Izašla sam da prošetam svoje demone
Helly Cherry
Važna napomena: dozvoljeno skrolovanje
Ovaj tekst će biti malo poduži. Unapred se izvinjavam zbog toga. Mada, i ne morate da čitate sve. Koga mrzi, ili nema puno vremena, može da se pronađe makar u nekom podnaslovu.
Ovaj tekst će biti malo poduži. Unapred se izvinjavam zbog toga. Mada, i ne morate da čitate sve. Koga mrzi, ili nema puno vremena, može da se pronađe makar u nekom podnaslovu.
29. 05. 2016.
Kako bi Goblini to opevali : “dan posle”
Ne postoji bend na celom ovom svetu o kome bih toliko volela da pišem. I na kraju se ukazala ta prilika, ali pri tom se desilo ono čega se najviše plašim - blokada. A nije ni čudno što se to desilo, sve su to posledice napetog iščekivanja koje je trajalo skoro mesec dana.
Na kraju, svane novi dan, tonovi od sinoć još uvek drže moje telo u nekom treperavom agregatnom stanju. Iako sam potpuno budna, naspavana kao nikad pre, sve oko mene još uvek izgleda kao polustvarnost. I nekako je još uvek teško uspostaviti kontrolu nad svakodnevnom disharmonijom. A svašta želim da kažem, sve vreme lebdeći nad papirom, i, eto, nikako da mi uspe da pustim taj roj mušica da izleti na ravnu belu površinu. Spakovala sam u torbu jedan deo mraka od sinoć, sakrila ga pod jastuk, i eto, posle buđenja me proganja. Shvatila sam da još nije vreme da se mašim olovke. Sklopljenih očiju upijam zrake sunca ispod poluspuštene roletne. Povremeno pogledam kroz međuprostor na prozoru jednog potkrovlja, i vidim kako nebo, smenjujući boje, tone u gradskim krovovima. Prepuštam se najprijatnojoj upali mišića ikada. I to me sve smiruje.
Zbog čega je zabavno pisati na papiru
Posle dužeg vremena prešla sam sa zidova na hartiju. Upropastila sam nekih par stranica sveske švrljajući u slobodnom stilu, na kraju je ispalo par dobrih crteža, što i nije tako loše, barem je nešto delimično kreativno izašlo iz mene danas... Štimovanje...
I tu je još jedna čudna koincidencija: izveštaj pišem u svesci sa fakulteta u kojoj sam skupljala beleške za ispit iz Srpske poezije 20. veka. U prostorima akademske memle oduvek sam htela da pokažem da su Bjesovi jedna od najboljih poezija sprpskog andergraunda.
I eto, da se tehnički izrazim, sve sklapam polako u glavi, ali još uvek nisam poređala sve te daske kako treba i izbalansirala merdevine na pravoj visini. Libela još očitava neravan teren.
Tonovi i đonovi
Puštam razne plejliste kao motivacioni backround za ono što želim da uobličim u koncertni izveštaj, a želim da bude ipak nešto više od toga. Slušam “I dok pleše sama s kišom”, pa tad shvatim da ovim tekstom želim da predstavim kako ovaj grad ludački inspiriše kada mu dođe u posetu mnogo dobra muzika.
Treba mi svetla, svetlosti... Treba mi ovaj dan, makar na njegovom izdisaju, jer ipak, čini mi se da su boje u sumrak uvek nekako toplije. Shvatila sam da mi je, takođe, trebalo da prepešačim preko par naselja, zagrlim par prijatelja, umijem se hladnom vodom i onda se lepo isplačem. Možda je neprikladno govoriti o tome u koncertnom izveštaju, ali ipak, deo je mog doživljaja izazvanog koncertom, tako da je sasvim legitimno.
Ne znam sa koje strane da priđem poetici svog omiljenog benda. Napadalo je mnogo slojeva prašine u poslednjih deset godina po svim tim sobama, livadama, betonima koji su mi služili kao medijum za putovanje kroz univerzum Bjesova. Bilo je tu mnogo različitih ljudi. I svi mi, ljubitelji Bjesova, nekako smo čudno povezani.
