Zvoncekova Bilježnica - 'Beš muziku uz koju ne može da se igra
Helly Cherry
Neprijatelj prelazi rijeku records, 2016.
Napokon se i to dogodilo. Dugo najavljivani i još duže čekani album Zvoncekove Bilježnice je pred nama. Da se podsetimo, prošli album ove znamenite družine „Gavrilov princip“ je izašao još 1998.-e godine. Iz današnjeg ugla to deluje kao prošli život. Na vlasti je bio svi znamo ko, Mijatović tek što je pogodio onu nesrećnu prečku, a srpska rok scena je polako proživljava poslednje trenutke svog famoznog uzleta koji se dogodio tokom famoznih devedesetih.
Upravo jedna od grupa koja je serijom izdanja („Retrospektiva 88-91“ (1991, samoizdat), „Inžinjeri ljudskih duša“ (1992, samoizdat) i „Mrzim svoju mesnu zajednicu“ (TIOLI, 1994) i već pomenutim “Gavrilov princip” (Neprijatelj prelazi rijeku, 1998)) i potpuno pomerenim i originalnim izrazom privukla pažnu na sebe je aranđelovačko-kragujevačka družina Zvoncekova Bilježnica. Vrlo bitan deo cele priče je i to da su zajedno sa KBO!-om i Trulom Koalicijom činili mitski trio i temelj šumadijske pank i nezavisne scene. Osim braće Vujić kao povezujuće niti, te korišćenja slavnog i beskrajno bitnog „Češnjak“ studija, tu je bio i ljuto nezavistan stav prisutan kod sve tri grupe. Na žalost, zajednička karakteristika sva tri sastava u novom milenijumu je i gotovo nikakva diskografska delatnost, konačno prekinuta albumom „’beš muziku uz koju ne može da se igra“.
Valjda najbolji opis toga koliko je album rađen je podatak sa omota albuma: „Snimano u studiju „Češnjak“ zadnjih tisuću godina“. I pored duge pauze i (pre)dugog studijskog rada, sa puno gostiju (Skaki, Pera Janjatović, Laza ČBS, Voja Punished, Vaske Mimikrija...), sa dvojicom basista „’beš muziku uz koju ne može da se igra“ zvuči iznenađujuće sveže i koherentno, kao potpuno logičan nastavak onoga što je bend radio na prošlim izdanjima. Zvoncekova Bilježnica je danas post punk bend, više nego ikada u svojoj karijeri uz povremene jake prizvuke novog talasa. Pred nama je i njihov najbolje producirani album, sa svim zvučnim karakteristikama Vujićevog studija. U eri kompjuterski produciranih snimaka bez ukusa, mirisa i ikakvog ozbiljnog producentskog pečata, osveženje je čuti bend koji je zadržao svoj prepoznatljivi zvuk, a opet ga dovoljno unapredio da ne dođe u situaciju samoponavljanja. Na aranžmanima je očigledno dugo rađeno, a pojedine novine, tipa uvođenja klavijatura su se pokazale kao ispravne i funkcionalne. Tozini tekstovi i pevanje su i dalje znak raspoznavanja i ono zbog čega nema šanse da ovu grupu pomešate sa bilo kojom drugom. Muzički deo je energičan, razigran i pedantno razrađen. Ako bi tražili zamerke, onda je to da je par pesma moglo biti i neznatno skraćeno, pošto od deset numera, samo su tri ispod pet minuta trajanja. Omot je prigodno Zvoncekovski, prošaran adekvatnim fotkama i još adekvatnijim komentarima.
U konačnom zbiru pred sobom imamo verovatno najbolji album Zvoncekove Bilježnice, što je namali uspeh za bend koji za dve godine zaokružuje tri decenije rada. I pored velike studijske pauze zvuk grupe je prirodno evoluirao, a najbolje i po bend i po publiku bi bilo da usledi serija promotivnih koncerata, pošto ovaj materijal to apsolutno zaslužuju, plus ceo koncept Zvoncekove Bilježnice na živim nastupima dobija potpuno novu dimenziju i harizmu.
