslednjeg albuma, odlično raspoređene, skupa su učinili da njihovih 60 minuta prođe u trenu. Kada u šutkama vidite cure koje se sa svojim muškim „kolegama“ ne nose samo ravnopravno, već su čak višestruko agilnije, tada shvatite koliko energije u svojim pesmama ovaj bend nosi. „Melodic“ u „melodic death metal“ nije tu da bilo šta omekša, već da zvučnu furiju upakuje tako da što veći broj ljudi zarazi i time pokosi sve što se pred njom nađe. Bol od udaraca i šutiranja je neznatan u odnosu na to koliko je duša puna zbog jednog perfektnog nastupa.
Čast da ovogodišnje izdanje „Dynamo Metal Fest-a“ zatvore su dobile ovi američki thrash velikani. Za mene se dan završio njihovim prethodnicima, te sam njihov nastup posmatrao iz „sigurne“ udaljenosti. Iako su deo velike thrash četvorke, nikada me nisu kupili svojim zvukom, a pogotovo mi Beladona i njegov tip vokala nisu odgovarali. Jedino što sam zagotivio od njih je „Sound of White Noise“ i to je to. Kad smo to raščistili, moram da dodam da su uživo prave ubice. Kao i svi drugi iz te starije metal garde, i oni su i pored poodmmaklih godina veoma živahni, te pokazuju da metal nikada neće prestati da teče njihovim venama. To je publika jasno mogla da vidi, te da ispoštuje na najbolji mogući način: pesmom i povratnom energijom. Uzgred, veliki bendovi su veliki zbog nekih sitnica. Naime, „Anthrax“ su sa obe strane bubnjeva imali velike panoe sa svojim simbolom (slovo „A“ u obrnutom pentagramu), a u drugom delu nastupa su ti panoi spali, te su publici bili predstavljeni portreti Ronija Džejmsa Dija i Dimbega Darela. Postoji li bolji način da se iskaže poštovanje kolegama i prijateljima? Mogu se imena pominjati bez prestanka, ali ovako nešto upečatljivo ostavlja mnogo jači utisak. Pretpostavljam da tokom takvog prizora nikome nije bilo svejedno – i najtvrdokornijima bi se srce steglo.
Svi ovi bendovi su sem odličnih nastupa delili još nekoliko karakteristika. Naime, sem odlične uigranosti, te očiglednog dobrog zabavljanja prilikom sviranja, kontakt sa publikom je bio izvanredan. Tako nešto ne bi trebalo da čudi, pošto su retki bendovi koji se ne „konsultuju“ sa fanovima. Ali, ovolika doza prisnosti svih aktera je zaista neočekivana i samim time upečatljivija.
Moram da napomenem da je tokom polovine „radnog vremena“ objavljeno prvo ime za sledeću godinu i to ne bilo koje već upravo „Testament“. S obzirom da će se 2017. obeležiti 30 godina od prvog festivala, sa ovakvom bombastičnom najavom se može očekivati prava ludnica. Još jednom moram da pohvalim organizatore koji su ispravili sve nedostatke od prethodne godine, te učinili da fest prođe bez na najbolji mogući način.
Iskoristio bih priliku da se zahvalim Becky Laverty iz „Pioneer Music Press“ i Tamari Scholten „Loud Noise Productions“ koje su nam pomogle oko obezbeđivanja akreditacija i osnovnih informacija, kao i Mikeu de Coeneu iz „Hardlife Promotions“ – „Napalm Records“ (Benelux area) oko organizovanja intervjua sa „Audrey Horne“. Posebno zahvaljujemo članovima benda „Extremities“ koji su se bez razmišljanja odazvali našoj molbi za prozbore koju reč za „Helly Cherry Webzine“.
Proost!