Uvek su to bila najbolja putovanja. I mnogi od tih saputnika sinoć su došli, iz raznih okolnih gradova, Prokuplja, Aleksinca, Zaječara, Bora, Vlasotinca, Leskovca... Stoga, ovaj izveštaj ima epitet iscrpnog zato što želim da svim onim prijateljima, koji su bili sprečeni da dodju, pružim detaljni prikaz svega što se dešavalo, kao da su bili tamo, sa mnom, kao nekad.
Shvatili ste do sad da ovo neće biti novinarski tekst u klasičnoj formi, pa ako vam drži pažnju, terajte dalje... U suprotnom - scroll, baby, scroll!!!
I, ako mi dozvolite, da se ponovo vratim na svoj doživljaj. Tokom proteklih deset godina slušanja Bjesova, razvila sam celokupan filozofski sistem izvučen iz njihove umetničke simbolike. Ali, ne bih sada da davim ljude time. Daviću vas nečim drugim. Evo, na primer, oduvek mi je bilo zanimljivo razmišljati o tome kako su oni, nastali u tim devedesetim, koje naši stari zovu mračnima, uspeli da budu jedinstveni u jednoj sitnici. Elem, kako ja kontam celu priču, te devedesete bile su prepune neki opasnih, žestokih bendova koji su kroz svoj kreativni rad upirali prstom u sistem, bockali ga u oko i ukazivali na njegove greške. I to je sasvim legitimno. U mnogima od njih uživam jednako.
Međutim, Bjesovi imaju drugačiji point of view, nekako iznutra, kroz zagledanost u sebe. Trebalo bi prvo sebe dobro preispitati pre upiranja prstom. Prvo oprosti sebi, pa ćeš onda moći i drugima. Bog je, u stvari, samospoznaja. I nema ime. I ne tera te da veruješ, pusti te da sam to poželiš. I možeš Ga naći svuda, u svakom trenutku. Tvoj izbor ne mora da bude moj izbor. Ali je ok verovati, iako ne slušaš nijedan od glasova koji te dozivaju sa bezbroj prozora Vavilonske kule.
Sve je lakše kroz muziku, jer muzici nije potreban prevod.
Čudno me ljudi gledaju kad kažem da nisam ateista, kao, ne veruju, izgledam tako na prvi pogled. Zapravo, veoma sam religiozna. Samo što ja umesto u crkvu, idem na svirke. A dogmatični čitaoci neka to dožive kao jeres. A nekako i jeste otpadnički, baš zato mi se i sviđa.
28. 05. 2016.
Još malo kontemplacije, pa da pređem na suštinu
Treba mi svetla, svetlosti... Treba mi ovaj dan, makar na njegovom izdisaju, jer ipak, čini mi se da su boje u sumrak uvek nekako toplije. Shvatila sam da mi je, takođe, trebalo da prepešačim preko par naselja, zagrlim par prijatelja, umijem se hladnom vodom i onda se lepo isplačem. Možda je neprikladno govoriti o tome u koncertnom izveštaju, ali ipak, deo je mog doživljaja izazvanog koncertom, tako da je sasvim legitimno.
Ne znam sa koje strane da priđem poetici svog omiljenog benda. Napadalo je mnogo slojeva prašine u poslednjih deset godina po svim tim sobama, livadama, betonima koji su mi služili kao medijum za putovanje kroz univerzum Bjesova. Bilo je tu mnogo različitih ljudi. I svi mi, ljubitelji Bjesova, nekako smo čudno povezani.
Uvek su to bila najbolja putovanja. I mnogi od tih saputnika sinoć su došli, iz raznih okolnih gradova, Prokuplja, Aleksinca, Zaječara, Bora, Vlasotinca, Leskovca... Stoga, ovaj izveštaj ima epitet iscrpnog zato što želim da svim onim prijateljima, koji su bili sprečeni da dodju, pružim detaljni prikaz svega što se dešavalo, kao da su bili tamo, sa mnom, kao nekad.
