Ponekad mislim da neke stvari vredi čekati baš zato što čudna koincidencija ili, nazovite je sudbina, nameste da se to nešto desi baš u pravom trenutku. Ovo ludilo oko predizborne kampanje, bilbordi koji ovog proleća cvetaju na sve strane, izveštačene face na ekranima, nervoza vlasti i pritajeno besnilo naroda načinili su najbolju moguću atmosferu za premijerni nastup Piknika i Horor Piknika u Nišu. 

Za mene je najbolji vid bunta i revolta dolazak na svirku i jednoglasno i gromoglasno uzvikivanje refrena u isti glas: „Od mene imate bojkot, želim vam kavez i lokot“. Na sve strane, od uličnih fasada do virtuelnih zidova govori se o nekoj političkoj svesti, o nekoj slobodi izbora kojom možemo da utičemo na sistem i poredak. Svakodnevno udišem dozu „zdravorazumske političke svesti“, priče o tome kako nikako ne smem da ne izadjem na izbore. Taj privid demokratičnosti me strahovito guši. Kurta i Murta nek se dogovore među sobom na koga je red da jaše. Ja sam tim nemam ništa. Ja živim Na crno, ja sam šraf koji je odavno ispao iz sistema. Ja ne glasam jer ne želim da ijedna od ponuđenih glavudža iz izbornog kataloga krasi državni vrh, jer jednostavno, sve su mi odvratne. Ja bojkotujem. Ja ne izlazim na proteste, ne pokrećem revoluciju niti sam deo nje. Ja jednostavno odbijam da učestvujem u celom tom licemerju. Bunt po mojoj meri izražava se stihovima i glasnom muzikom. I znam da sam jaka i u stanju da nešto promenim kad uhvatim taj vajb, tu sirovu energiju koja izbija iz mase koja je došla da podrži bend. Kada bi bilo malo više muzike, a manje ispraznih govora, garantujem da bi nam mnogo bolje išlo. 

Foto: HC arhiv
Sinoć je bilo jedno nesvakidašnje veče (15.4.) u Feedback-u, nikad više metalaca i pankera združenih na jednom mestu. Nikad više šutki. Relativno pun klub, ali ne baš kao što ume. Rekla bih – taman! Bilo je žestokog skakanja, glasnih parola, vikanja iz sveg grla. U svoj  toj kritičnoj masi bilo je samo nekoliko žena. I respect za njih što su došle same ili zajedno sa svojim momcima i drugarima da se znoje u prevrućem klubu podržavajući jedini zdravi (anti)politički stav. 

Sa panka se prešlo na old school trash i speed metal. Horor Piknik su promašili zabavu, Sajam pogrebne opreme je bio na drugom mestu, ali kad su već tu, nije bilo na odmet da predstave svoje reprezentativne hitove poput Sanduk, Smrt dolazi, Drekavac... Treba predložiti upravi sajma da sledeće godine organizuje jednu Masovnu saranu, u vidu, gde će moći najbolje zanatlije Srbije moći praktično da pokažu svoje veštine.

U slučaju da bilbord sa Vučićevom slikom padne baš na vašu glavu, sa jučerašnjeg sajma poručuju: „vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga.“

Ana Nikolić