Priče o spotovima (30): Koreni i plodovi (Dumbo - Pink Elephants on Parade)
Helly Cherry
Za mene istorija muzičkog videa kao posebnog žanra filmske umetnosti počinje sa Diznijevim filmom „Dambo“ i scenom poznatom pod imenom „Pink Elephants on parade“. Zasigurno postoje i drugi filmovi i video radovi koji bi mogli da se posmatraju kao začeci ovog žanra, ali verujem da nijedan od njih nije poznat koliko scena iz ovog filma.
Pre više od pola veka u Diznijevoj radionici nastao je dugometražni film „Dambo“ u kojem se javlja petominutna scena u kojoj Dambo i njegov drugar miš doživljavaju halucinacije od vode pomešane sa šampanjcem. Kada sam bio klinac, ježio sam se od ove scene i količina začudnosti u njoj me je zbunjivala. Petneaestak godina kasnije ponovo sam otkrio ovo remek delo i sada, u trenucima dokolice, kada želim da prodrmam svoja osećanja snažnim vizuelnim i zvučnim nadražajima, gledam ovu sekvencu filma i malo mi je jasnija.
Mnogi su ovu scenu prisvajali kao svoje lično psihodelično iskustvo na LSD-u, čuo sam priče o ljubičastim slonovima koji rastu iz staklenih bongova, ne znam više ni koliko sam puta slušao druge kako sa zanosom prepričavaju svoje tripove dok gledaju ovaj spot... Ako stavimo po strani da omladina preteruje sa upotrebama narkotika i obratimo pažnju na ovaj spot u trezvenom stanju, primetićemo da njegova umetnička vrednost nadilazi sve subjektivne doživljaje i iskustva.
Čini mi se kao da je video materijal animiran po muzici, mada je verovatno muzika naknadno komponovana za sliku, ali imam taj utisak zbog toga što je video podređen kompoziciji. Ako biste gledali ovaj snimak bez tona, slike bi izgubile onu nit koja ih vezuje u jedinstvenu priču. Promena scena, atmosfera i slike koje se prikazuju uslovljene su zvukom, kao da su ljubičasti slonovi napravljeni da dočaraju muziku. To je primetno skoro u svakoj sceni, a jedna od najboljih je ona u kojoj veliki slon gazi po malom slonu koji pri tom ispušta zvuk trube (00:43). Sada uviđam da mi je ovaj deo filma bio tako strašan jer kao klinac nisam imao mogućnosti da ga shvatim kroz svoje iskustvo ili logičke veze koje sam uspostavio do tada. Danas uviđam da su tvorci filma imali želju da postignu takav osećaj, jer se priča razvija od lagane ružičaste sapunice do strobovski isprekidanih nadražaja u eksplozivnoj završnici.
U kontekstu celog filma, ova scena je važna jer, pošto se probudio na drvetu, Dambo uviđa da može da leti. Ne znam da li je Dizni imao želju da sugeriše svojoj publici da su im potrebni stimulansi, kao što su alkohol ili narkotici, kako bi otkrili svoje talente, ali znam da se moje interesovanje za pričanje o spotovima javilo upravo kada sam opet pogledao ovaj video.
Dok u slučaju „Ružičastih slonova na paradi“ stičem utisak da je muzika iznad video sadržaja, spot za pesmu „Music scene“ benda „Blockhead“ ostavlja drugačiji utisak. Za mene je ovaj spot kratak film o našoj civilizaciji, odnosu prema prirodi i našoj narkomanskoj potrebi za zabavom. I u ovom slučaju sam čuo priče kako spot utiče na svest u različitim situacijama uz različite stimulanse, i stvarno verujem svima na reč, ali mene ovaj spot ne prestaje da fascinira ni u najtreznevnijem stanju. Ne mogu da poverujem da ovako nešto postoji! Da li je moguće da je jedan ljudski um dostigao te visine da isprojektuje i animira ideje na ovaj način? Video radovi režisera Entonija Šeperda (Anthony Francisco Schepperd) su lako prepoznatljivi po svojoj originalnosti, temama koje obrađuju i stilu, a ovaj spot je zasigurno njegovo najbolje delo.
Toliko je toga u ovom spotu da ne postoji način da se sve objasni kroz jednu priču. Nemoguće je ostati ravnodušan pred tim zavodljivim šarenilom boja koje se prelivaju uz zvuke pesme. Ovakav tip muzike je najpogodniji za video izražaj jer je bit istovetan, a to daje mogućnosti za ritmičnost videa i njegovu lakšu vezu u montaži. Pogledajte samo scene u kojima se figure životinja razlivaju u bojama na zvuk udarca bubnja (01:54). Sve je toliko uvrnuto i složeno da se scene čine kao nasumični niz nabacanih elemenata, ali zapravo u celom spotu postoji nit koja vezuje sve u jednu priču. Bogatstvo jednog spota je u tome što daje argumente za tumačenje na više načina, a u ovom slučaju priča je toliko slojevita da bi na njoj mogla da se napiše knjiga, jer pitanje televizije i njenog oka koje bdi nad civilizacijom može da se shvati kao pitanje medija u savremenom društvu. Zapravo do sada sam čuo najmanje tri različita tumačenja ovog spota i sva tri su bila podjednako dobra i uverljiva. Priznajem da moja mržnja prema televiziji usmerava moje razumevanje ovog spota, ali šareni jelen na kraju spota ipak sugeriše da je priča o prirodi i čovekovom odnosu prema životinjama ono što je važno.