Tekst i fotografije: Antonio Jovanović i Marina Mančić
Organizacija je, kao i prošle godine, bila na visokom nivou, čak i bolja. Redovno su objavljivane vesti na zvaničnoj „Fejsbuk“ stranici (ko još koristi mejl danas, hehe). Jes' da je 97 posto objava na holandskom, ali su tu uvek ili automatski prevodilac ili „Gugl“. Od železničke stanice do „Ice Sports“ centra (gde se festival održavao) je išao poseban „metalbus“. Povratna karta po osobi je bila 5 evra, što je stvarno OK cena, jer bi posle šetnje na toj relaciji završna tačka bila neka od klupica u „Pivskoj bašti“. Kad smo kod piva – malo od 2 dl je koštalo jedan token iliti 2,5 evra (isto koliko sokići i flaširana voda), a veliko (0,4 dl) svega 2 tokena. „Jack & Coke“, piva u limenci, energetska pića i nešto žestine su takođe bili po 2 evra. Povećanje broja toaleta je umnogome smanjilo gužve, tako da su pivopije manje čekale da oslobode prostor za nove doze. Karte su se još uvek mogle naći u slobodnoj prodaji na samom ulazu (čak su ih neki prodavali po znatno nižoj ceni), no to ne znači da je poseta bila slaba – daleko od toga. Još više ormarića za ostavljanje stvari je bilo obezbeđeno, tako da su se sve kupljene stvari mogle u svakom trenutku ostaviti, bez i najmanje brige da im se nešto može desiti. Dosta redara i solidan broj uniformisanog obezbeđenja je bio prisutan, iako su prilikom pregleda bili prilično opušteni – nikakvog detaljnog pretresanja nije bilo. Početak svakog benda je bio tačan u minut, kao i trajanje svake pauze. Pivo je bilo hladno taman koliko treba, a hrana topla, sveža i ukusna.
Zvuk svakog benda je bio perfektan – tonci su svoj deo posla odradili na najvišem nivou. Jedino su tokom nastupa holandskog „Textures“ bili osetno jači basovi, pošto su se „zakucavanja“ duplih bas pedala i bas gitare baš jako čuli, te u pojedinim trenucima delovali kao čisto brujanje. Sve ostalo je bilo zaista odlično. Što se majica, diskova i pratećih sitnica tiče, bilo je svega i svačega, uključujući i mini „buvljak“ tezgu – stare majice i korišćeni, a opet dobro iskorišćeni diskovi. Vinilofili su imali prilike da nabave neke kul naslove, iako je za njihovo čuvanje trebalo da se organizuju, pošto ormarići nisu baš predviđeni za predmete takvih dimenzija.
Zanimljivo je da je ove godine bilo dosta više starijih fanova metala, nekih i u poodmaklim godina. To i ne čudi toliko, s obzirom da su (po rečima jednog mog ortaka) nastupali sve sami „matori“ bendovi, to jest – veterani: „Metal Church“, „Sacred Reich“, „Anthrax“, „At the Gates“... Pošto su, „nažalost“ (po mišljenju velikog broja ljudi na „Fejsbuku“ - na svu sreću), „Life of Agony“ otkazali učešće (usled bubnjareve povrede – preloma ramena), kao zamena su upale legende death metal scene – „Obituary“. Iako nikada nisam bio njihov fan, veoma cenim ne samo njihovo ime, već pre svega kvalitet i uticaj koji su ostavili traga na žanr i dobrim delom ga oblikovali. Sa svim nabrojanim bendovima, „mlađe“ metal snage su bile dobitna kombinacija, a „Obituary“ su došli kao šlag na tortu. Nego, da krenemo redom.
„Extremities“
Na ovaj mladi holandski bend treba obratiti pažnju. Za samo godinu dana postojanja su pobedili na dva takmičenja bendova, a jedno od njih je „Dynamo Metal Fest Battle“, putem kog su dobili priliku da nastupe u Ajndhovenu. Muzički je to progressive osnova, sa dosta upliva groove metala i malkice melodeath-a. Ako volite njihove sunarodnike „Textures“, te francuski bendove „Gojira“ i „Dagoba“, samo bez „silikonskih“ (industrial) zvukova, onda će vam se „Extremities“ itekako dopasti. Energični od početka do kraja, nasmejani, vedri. Nastup bez greške, uigran kao da zajedno nastupaju mnogo duže. Na njihovim licima se itekako ocrtavalo uživanje i sreća, a kako i ne bi – nastup na jednom tako velikom festivalu, sa tako velikim imenima, malo li je? Odličnom muzikom, odličnom izvedbom i odličnim marketinškim radom putem socijalnih mreža su sebi otvorili veliki broj vrata. Pevač peva sve: od čistih vokala, preko scream-a, pa sve do growl-a i potpuno dominira binom. Novi bend? Da. Mali? Nikako! Njihov debi mini-album „Rakshasa“ tek što je objavljen i jedino što im preostaje jeste da dobijenu priliku iskoriste do maksimuma.