Miroslav Stašić
Napokon se i to dogodilo. Dugo najavljivani i još duže čekani album Zvoncekove Bilježnice je pred nama. Da se podsetimo, prošli album ove znamenite družine „Gavrilov princip“ je izašao još 1998.-e godine. Iz današnjeg ugla to deluje kao prošli život. Na vlasti je bio svi znamo ko, Mijatović tek što je pogodio onu nesrećnu prečku, a srpska rok scena je polako proživljava poslednje trenutke svog famoznog uzleta koji se dogodio tokom famoznih devedesetih.
Upravo jedna od grupa koja je serijom izdanja („Retrospektiva 88-91“ (1991, samoizdat), „Inžinjeri ljudskih duša“ (1992, samoizdat) i „Mrzim svoju mesnu zajednicu“ (TIOLI, 1994) i već pomenutim “Gavrilov princip” (Neprijatelj prelazi rijeku, 1998)) i potpuno pomerenim i originalnim izrazom privukla pažnu na sebe je aranđelovačko-kragujevačka družina Zvoncekova Bilježnica. Vrlo bitan deo cele priče je i to da su zajedno sa KBO!-om i Trulom Koalicijom činili mitski trio i temelj šumadijske pank i nezavisne scene. Osim braće Vujić kao povezujuće niti, te korišćenja slavnog i beskrajno bitnog „Češnjak“ studija, tu je bio i ljuto nezavistan stav prisutan kod sve tri grupe. Na žalost, zajednička karakteristika sva tri sastava u novom milenijumu je i gotovo nikakva diskografska delatnost, konačno prekinuta albumom „’beš muziku uz koju ne može da se igra“.
Valjda najbolji opis toga koliko je album rađen je podatak sa omota albuma: „Snimano u studiju „Češnjak“ zadnjih tisuću godina“. I pored duge pauze i (pre)dugog studijskog rada, sa puno gostiju (Skaki, Pera Janjatović, Laza ČBS, Voja Punished, Vaske Mimikrija...), sa dvojicom basista „’beš muziku uz koju ne može da se igra“ zvuči iznenađujuće sveže i koherentno, kao potpuno logičan nastavak onoga što je bend radio na prošlim izdanjima. Zvoncekova Bilježnica je danas post punk bend, više nego ikada u svojoj karijeri uz povremene jake prizvuke novog talasa. Pred nama je i njihov najbolje producirani album, sa svim zvučnim karakteristikama Vujićevog studija. U eri kompjuterski produciranih snimaka bez ukusa, mirisa i ikakvog ozbiljnog producentskog pečata, osveženje je čuti bend koji je zadržao svoj prepoznatljivi zvuk, a opet ga dovoljno unapredio da ne dođe u situaciju samoponavljanja. Na aranžmanima je očigledno dugo rađeno, a pojedine novine, tipa uvođenja klavijatura su se pokazale kao ispravne i funkcionalne. Tozini tekstovi i pevanje su i dalje znak raspoznavanja i ono zbog čega nema šanse da ovu grupu pomešate sa bilo kojom drugom. Muzički deo je energičan, razigran i pedantno razrađen. Ako bi tražili zamerke, onda je to da je par pesma moglo biti i neznatno skraćeno, pošto od deset numera, samo su tri ispod pet minuta trajanja. Omot je prigodno Zvoncekovski, prošaran adekvatnim fotkama i još adekvatnijim komentarima.
U konačnom zbiru pred sobom imamo verovatno najbolji album Zvoncekove Bilježnice, što je namali uspeh za bend koji za dve godine zaokružuje tri decenije rada. I pored velike studijske pauze zvuk grupe je prirodno evoluirao, a najbolje i po bend i po publiku bi bilo da usledi serija promotivnih koncerata, pošto ovaj materijal to apsolutno zaslužuju, plus ceo koncept Zvoncekove Bilježnice na živim nastupima dobija potpuno novu dimenziju i harizmu.
Miroslav Stašić