Shvatili ste do sad da ovo neće biti novinarski tekst u klasičnoj formi, pa ako vam drži pažnju, terajte dalje... U suprotnom - scroll, baby, scroll!!!
I, ako mi dozvolite, da se ponovo vratim na svoj doživljaj. Tokom proteklih deset godina slušanja Bjesova, razvila sam celokupan filozofski sistem izvučen iz njihove umetničke simbolike. Ali, ne bih sada da davim ljude time. Daviću vas nečim drugim. Evo, na primer, oduvek mi je bilo zanimljivo razmišljati o tome kako su oni, nastali u tim devedesetim, koje naši stari zovu mračnima, uspeli da budu jedinstveni u jednoj sitnici. Elem, kako ja kontam celu priču, te devedesete bile su prepune neki opasnih, žestokih bendova koji su kroz svoj kreativni rad upirali prstom u sistem, bockali ga u oko i ukazivali na njegove greške. I to je sasvim legitimno. U mnogima od njih uživam jednako.
Međutim, Bjesovi imaju drugačiji point of view, nekako iznutra, kroz zagledanost u sebe. Trebalo bi prvo sebe dobro preispitati pre upiranja prstom. Prvo oprosti sebi, pa ćeš onda moći i drugima. Bog je, u stvari, samospoznaja. I nema ime. I ne tera te da veruješ, pusti te da sam to poželiš. I možeš Ga naći svuda, u svakom trenutku. Tvoj izbor ne mora da bude moj izbor. Ali je ok verovati, iako ne slušaš nijedan od glasova koji te dozivaju sa bezbroj prozora Vavilonske kule.
Sve je lakše kroz muziku, jer muzici nije potreban prevod.
Čudno me ljudi gledaju kad kažem da nisam ateista, kao, ne veruju, izgledam tako na prvi pogled. Zapravo, veoma sam religiozna. Samo što ja umesto u crkvu, idem na svirke. A dogmatični čitaoci neka to dožive kao jeres. A nekako i jeste otpadnički, baš zato mi se i sviđa.
28. 05. 2016.
Još malo kontemplacije, pa da pređem na suštinu
Izlazim na ulicu, prošetam par krugova sa psima lutalicama, a onda, u prvi sumrak, iz raznih ćoškova krenem da skupljam svoj čopor. Mi, hodači na dve noge, jedinstveni u životinjskom carstvu celom, imamo taj prokleti razum koji sve podređuje empirijskom, ni u šta ne verujemo bez provere, bez pretresanja svih detalja. Sve više zaboravljamo na osećaje, ne puštamo ih da nas vode.
Postali smo nekako slepi za istinu, ubedili su nas da je nedostižna. Tako se desilo da gomila ideologija koje se uhvate za jednu odevnu kombinaciju Uzvišene Gospođe Istine, misle da će uspeti da u potpunosti otkriju njen lik svojim poštovaocima. Ali to je, na žalost, sve samo jedna obična zabluda. Gospođa se već presvukla u neko novo ruho. I igra se tako sa svima nama zavodeći nas, maskirajući se u hiljadu doktrina, a i stvari je jedna jedina. I često ne možemo da je prepoznamo zato što nas tako zavara da je neko drugi. A mi smo odavno prestali da verujemo svom osećaju, svojim očima, ušima i srcu. Zato je jedna od najpoetičnijih pesma u srpskom rokenrolu “Kad se ruke moje vezane razdvoje”.
Nešto o nama
Gomila članaka i intervjua najavljivalo je poslednjih meseca dana nastup Bjesova u Nišu. I svuda piše da je Niš nešto posebno, inspirativno, da je publika topla i emotivna. To jeste istina.
Ali ovde ima mnogo borbe.
