Bitnici: Početak društvene i kulturne pobune

Dok se atomska pečurka još dizala nad Hirošimom i Nagasakijem Sovjeti doskorašnji saveznici odjednom su postali neprijatelj. Indokina deo sveta za koji većina Amerikanaca nije čula ili nije marila polako je ulazila u fokus javnosti (dok ga potpuno ne obuzme sa početkom vijetnamskog rata). Od mladića koji su se vratili kućama, očekivalo se da završe univerizete, ožene se, imaju u proseku dvoje i po dece, uredan travnjak i belu ogradu.

Ipak, svet se toliko promenio, da ovakav konformizam više nije bio moguć. Pravi život, zastrašujuć, nasilan, paranoičan i beznadežan probijao je na površinu. U ovakvoj atmosferi, na univerzitetu u Kolumbiji, Alan Ginzberg upoznaje Džeka Keruaka. Obojica ubrzo napuštaju univerzitet, lutaju po Grinidž Vilidžu, eksperimentišu sa drogom, slušaju džez i pišu pesme. Tokom ovog perioda upoznaju imućnog studenta sa Harvarda Vilijama Barouza i nešto kasnije legdendarnu figuru Bit generacije Nila Kesedija. 

Barouz je u to vreme želeo da ode u Beč da studira medicinu, ali je živeo od novca svojih roditelja. Tokom tridesetih je putovao po Evropi, gde ga je predratna Vajmarska LGBT kultura fascinirala. U Hrvatskoj je oženio bečku Jevrejku ne bi li je spasao od progona. U isto vreme se navukao na heroin i sva njegova proza (najviše čuveni Goli ručak) imaće isprekidan, nelinearan, paranoičan karakter, nalik na zavisnost.

Nil Kesedi (muška muza bit pokreta),  bio je sitni prevarant iz Denvera koji se oslanjao na neobičan šarm i izgled da se snađe u životu, jer ga je otac alkoholičar napustio. Navodno je Kesidi ukrao 500 automobila kao tinejdžer, ali ga je popravni dom reformisao i upoznao ga sa lepom književnošću. Sprijateljio se sa Ginsbergom i Keruakom jer je želeo da ode na Kolumbijski univerzitet i postane pisac, a nadao se da će mu oni u tome pomoći. S druge strane Keruak je doživljavao Kesidija kao stalni izvor inspiracije.

Grupa provodi gotovo tri godine (od '47. do '50.) na putu, na relaciji Denver - Njujork - Meksiko Siti.  Keruakovi zapisi sa ovog puta postaće seminalno delo Bit generacije “Na putu” (originalni naziv, po Keruaku bio je upravo “Bit generacija”.)

Legenda kaže da je Na putu napisana za tri nedelje na rolni kancelarijskog papira dugačkoj 37 metara. Ovo je  samo delimično tačno - Keruak zaista jeste napisao takav svitak, tokom praktično neprekidnog frenetičnog rada (na spidu naravno), ali knjiga nije objavljena u tom obliku. Revizije i lektura trajale su punih šest godina, pa je efekat energičnosti i intenzivnosti, posledica impresivnog talenta, a ne prosto uticaj opojnih supstanci.
Osim toga Keruak je bio erudita i estetika njegovog romana se bazira na uticajima Vudija Gatrija i džez muzičara, ali i Hemingveja i Prusta. Ovo se najbolje vidi u nostalgiji koja je glavna odlika Puta. Likovi i scene koje Keruak uhvaćene su na brzinu, kao kroz prozor automobila i prikazuju jednu Ameriku u trenutku njenog nestanka, nevinost prednuklearnog doba, opisana u romanu nije postojala već u trenutku kad je roman objavljen.

Alan Ginsberg, postaje poznat 50tih godina, nakon sudskog spora koje je izazvala njegova pesma Urlik. Poema u stilu Volta Vitmana napisana je 1954. godine, nakon što je psihoterapeut ubedio Ginsberga da se posveti pisanju.
Prvi deo poeme napisan je eskplicitnim, direktnim stilom (očigledno pod uticajem Keruaka) i opisuje džez i bit scenu, radikalne političke teorije četrdesetih, drogu nasilje i seks (homoseksualni odnos će biti razlog tužbe iz 50-tih). Drugi deo bavi se stanjem “industrijske civilizacije” koju Ginsberg poredi sa čudovištem Molohom. Napisan je pod intentizivnim uticajem droga i pod fascinacijom Metropolisa Frica Langa. Poslednji deo je obraćanje Karlu Solomu, koga je Ginsberg upoznao u psihijatrijskoj bolnici (pozivao se na neuračunljivost da izbegne zatvorsku kaznu za sitnu krađu). Ovaj deo ujedno daje priliku Ginsbergu da posredno priča o svojoj majci koja je patila od šizofrenije.
Knjižari, i sam Ginsberg optuženi su za distribuiranje opscenog sadržaja, što mu je dalo priliku da na suđenju objasni svoju estetiku, fascinaciju istočnjačkim filozofijama radikalne levičarske političke stavove. Oslobođen je optužbe.

Pritisak novonastlale slave različito je uticao na “bitnike”. Kerouak nije uspevao da izdrži nerazumevanje koje je zvanična kritika pokazala za Na putu, takođe nije mu se dopala subkultura koja se razvila oko njega. Očekivalo se da objasni o čemu je Na putu i šta zapravo znači biti bitnik. Termin je preuzet iz džez kulture i znači slomljen, poražen, ali se Keruak nije smatrao kompetentnim predstavnikom generacije. Iako je i posle objavljivao, nije uspeo da dosegne uspehe iz pedesetih, pa je tako njegov poslednji nastup u desničarskoj talk show emisiji Firing Line bio patetičan. Keruak je bio vidno pijan i nepovezano je pričao o kontrakulturi. Umro je u 47. godini od ciroze jetre.

Ginsbereg je pak imao bogat i aktivan život i posle prvih uspeha. Tokom 60tih i 70 tih godina učestvuje u političkom životu, kritikuje rat u Vijetnamu, boravi na Kubi i u Čehoslovačkoj, ali je kritičan prema represivnim komunističkim režimima. Osim toga bavio se gej pravima i legalizacijom droga (pisao je internzivno i o ulozi tajnih službi u trgovini narkoticima). Pisao je do kraja života, sad već kao etablirani umetnik i dobitnik mnogih nagrada.

Nasleđe bit generacije je višeslojno. Ona je očigledno inspirisala hipi pokret 60tih godina, odnosno na neki način bila je njegov prethodnik i začetak. Kasnije posle Niksonove ere, u vreme posle političkog idealizma, najveća vrednost bitnika je u nostalgiji koju nose - oni su nasilno i intezivno svojim beskompromisnim životima utisnuli svoj trag u književnosti. Taj trag je kao neka pompejska skulptura, zauvek zamrznut trenutak jednog drugačijeg vremena.

Jan Kanja