Ovaj spot i scenu iz filma uzimamo za kraj prvog serijala „Priča o spotovima“, jer smatramo da je muzički video zaseban žanr filmske umetnosti, a ova dva dela su dobri dokazi za to. Vremenska razlika među njima može da nam pokaže put kojim su se kreacija i vizuelno izražavanje razvijali, a možemo samo da zamislimo gde će sve to da ode u budućnosti sa razvojem novih tehnologija i sve većim brojem kreativnih ljudi koji žele da se izraze kroz umetnost.
Pre više od pola veka u Diznijevoj radionici nastao je dugometražni film „Dambo“ u kojem se javlja petominutna scena u kojoj Dambo i njegov drugar miš doživljavaju halucinacije od vode pomešane sa šampanjcem. Kada sam bio klinac, ježio sam se od ove scene i količina začudnosti u njoj me je zbunjivala. Petneaestak godina kasnije ponovo sam otkrio ovo remek delo i sada, u trenucima dokolice, kada želim da prodrmam svoja osećanja snažnim vizuelnim i zvučnim nadražajima, gledam ovu sekvencu filma i malo mi je jasnija.
Mnogi su ovu scenu prisvajali kao svoje lično psihodelično iskustvo na LSD-u, čuo sam priče o ljubičastim slonovima koji rastu iz staklenih bongova, ne znam više ni koliko sam puta slušao druge kako sa zanosom prepričavaju svoje tripove dok gledaju ovaj spot... Ako stavimo po strani da omladina preteruje sa upotrebama narkotika i obratimo pažnju na ovaj spot u trezvenom stanju, primetićemo da njegova umetnička vrednost nadilazi sve subjektivne doživljaje i iskustva.
Čini mi se kao da je video materijal animiran po muzici, mada je verovatno muzika naknadno komponovana za sliku, ali imam taj utisak zbog toga što je video podređen kompoziciji. Ako biste gledali ovaj snimak bez tona, slike bi izgubile onu nit koja ih vezuje u jedinstvenu priču. Promena scena, atmosfera i slike koje se prikazuju uslovljene su zvukom, kao da su ljubičasti slonovi napravljeni da dočaraju muziku. To je primetno skoro u svakoj sceni, a jedna od najboljih je ona u kojoj veliki slon gazi po malom slonu koji pri tom ispušta zvuk trube (00:43). Sada uviđam da mi je ovaj deo filma bio tako strašan jer kao klinac nisam imao mogućnosti da ga shvatim kroz svoje iskustvo ili logičke veze koje sam uspostavio do tada. Danas uviđam da su tvorci filma imali želju da postignu takav osećaj, jer se priča razvija od lagane ružičaste sapunice do strobovski isprekidanih nadražaja u eksplozivnoj završnici.
U kontekstu celog filma, ova scena je važna jer, pošto se probudio na drvetu, Dambo uviđa da može da leti. Ne znam da li je Dizni imao želju da sugeriše svojoj publici da su im potrebni stimulansi, kao što su alkohol ili narkotici, kako bi otkrili svoje talente, ali znam da se moje interesovanje za pričanje o spotovima javilo upravo kada sam opet pogledao ovaj video.
Dok u slučaju „Ružičastih slonova na paradi“ stičem utisak da je muzika iznad video sadržaja, spot za pesmu „Music scene“ benda „Blockhead“ ostavlja drugačiji utisak. Za mene je ovaj spot kratak film o našoj civilizaciji, odnosu prema prirodi i našoj narkomanskoj potrebi za zabavom. I u ovom slučaju sam čuo priče kako spot utiče na svest u različitim situacijama uz različite stimulanse, i stvarno verujem svima na reč, ali mene ovaj spot ne prestaje da fascinira ni u najtreznevnijem stanju. Ne mogu da poverujem da ovako nešto postoji! Da li je moguće da je jedan ljudski um dostigao te visine da isprojektuje i animira ideje na ovaj način? Video radovi režisera Entonija Šeperda (Anthony Francisco Schepperd) su lako prepoznatljivi po svojoj originalnosti, temama koje obrađuju i stilu, a ovaj spot je zasigurno njegovo najbolje delo.
Toliko je toga u ovom spotu da ne postoji način da se sve objasni kroz jednu priču. Nemoguće je ostati ravnodušan pred tim zavodljivim šarenilom boja koje se prelivaju uz zvuke pesme. Ovakav tip muzike je najpogodniji za video izražaj jer je bit istovetan, a to daje mogućnosti za ritmičnost videa i njegovu lakšu vezu u montaži. Pogledajte samo scene u kojima se figure životinja razlivaju u bojama na zvuk udarca bubnja (01:54). Sve je toliko uvrnuto i složeno da se scene čine kao nasumični niz nabacanih elemenata, ali zapravo u celom spotu postoji nit koja vezuje sve u jednu priču. Bogatstvo jednog spota je u tome što daje argumente za tumačenje na više načina, a u ovom slučaju priča je toliko slojevita da bi na njoj mogla da se napiše knjiga, jer pitanje televizije i njenog oka koje bdi nad civilizacijom može da se shvati kao pitanje medija u savremenom društvu. Zapravo do sada sam čuo najmanje tri različita tumačenja ovog spota i sva tri su bila podjednako dobra i uverljiva. Priznajem da moja mržnja prema televiziji usmerava moje razumevanje ovog spota, ali šareni jelen na kraju spota ipak sugeriše da je priča o prirodi i čovekovom odnosu prema životinjama ono što je važno.
Ovaj spot i scenu iz filma uzimamo za kraj prvog serijala „Priča o spotovima“, jer smatramo da je muzički video zaseban žanr filmske umetnosti, a ova dva dela su dobri dokazi za to. Vremenska razlika među njima može da nam pokaže put kojim su se kreacija i vizuelno izražavanje razvijali, a možemo samo da zamislimo gde će sve to da ode u budućnosti sa razvojem novih tehnologija i sve većim brojem kreativnih ljudi koji žele da se izraze kroz umetnost.