Kako sam postao... Velibor Nikolić (Brigand)

Nedavno smo razgovarali sa Veliborom vezano za njegov rad sa bendom Brigand koji ovih dana snima svoj drugi album. Intervju je bio prilika da malo dublje uđemo u analizu Veliborovog muzičkog i liričkog izraza. Govorili smo o nekim lepim i manje lepim momentima koji su ga sigurno menjali. Danas na neki način nastavljamo tu priču. Velibor piše o omiljenim pločama, bendovima, filmovima, rediteljima, stripovima i koncertima.

Moj prvi definisani dodir sa muzikom, bila je ploča "Ćiribiribela" od Bijelog Dugmeta. Imao sam 6 godina i tu kasetu vrteo kao klinac. Kasnije, kada sam prešao u "teže" i "alternativnije" vode, gnušao sam se skoro svih jugoslovenskih bendova, međutim sada umem i tom albumu da se vratim. Nazivam ga "Ex-Yu Ok Computerom" u šali. Ali svakako, volim albume koji mogu da nagoveste kraj nečega (ne kažem da je trebalo biti genijalac da bi se 1988. videlo šta će da se desi, ali drugi to jednostavno nisu tako radili i ima smisla da baš "grupa nacionale" ima svoju labudovu pesmou uporedo sa državom, takve stvari čine bend besmrtnim). I dan danas mislim da je aranžmanski i tekstualno to vrhunsko delo. 

Kada sam zašao u tinejdžerske godine, počeo sam da slušam "normalne" bendove tipa Guns n Roses, Green Day, The Offspring, Metallica i sl. Imao sam sklonost ka pank-roku, dosta sam slušao recimo i Atheist Rap i Ritam Nereda. Devedesetih sam odrastao u jednoj izuzetno maloj sredini (Alibunar), i doći do albuma nije bilo nimalo jednostavno. A onda mi je jedan drugar sa kojim sam malo sviruckao Alice In Chains i Sonic Youth u jednom danu i sve se promenilo. Recimo taj "Goo" od SY i "Dirt" od AiC su me tada najviše formirali. Od domaćih albuma "San Koji Srećan Sanjaš Sam" Block Out, zatim "Sve Što Vidim I Sve Što Znam" od Bjesova, Obojeni Program "Ako Nisam Dobra Šta Ćemo Onda" i Presingov "600 Nebo" su albumi koji su me najviše oblikovali. Iako su sve ploče na našem jeziku, one imaju nešto univerzalnog svetskog u sebi. Svim ovim izvođačima volim ponekad da se vratim, iako sam sad zašao u neke druge vode. Trenutno su u mom plejeru najviše Bardo Pond, Radiohead, My Bloody Valentine, The Cramps, Deftones i Soundgarden. Švrljam žanrovski dosta među gitarama.

Što sam stariji, to ozbiljnije gledam filmove, i više ih "sortiram" u glavi po režiserima i periodima, a kad smo bili mlađi više smo gledali filmove po tome ko je glavni glumac ili glumica. Nisam siguran kada sam počeo da ozbiljnije doživljavam film, pretpostavljam da je to bilo u ono vreme kada su kretali video-klubovi, početkom devedesetih. Mada smo mi u selu imali samo dva video kluba, i oni su isključivo držali B-filmove. Tako da tada nisi mogao da nađeš kasetu sa nekim Kjubrikovim filmom, ali si imao ceo "tom" Džeki Čenovih filmova, pa smo to gledali do iznemoglosti i oponašali poteze. Tako da mu ti borilački filmovi dođu neko prvo iskustvo. Na tv-u je bilo dosta dobrih filmova, iako smo imali dva kanala, manje je bilo advertisinga i rijalitija. I nekako političari su imali svoje mesto u "Dnevniku", ali ih skoro nigde drugde nije bilo. Sada je sve uzmuljano nekako. Ne mogu da se setim ko je prvi režiser čije sam filmove počeo koncepcijski da pratim, ali recimo da su taj Kjubrik (The Shining, Odiseja), Kurosava (Rašomon, Sedam Samuraja), Hičkok (Vertigo, Psiho), Kronenberg (Existenz, Crash) i Inaritu (Amorres Perros, The Revenant) moji omiljeni režiseri. Kao mlađem su mi bili interesantni recimo i Džim Džarmuš i Tim Barton, ali to su "mladalački" režiseri, poput Bukovskog u književnosti. U zadnje vreme sam počeo da otkrivam Bergmana. Od domaćih filmova najviše volim prva dva filma Srđana Dragojevića (posle je počeo da pravi neko jugoromantičarsko đubre), recimo pola "diskografije" Kusturice, i tu i tamo nešto od Gorana Markovića.

Vrlo slabo čitam stripove, tu sam najtanji. Kao klinac čitao sam "Alana Forda", a baš kao malo dete "Mikijev Zabavnik". Ima jedan strip koji je ostavio utisak na mene u odraslom dobu, zove se "The Watchmen". Moj najbolji ortak je totalni manijak za stripove, pa se ponekad ogrebem od njega. Tako da trenutno čitam Darkwoodovo izdanje "Tarzana". Malo šta je tu meni jasno, al me opusti pred spavanje i naučim nešto o duhu tog vremena.

Od malih nogu sam bio okružen knjigama, pošto mi je majka profesor književnosti. Tako da sam čitao baš svašta, mislim da sam u tinejdžerskim godinama najviše čitao. Recimo baš u tim godinama sam pročitao sve knjige od Milana Kundere, rekao bih da je "Šala" njegov najbolji roman. Zatim Danijelevski, "Kuća Listova", to je avangarda koja se mora probati. Kasnije sam lovio i ulovio Sinklera Luisa, volim njegovo opisivanje Amerike. "Mantrap", "Glavna Ulica", "Kraljevska Krv", to su recimo njegovi romani koji mi se najviše dopadaju. Od domaćih sam nekako najviše voleo Crnjanskog i Selimovića, tako je i ostalo. Mogao bih još da spomenem i recimo "Majstora i Margaritu", "Zločin i Kaznu", generalno te ruske klasike. U poslednje vreme manje čitam romane, a više psihološke i filozofske knjige. Poslednja knjiga koju sam pročitao je "Sedam Propovedi Smrti" Karla Gustava Junga, i to je baš instiprativno ali i komplikovano delo.

Prvi rok koncert na kome sam bio je Block Out 1999. Mislim da je to baš ostavilo jak utisak na mene. Posle toga niz koncerata domaćih bendova, sećam se Bjesova 2003. u KST-u, kada su Marinka nosili u mtvačkom kovčegu, ludilo. Ali, poprilično sam "lovio" svoje idole u regionu tako da sam ukačio Sonic Youth 2003. u Beogradu, Radiohead 2006. Na Szigetu, iste godine i Tool u Beču. Pa onda Nine Inch Nails 2007. Soundgarden 2012. u Milanu, i Neurosis 2014. u Atini. Sve su to bili veoma bitni koncerti, za moju ličnu izgradnju i gajim lepo sećanje na njih.