„Audrey Horne“
Ljudi koji su mahom svirali u kultnim black metal bendovima kao što su „Gorgoroth“ i „Enslaved“ su pre nepunih 15 godina formirali opako dobri melodični hard rock bend. Čudan žanrovski izbor? Ne baš. Mlaka svirka? Apsolutno ne! Kako ovi ljudi praše, to je prosto neverovatno. Ljudi žive za ono što rade, to je očigledno. Kao i njihovi prethodnici, i „Audrey Horne“ ekipa je sa istim entuzijazmom prošla kroz svojih 40 minuta poput tornada. Tokom svake numere su ne samo održavali „temperaturu“, već su je i povećavali. Ono što je karakteristično za klubove (prisnost sa publikom) oni su sa uspehom preneli na festivalsku svirku. Ne samo prvi redovi, već svi koji su i sa najmanje pažnje posmatrali njihov nastup su se zakačili na udicu dobrog, veselog rock'n'roll-a i pridružili se masi koja je pevala refrene, pa i cele pesme. Tochie, njihov pevač, je tokom izvođenja poslednje numere preskočio ogradu koja razvaja binu od dela za publiku, pevao stihove i refren istovremeno se slikajući sa fanovima. Ni najmanjeg traga od nabeđenih rock zvezda, već samo muzičari koji svoje fanove vide kao deo sebe. Ako volite danski „Volbeat“, onda ćete definitivno zavoleti i ovaj norveški bend.
p.s. Mala zanimljivost: njihov basista je samo radi ove svirke prekinuo svoj odmor, došao prvim letom iz Barselone, te se posle nastupa i kratkog odmora uputio nazad.
„Textures“
Ovaj bend obožava veliki broj ljudi koji ne miriše metalcore. Razlog tome je da su oni iz tog podžanra uzeli sve ono najbolje, energiju pre svega, i ukombinovali to sa progresivnim metalom i podosta groove-a. Na samom početku su mi delovali nekako... hm... „nedorečeni“, barem u odnosu na prva dva benda. Na svu sreću, to je bilo veoma kratkog veka, te su posle nekoliko minuta pošteno rokali. Nisam ih nešto previše slušao, nisu mi legli nikako, ali ono što serviraju na bini je za svaku pohvalu. Uopšte ne čudi što se visoko kotiraju na metal sceni – ljudi su svoj zanat ispekli do krajnjih granica. Pošto su domaće snage, odgovor publike na njihov zvuk je bio baš kakav treba da bude, skroz domaćinski. Dakle, nije bilo zevanja, pospanih faca koje su samo gledale na sat, čekajući kraj, već skakanja, mlataranja kosom i šutki. Kada bend u jednoj pesmi iskombinuje sve što može od podžanrova, sa pevačem i pratećim vokalima koji prelaz iz čistih u growl vokale (i obrnuto) učine gotovo neprimetnim i to uradi da to ne bude bućkuriš koječega, već pravi pravcati mini ep – e, onda znate da pred sobom imate perfetno izbrušeni dijamant.
Pošto sam u vreme nastupa američkih bendova „Obituary“ i „Sacred Reich“ imao zakazane intervjue, redove o njima će ispisati moja bolja polovina kada završi svoje domaćinske poslove, hehehe. Ono malo što sam čuo od onoga što su svirali se najbolje može opisati narodnom mudrošću: „bez star(a)ca nema udar(a)ca“.
„Obituary“
Heheh, vrlo vickasto, gos’n Antonio! Elem, kao što je rečeno ranije u tekstu, „Obituary” su došli kao zamena za „Life of Agony“. Ovo ne da nije bila greška, naprotiv, bio je pun pogodak! Savršeno su se uklopili sa ostalim velikim imenima na festivalu. U pauzi pred početak njihovog nastupa se okupio veliki broj starije metal ekipe, željne žestokih rifova i spremne da da sve od sebe za podršku ovim deathrash razbijačima. A, imalo se šta i čuti. Bend je nastup započeo instrumentalnom numerom “Redneck Stomp” i time već pokrenuo masu da hedbenguje. Ovo je bio samo uvod u energetski naboj koji je kuljao tokom cele njihove svirke. O njihovom nastupu se ne mora mnogo pričati. Profesionalci u svom poslu, Džonov i dalje veoma snažan vokal, virtuozne gitarske solaže i odlična ritmička potpora. Takođe, ono što je bilo veoma upečatljivo su njihova ozarena i nasmejana lica tokom celog nastupa, kao i kod ostalih bendova. „Obituary“ nije došao samo da tezgaroški odradi svirku (reda radi), već da publici uzvrati za dugogodišnju podršku njihovom radu, što su postigli na najbolji mogući način - moćnom svirkom.
