Sinoć (25.5.) su u niškom klubu Black Stage nastupili bendovi „Marica“ sa gostima iz Ukrajine, već poznatim bendom „Jinjer“.

   Ukrajince je posle dva albuma neko otkrio kao zanimljivu atrakciju jer dolaze iz ratnog područja i njihov singl koji je najavljivao treći album doveo do sto hiljada pregleda na YouTube. Samim tim, otvorila su im se mnoga vrata u Evropi, od toga da će treći album objaviti za poznatu izdavačku kuću, pa do velikog broja koncerata i turneje koja traje od početka godine. Sinoć smo u prepunom klubu u sredu (što je opravdano s obzirom na popularnost koja ih prati) imali priliku da slušamo njihov nastup. U odnosu na naše „Maricu“, nastup mi se učinio bledim i nezanimljivim. Mada tehnički ne mogu ništa da im zamerim stvarno, sviraju dobro, što se tiče energije koju emituju zamerila sam im dosta. Ovaj tekst bi bio prilično kratak, osim toga što bi beskrajno pohvalila „Maricu“ i toliko, da nisam sticajem okolnosti imala priliku da razgovaram sa pevačicom a posle i sa basistom.

   Atraktivna Ukrajinka mi se sat vremena žalila na publiku i sve što rade. Smeta joj sopstvena publika. Smeta joj što piju pivo, što se šutiraju, hedbenguju, skaču, po njoj i stejdžu i ne slušaju poruku koju hoće da prenese. Smeta joj što nemamo osećaj za to što se njima dešava, već uživamo kako se inače na hevimetal koncertima uživa. Ja sam joj onako drugarski savetovala da se ostavi ovog posla jer nije za nju. I zaista to mislim. Znači, publici mogu da zamerim mnogo toga. Što je lenja, ne dolazi na koncerte i tako dalje. Ali zamerati im što se zabavljaju adekvatno kad su već došli je nonsens od nekog ko svira takvu muziku. Ona se bre plaši sopstvene publike! Slušajući je, ukapirala sam zašto im je nastup bio bled. Sve ja razumem, nije lako. Danima biti daleko od kuće. Svakog dana drugi grad, nova lica, tuđi krevet. Različita hrana koju ne bi možda nikad jeo. Ljudi sa kojima ne bi provodio vreme da ne moraš. Cimaju te, da se slikaš sa njima posle koncerta, pipaju te. A ti si u blekautu i najradije bi samo legao na krevet i ćutao sat vremena. Ali, čekaj! Pa svi mi sanjamo san koji oni žive! Da te neko provali, povede i od tebe napravi zvezdu. Malu, u jednom hermetičkom krugu,  ali svejedno. Mnogi od nas bi dušu prodali gos’n Luciferu za ovo što se njima dešava. A oni ne vole svoju publiku.. Ona nema vazduha u klubu da peva. Pa šta, nisam  imala ni ja dok sam ih slušala! Tako je u rokenrolu. Jebote, nismo u Simfonijskom orkestru. Je l’ znate gde ste došli i zašto? Da bi stvar bila zanimljivija, požalila se svom basisti da sam joj rekla da treba da prestane da se bavi ovim poslom jer nije za nju pa je i on došao na „intervju“ sa mnom.

   Bio je veoma besan i očekivala sam ustvari da spusti loptu i objasni mi da su umorni. Ali je on nastavio sa istom pričom i kukumavčenjem. Rekla sam mu zašto mislim da je „Marica“ bolji bend od njih, kao kritičar i kao muzičar a on je nastavljao da mi navodi poznate muzičare koji takođe mrze svoju publiku. I govorio mi kako ne znam o čemu pričam, upoređivao moje skromno muzičko i koncertno iskustvo sa njihovim. Kao da to treba da bude reper za moj stav. U ovom slučaju, isključivo kao publika. Kao da treba da imam razumevanja za njihovu muku. Baš mučno, je l’ da? Setila sam se, mada žanrovski nepovezano ali adekvatno, grupe INXS koji su posle svog 4. albuma svirali 360 (slovima tristotinešezdeset) koncerata u jednoj godini dok nisu napravili hit koji ih je probio na svetsku scenu. Sigurna sam da im se povraćalo već posle 100. ali su nastavili to da rade. Jer to je način. Jedini. „Jinjeru“ se zaista posrećilo u životu, nisam sigurna da su svesni te činjenice, zato takav stav. 

   Ono što je meni poražavajuće, više nego što je sekiracija oko budućnosti jednog mladog benda iz Ukrajine, je da shvatam da je čak i u krajnje marginalnom svetu estrade kao što je hevimetal scena u svetu, mnogo bitnija žvaka i marketing od realnog kvaliteta. Poražavajuće mi je što tamo neko u „Jinjeru“ vidi odličnu priliku da pravi pare jer su atraktivni zbog porekla i istetovirane lepe pevačice, a recimo neće se nikad uhvatiti za „Maricu“ koji su u svakom od muzičkih aspekata kvalitetniji i originalniji i iskreniji bend. Što taj marketing zaista radi, jer je u sredu klub bio pun, cena karte je bila više nego duplo veća od uobičajene (to o onome kako ljudi nemaju pare i te fore), došli su ljudi iz okolnih gradova da ih slušaju, iscimali se usred radne nedelje i to. Kad samo pomislim na onaj mnogo fenomenalan koncert grčkog „Comasummer“ pred dvadeset ljudi, koji su razvalili Black Stage u svakom smislu, a posle toga i meni lično i javno se zahvalili publici jer „bilo im je zadovoljstvo da sviraju pred dvadeset iskrenih ljudi, nego pred dve stotine nezainteresovanih“. Eto, njih niko neće da iskopa i učini zvezdama, nego će da tavore tako do starosti jer nemaju žvaku.  A naši gosti od sinoć su već umorni i nezahvalni za ono što im se daje.

   Basista mi je na kraju rekao da nemam pojma o hevimetalu i da to što očekujem da budu srećni posle koncerta koji su svirali je glupo, jer ustvari to treba da bude bes kanalisan kroz muziku. Oke, možda ja ne znam ništa o hevimetalu ali znam da je sinoć „Marica“ razvalila svirku. Kompletno. I ne veruj u idole..

txt: Olja Wagner