Čajna Mjevil zasluženo ima reputaciju zlatnog dečka savremene naučne fantastike. S jedne strane pisao je pitku i dosta filmičnu naučnu fantastiku oslonjenu na konvencije žanra (dakle nikad ne shvatajući sebe do kraja ozbiljno). S druge pak, posvećen Suvinovoj krilatici da je naučna fantastika „kognitivno otuđenje“ – spreman je da u svojim knjigama pomera žanrovske  konvencije, da prepliće žanrove i da završi na mestima koja niko nije očekivao. U isto vreme, treba dodati, Mjevil je ostvareni marksistički intelektulac, sa doktoratom na temu marksizma i međunarodnog prava, pa ga ovo čini veoma omiljenim kod (britanske) leve kritike.


Tri momenta eksplozije je zbirka novela, povezanih samo pripadnošću najrazličitijim „niskim“ književnim žanrovima – od noara do klasične svemirsko istraživačke naučne fantastike. Deset novela je objavljeno ranije u raznim publikacijama za koje Mjevil piše uključujući Gardijen i njegov lični blog.

Intenzivan spoj realnog i fantastičnog odlikuje svaku od priča.

Negde se potpuno fantastični događaji predstave na dosadan, čak banalan način. Jednog jutra nad sivim londonskim nebom počinju da lete ledeni bregovi. Odatle umesto umesto misterije, priča se razvija relativno jednolično, prikazujući kako se građani polako navikavaju na nove okolnosti koje ne mogu da razumeju.
Znatno kraća i veoma Lavkraftovska priča, počinje sa jezivim opisom srednjevekovne kazne - mlada žena je bez objašnjenja ubačena u džak s pacovima i bačena u reku.
Najviše politizivana novela „9. Tehnika“ odnosi se na spisak deset tehnika mučenja koje je CIA priznala da je koristila tokom iračkog rata. Predmeti korišćeni za mučenje zatvorenika nekako su dobili magične moći i potraga za njima sada ima sve odlike detektivskog zapleta.
Tu su i suptilnije horor priče, koje ne pogađaju toliko jezivim i detaljnim opisima, koliko atmosferom i neobičnom premisom koja se zakači za čitaoca i proganja ga i dugo posle čitanja.
Lekar opisuje nemoguće i hipohodanrske simptome koje je čuo od svoje devojke (ruke joj postaju providne, povraća hranu koju nije jela) i priča se odatle razvija sasvim realistično opisujući uobičajen dan u bolnici, sve dok se ne pokaže da neobjašnjivi simptomi postaju zarazni.
Ispričana isprekidano, na mahove iz realistične perspektive, a na mahove prepuna akcije (koja se naizgled dešava iste večeri) novela u psihijatrijskoj školi koja preko dana leči razgovorom, a preko noći puštajući pacijente da ižive sadističke fantazije, jedna je od najupečatljvijih u zbirci.
Za one koji to više vole imamo i potpuno prepuštanje fantaziji - zombije koji se neprekidno vrte dok im komadi mesa otpadaju, jer stopalima uvek moraju biti okrenuti prema onima koji ih gledaju.
U sličnom maniru je i priča o naftnoj platformi koja oživi i leti po svetu sisajući ostatke naftnih rezervi pre nego što se vrati u more.

Ovako radikalan raspon tema i motiva za (neželjenu) posledicu ima neujednačenost. Neke od novela „traju“ predugo, a Mjevil se nepotrebno razbacuje erudicijom, nemogavši da pobegne od svog profesorskog glasa, čak i kad piše o zombijima. Druge deluju kao prednacrti za romane i čitalac ostaje razočaran što ne može duže da se zadrži u svetu koji je autor ocrtao. 

Na kraju, kada se ova neobična zbirka slegne, ne pamti se gotovo nijedan lik, bar ne previše upečatljivo, već više nejasan osećaj nelagode i uznemirenosti nad činjenicom da je svet samo po sebi čudan i da u svakom momentu može da postane još čudniji.
E, tako se piše fantastika.

Jan Kanja