„Sacred Reich“
Još jedan kultni američki thrash metal bend koji je učinio da već uveliko zagrejana publika nastavi da nastavi da uživa u brzim ritmovima i da luduje u moshpit-u. Takođe sjajna, vedra ekipa muzičara i u tehničkom smislu perfektna. Pri početku njihovog nastupa, pevač Fil je podsetio publiku na njihov nastup na (tadašnjem) „Dynamo Open Air“ festivalu 1989. godine, dok su još bili na početku svoje karijere. Interesantno je bilo videti broj onih fanova koji su uzvikivali da su bili prisutni tada. Zatim je na scenu izašao i pevač “Obituary” i podelio sa Filom bratski zagrljaj što je ispraćeno glasnim uzvicima i gromoglasnim aplauzom. “Now when the Love fest is over, it’s time for Dynamo!“ izgovorio je Fil i bend je nastavio sa prženjem do samog kraja.
„Powerwolf“
Zanimljiv je ovo nemački power metal bend, veoma. Iskren da budem, ne znam baš da li bih ih slušao kod kuće, ali da dobijem priliku da ih ponovo gledam, bez razmišljanja bih je iskoristio. Svaka pesma koju su svirali deluje kao da je hit. Nije da bendovi iz tog žanra mahom ne komponuju pesme koje su zarazne i poletne, ali „Powerwolf“ to čine na unikatan način. Svojom pojavom više podsećaju na noviju vizuelnu fazu „Dimmu Borgira“ (ako izuzmemo pevača), a zvučno nemaju ni jedne jedine dodirne tačke sa svojim norveškim kolegama. I umeju da pošteno podignu masu. Uopšteno gledano, taj simfonični zvuk kao dodatak iz mrtvila diže i najdepresivnijeg blekera, a kamoli nekoga na vutri (ah, ti stereotipi – ne dozvoljavaju da odrasteš). Pevač ima izuzetno veliki raspon glasa, a između numera drži besplatne časove pevanja (da ne bude zabune, objašnjavao je publici kako da mu budu podrška u horskim delovima pesama). Nije tipičan frontmen, pošto mu slojevita scenska garderoba ne dozvoljava da se razmahne. No, tu je klavijaturista da pripomogne: između trčanja od jedne ka drugoj strani bine (gde su postavljena po dva para klavijatura), animirao je masu, dajući joj naznake šta i kako da radi.
„Metal Church“
Kada bend postoji toliko dugo i kada posle toliko godina i dalje delje sve pred sobom kao u najboljim postadolescentskim godinama, onda vam je jasno koliko je sati. Stoji da ni njih, kao ni mnoge njihove trešerske kolege nisam zavoleo toliko da počnem da ih smatram obaveznom lektirom. Ali, isto tako, ne mogu da budem ravnodušan na ono što prezentuju. Godine jesu stigle njihova tela, ali njihove duše – jok! I dalje ima opake žestine u njihovom sviranju koje je daleko od usiljenosti. Naravno, svaka svirka se radi zbog para, ali ima i nečega više tu – da je to samo posao, odavno bi se oni rešili instrumenata na garažnoj rasprodaji, te se bacili na vožnju kamiona od jedne obale do druge. Nismo u potpunosti ispratili njihov nastup, pošto nam je trebalo energije za ono što smo celog dana željno iščekivali, a to je...