Jedan moj drug voli da kaže da u Nišu vlada pritajeni građanski rat, nekako tako metaforično je sročio u jednoj svojoj pesmi i isto tako voli da kaže da su ljudi ovde puni baruta. Svako u svojim okovima grčevito se drži za svoju proverenu doktrinu. Pa onda naleti na apsurd, uzdrma se u tom svom buretu puno eksplozivne supstance koju želu da uništi. I poželi pročišćenje, izliv energije, kroz ritmično električno pražnjenje. I tako, shvatimo da smo svi jednaki po tome što na ulice ovog grada izlazimo da prošetamo svoje demone, pa ih pustimo s lanca, neke tako sirove i ogoljenje, surovo iskrene, neke malo doteramo, da ne uplaše previše druge ljude.
Potrebno je da se dobije malo smisla i motivacije, a to je sa Bjesovima moguće
Oni su mnogo više od muzike i tekstova. Zapravo, ostavljaju izbor da sam odlučiš s koje ćeš im strane prići. Dozvoljava uvide svim čulima i osećajima. I sve je stvar izbora, forme, stila...Bitno je da se otkrije suština i da svi ljudi mogu da je shvate bez mnogo filozofiranja. Bjesovi uspevaju u tome kroz par stihova (a ne ovako kao ja, nadugačko i naširoko).
Moj izbor
Opisala bih Bjesove kao muziku do srži poetičnu, uvijenu u agresivnu formu u kojoj se spajaju razni stilovi alternativnog zvuka dok iz svega toga provejava eho nečeg tradicionalnog, karakterističnog samo za ovaj naš sprski pravoslavni univerzum. Puno se raspravlja o Bogu, ali nigde se ne pominje njegovo ime. I u tom smislu, muzika Bjesova je dostupna, uhvatljiva i shvatljiva za mnoge koji nisu sa ovog podneblja. Jezik nije tako velika barijera, dobra poezija osvaja zvukom.
U ovom svetu gde se ništavilo i nihilizam uzdižu na tron kao ishodište svakog napora i neumitno prokletstvo bivstvovanja, to je zrak svetlosti. Mali tračak vere.
U ovom svetu punom licemerja, gde svako u svom ćošku konzervira svoje strahove i gomila pritajeni b(j)es, ja sam izabrala da provedem skoro puna tri kvalitetna sata u masi koja viče na sav glas da treba prihvatiti svoje demone i ne stideti ih se.
Fajnali, nešto o set listi i uopšte, atmosferi
Svirali su sve što je trebalo, pročešljali i arhivu i najnovije stvari. Nedostajalo mi je Marinkovo ludiranje na sceni . Ovoga puta bio je isnpirisan za tako nešto, pa je u dva navrata izvodio bez instrumentalne pratnje neku epsku poeziju. Druga pesma bila je o Kraljeviću Marku koju ja nisam nigde pre čula, pa me zaintrigiralo da je pronađem. A možda je i on sam smislio u tome trenutku, ko zna. Prilikom izvođenja, zapevavao je nekako po crnogorski. Meni je baš zvučalo kul. Da, isto je gitaristi obmotavao glavu nekom trakom, kao mumiju, dok je ovaj tako umotan pravio fotke publike, a bubnjar i basista su se vozili u nekom psihodeličnom ritmu. Alek, jedan lokalni lik, bio pevač jednog jako dobrog metal benda (Dekubitus), popeo se na binu i pevao “Vreme je”. Sišao je sa bine najsrećniji na svetu ikada i uzvikivao: “Ispunio sam svoj san!” kao u nekom transu. Jebote, sreća! Zaista!
I bi svetlost
Bilo je buke, vikanje iz sveg grla, skakanja, trzaja, nekih kiša od piva koje bi pljusnule s vremena na vreme. Mnogo ruka u vazduhu. Razni glasovi su se utopili u muziku. Upijali smo tu igru senki na zidinama jedne od najlepših gradjevina u gradu. Senke su uvek proizvod poigravanja svetla i mraka. Da bi najbolje plesao treba da poznaješ ritam i jednog i drugog. Najlepše je kad se upale svetla u svim bojama a onda krene muzika pokušavajući da se uštimuje u tom preplitanju nijansi.
Kažu, napolju se ništa nije čulo, za razliku od Discipline koja je prošle nedelje itekako probila zidine. Sledeći put slobodno odvrnite VOLUME na toj mikseti.
