Subota veče. Požarevac. Klub „KB“. Svirka. Dva strana benda – jedan iz Australije, drugi sa članovima iz Letonije i SAD-a. Broj posetilaca u trenutku početka svirke – 6. Isključite svetlo, stavite katanac na klub, pošto je očigledno da nikoga ništa ne zanima. Ruku na srce, do kraja večeri je broj pristunih narastao na tridesetak ljudi, što je svakako bolje nego da više niko nije došao, ali opet je to veoma loš trip. Bendovi jesu potpuna nepoznanica na ovim prostorima, ali tu su internet, fejs i tjub – lako je pronaći sve što vas zanima. Lenjost, nezainteresovanost ili od svega po malo?
 

Letonsko-američki „Relicseed“ sviraju kombinaciju heavy i groove metala. Nisam bio lenj, te sam pronašao njihov aktuelni album „Slaughterhouse“, skinuo ga fraj (naravno) i pozitivno se iznenadio onim što sam čuo. Stil i sam zvuk podsećaju na finske bendove „Am I Blood“ i „Godsplague“, a u nekim trenucima se mogu čuti uticaji američkih legendi „Nevermore“, što je svakako veliki, veliki plus. Njihov nastup je bio odličan, veoma pozitivan i veoma živ i pored toga što je podsećao na javnu probu udaljenu hiljadama kilometara od mesta prebivališta. Ne znam otkud ovoj trojici momaka toliko vedrog duha, s obzirom da su veče ranije (3. jun) svirali u Subotici pred troje ljudi. Njihovoj izvedbi baš ništa ne mogu zameriti, sem što bi im dobro došla još jedna gitara, ali i bez nje je sve bilo odlično. Bend ima stav, drži ga se u potpunosti i prezentuje ga na najbolji mogući način. Tvrda distorzija, oštri rifovi, melodične vokalne deonice sa pokojim growl upadima i pod konac uigrana ritam sekcija. Uz njihovu muziku čovek ne može biti statičan ako voli takvu kombinaciju žanrova. Prava je šteta što se tek za poslednje tri njihove pesme povećao broj ljudi u publici. Nekako se pogodilo da baš tada daju malo više gasa, te su taj finalni deo svog repertoara prosto razvalili.
 

Mala pauza, prilika za čašicu razgovora sa ekipicom, trenutak za osveženje uz 'ladno pivce i eto sidnejskih melodičnih heavy metalaca „Darker Half“ na bini. Problemi pre početka svog seta (otkazivanje gitarskog pojačala) i tokom prve pesme (učestala distorzija, dešava se) nisu previše smetali, jer fanovi ovog žanra vole taj tipični heavy zvuk sa puno solaža, visokim, skoro vrištećim vokalima i brzim tempom. Ljudi su kao sat tačni, nema ispadanja, nema škripanja ni u jednom trenutku, pa čak ni kod najneočekivanijih promena tempa. Paralelne solo deonice, harmonije, odlično uklopljeni prateći vokali – prava poslastica za sve one koji vole kako Mejdene, tako i progresivniji metal. Jedina zamerka kod njih mi je bio vokal koji je (barem meni) malo naporan kada prelazi u visoke tonove. Vidi se da pevač/gitarista voli to i nije da ne može da istera zamisao do kraja, ali ponekad baš preteruje. No, to je samo moje mišljenje. Ostatak deonica u kojima peva „normalnim“ tonom je taman kako treba. Australijancima je bilo lakše nego njihovim prethodnicima pošto je bilo više publike spremne da uzvikuje ono standardno „Hej! Hej!“ kada frontmen to od nje zatraži. Sad, tako nešto dobiju oni koji vrede, a „Darker Half“ su to sasvim sigurno zaslužili.

Zbog obaveza koje su me čekale i ranog termina za ustajanje, nisam mogao da ostanem duže u ovom kultnom požarevačkom klubu, te sam tako propustio priliku da se još malo ispričam sa svim ovim vedrim, pozitivnim i veselim ljudima iz oba benda. I ono malo što smo pročavrljali je bilo dovoljno da se steknu neka nova blic prijateljstva, a time i lepe uspomene. Šteta je što ljudi ne shvataju da 150 dinara za ulaz (cena jednog piva) nije toliko mnogo, jer nijedan klip sa neta ne može nadomestiti ono što dolazi sa bine. Turbofolkerski izvođači svoje nastupe naplaćuju mnogo skuplje, a nije baš da među njihovim slušaocima nema te „socijale“ koja šatro krasi samo „alternativce“.

Antonio Jovanović