„At the Gates“
„At the (fuckin') Gates! Čoveče! Švedske legende koje nismo gledali na festivalu u Srbiji, nego skoro 1500 kilometara daleko od doma svog. Svaki bend je uticao na publiku da se izludi, išutira pošteno, da iskače dok ih noge ne zabole, ali niko (i to potpisujem), niko nije digao ljude kao ova geterburška ekipa. U pauzi između „Metal Church“ i njih smo se probili gotovo do prvog reda, da bi nas masa već posle tri pesme prikovala uz samu zaštitnu ogradu. O, daleko od toga da se bunim, jer su nam učinili veliku uslugu. Doduše, na svakih pola minuta su nam preko glave išli „crowd surferi“ (od desetogodišnjaka, pa sve do lika u invalidskim kolicima), ali to je utisak još samo pojačalo. Što se samog nastupa tiče, jedino što mogu reći je: razvaljivanje! Klasici i numere sa poslednjeg albuma, odlično raspoređene, skupa su učinili da njihovih 60 minuta prođe u trenu. Kada u šutkama vidite cure koje se sa svojim muškim „kolegama“ ne nose samo ravnopravno, već su čak višestruko agilnije, tada shvatite koliko energije u svojim pesmama ovaj bend nosi. „Melodic“ u „melodic death metal“ nije tu da bilo šta omekša, već da zvučnu furiju upakuje tako da što veći broj ljudi zarazi i time pokosi sve što se pred njom nađe. Bol od udaraca i šutiranja je neznatan u odnosu na to koliko je duša puna zbog jednog perfektnog nastupa.
„Anthrax“
Čast da ovogodišnje izdanje „Dynamo Metal Fest-a“ zatvore su dobile ovi američki thrash velikani. Za mene se dan završio njihovim prethodnicima, te sam njihov nastup posmatrao iz „sigurne“ udaljenosti. Iako su deo velike thrash četvorke, nikada me nisu kupili svojim zvukom, a pogotovo mi Beladona i njegov tip vokala nisu odgovarali. Jedino što sam zagotivio od njih je „Sound of White Noise“ i to je to. Kad smo to raščistili, moram da dodam da su uživo prave ubice. Kao i svi drugi iz te starije metal garde, i oni su i pored poodmmaklih godina veoma živahni, te pokazuju da metal nikada neće prestati da teče njihovim venama. To je publika jasno mogla da vidi, te da ispoštuje na najbolji mogući način: pesmom i povratnom energijom. Uzgred, veliki bendovi su veliki zbog nekih sitnica. Naime, „Anthrax“ su sa obe strane bubnjeva imali velike panoe sa svojim simbolom (slovo „A“ u obrnutom pentagramu), a u drugom delu nastupa su ti panoi spali, te su publici bili predstavljeni portreti Ronija Džejmsa Dija i Dimbega Darela. Postoji li bolji način da se iskaže poštovanje kolegama i prijateljima? Mogu se imena pominjati bez prestanka, ali ovako nešto upečatljivo ostavlja mnogo jači utisak. Pretpostavljam da tokom takvog prizora nikome nije bilo svejedno – i najtvrdokornijima bi se srce steglo.
Svi ovi bendovi su sem odličnih nastupa delili još nekoliko karakteristika. Naime, sem odlične uigranosti, te očiglednog dobrog zabavljanja prilikom sviranja, kontakt sa publikom je bio izvanredan. Tako nešto ne bi trebalo da čudi, pošto su retki bendovi koji se ne „konsultuju“ sa fanovima. Ali, ovolika doza prisnosti svih aktera je zaista neočekivana i samim time upečatljivija.
Moram da napomenem da je tokom polovine „radnog vremena“ objavljeno prvo ime za sledeću godinu i to ne bilo koje već upravo „Testament“. S obzirom da će se 2017. obeležiti 30 godina od prvog festivala, sa ovakvom bombastičnom najavom se može očekivati prava ludnica. Još jednom moram da pohvalim organizatore koji su ispravili sve nedostatke od prethodne godine, te učinili da fest prođe bez na najbolji mogući način.
Iskoristio bih priliku da se zahvalim Becky Laverty iz „Pioneer Music Press“ i Tamari Scholten „Loud Noise Productions“ koje su nam pomogle oko obezbeđivanja akreditacija i osnovnih informacija, kao i Mikeu de Coeneu iz „Hardlife Promotions“ – „Napalm Records“ (Benelux area) oko organizovanja intervjua sa „Audrey Horne“. Posebno zahvaljujemo članovima benda „Extremities“ koji su se bez razmišljanja odazvali našoj molbi za prozbore koju reč za „Helly Cherry Webzine“.
Proost!
Tekst i fotografije: Antonio Jovanović i Marina Mančić