Nekako mi se Banovina činila malom u tim trenucima. Ili je baš bilo, sto bi se reklo, taman. Meni je najvažnije što je u celom tom prostorno-vremenskom kontinuomu stala jedna moja desetogodišnja istorija i što sam mogla da je proživim sa svim tim ljudima iz najrazličitijih gradova sa kojima sam nesebično šerovala Bjesove. I svima sam rekla - “Hvala što postojiš” (iako to nisu svirali, poruka se sama nametnula).
U ovom svetu gde se ništavilo i nihilizam uzdižu na tron kao ishodište svakog napora i neumitno prokletstvo bivstvovanja, to je zrak svetlosti. Mali tračak vere.
U ovom svetu punom licemerja, gde svako u svom ćošku konzervira svoje strahove i gomila pritajeni b(j)es, ja sam izabrala da provedem skoro puna tri kvalitetna sata u masi koja viče na sav glas da treba prihvatiti svoje demone i ne stideti ih se.
Fajnali, nešto o set listi i uopšte, atmosferi
Svirali su sve što je trebalo, pročešljali i arhivu i najnovije stvari. Nedostajalo mi je Marinkovo ludiranje na sceni . Ovoga puta bio je isnpirisan za tako nešto, pa je u dva navrata izvodio bez instrumentalne pratnje neku epsku poeziju. Druga pesma bila je o Kraljeviću Marku koju ja nisam nigde pre čula, pa me zaintrigiralo da je pronađem. A možda je i on sam smislio u tome trenutku, ko zna. Prilikom izvođenja, zapevavao je nekako po crnogorski. Meni je baš zvučalo kul. Da, isto je gitaristi obmotavao glavu nekom trakom, kao mumiju, dok je ovaj tako umotan pravio fotke publike, a bubnjar i basista su se vozili u nekom psihodeličnom ritmu. Alek, jedan lokalni lik, bio pevač jednog jako dobrog metal benda (Dekubitus), popeo se na binu i pevao “Vreme je”. Sišao je sa bine najsrećniji na svetu ikada i uzvikivao: “Ispunio sam svoj san!” kao u nekom transu. Jebote, sreća! Zaista!
I bi svetlost
Bilo je buke, vikanje iz sveg grla, skakanja, trzaja, nekih kiša od piva koje bi pljusnule s vremena na vreme. Mnogo ruka u vazduhu. Razni glasovi su se utopili u muziku. Upijali smo tu igru senki na zidinama jedne od najlepših gradjevina u gradu. Senke su uvek proizvod poigravanja svetla i mraka. Da bi najbolje plesao treba da poznaješ ritam i jednog i drugog. Najlepše je kad se upale svetla u svim bojama a onda krene muzika pokušavajući da se uštimuje u tom preplitanju nijansi.
Kažu, napolju se ništa nije čulo, za razliku od Discipline koja je prošle nedelje itekako probila zidine. Sledeći put slobodno odvrnite VOLUME na toj mikseti.
Nekako mi se Banovina činila malom u tim trenucima. Ili je baš bilo, sto bi se reklo, taman. Meni je najvažnije što je u celom tom prostorno-vremenskom kontinuomu stala jedna moja desetogodišnja istorija i što sam mogla da je proživim sa svim tim ljudima iz najrazličitijih gradova sa kojima sam nesebično šerovala Bjesove. I svima sam rekla - “Hvala što postojiš” (iako to nisu svirali, poruka se sama nametnula).
Nešto pametno za kraj
Prava umetnost je u stanju da slomi sve bogove i natera te da poveruješ u sebe.
30. 05. 2016. (u ranim jutarnjim časovima)
...i dok se dan rađa, u glavi mi se sklapa nešto kao molitva, mantra ili, uostalom, možete to zvati kako god hoćete... Ali pomaže da se dublje diše u ovim zagušljivim gradskim isparenjima:
Neka je sa mnom
Uvek i svuda
Samo Muzika
Amin
txt: Ana Nikolić
foto: Miloš Stojanović