Milutin Jovančić Mita osnivač je kultnog Blok Auta. Bend je bio prepoznatljiv po Mitinom vokalu, vizuelnom identitetu benda (Blocky) i spotovima, za koje je bio zadužen upravo Jovančić. Nakon prestanka rada Blok Auta 2013. godine, preostali članovi nastavljaju rad pod imenom "Čovek vuk" sa željom da se vrate zvuku koji je pratio prva izdanja nekadašnjeg benda.
Ovonedeljni gost naše rubrike "Kako sam postao..." je upravo Milutin Jovančić.


Bendovi, muzičari i albumi


Nisam siguran da bi reč oblikovanje tačno opisala ono što se dešavalo između mene i muzike, kao i umetnosti uopšte. Imao sam oko četiri godine kada je moj brat Miki dobio gramofon, onaj kao koferče, i ploču ''Delilah'' (Tom Džons). Nisam još ni srpski govorio kako treba, ali sam znao da otpevam na engleskom: „My, my, my, Delilah, why, why, why, Delilah“, ne znajući da pevam pesmu o tipu koji je došao da ubije ribu (na omotima ploča ne stoji ''parental advisory''). Pošto do sada nisam postao ubica, računam da me to nije oblikovalo, ali da se pevalo, pevalo se... :) 

Onda polako ali sigurno ulazim u fazu slušanja Bitlsa, iz koje nikada nisam ni izašao (Džon Lenon je pored Duleta Savića, sigurno najveći heroj mog detinjstva). Deep Purple i Led Zeppelin nisam toliko gutao kao npr. grupu Emerson, Lake & Palmer. Onda dolazi Pink Floyd, bend koji podiže moje kriterijume na potpuno nov nivo i posle koga ništa više nije moglo da me tako pomeri i oduševi. Što se tiče domaćih bendova, pod sestrinim uticajem imao sam jako negativan stav prema Bijelom Dugmetu, tako da sam na rođendanima uvek bio crna ovca koja sedi u ćošku i mršti se. Riblju Čorbu smo svi slušali, naravno, kasnije Azru, Film, Atomsko sklonište, Idole, Haustor, pa maltene ceo "novi talas"...

U poslednje vreme, muziku koju slušam uglavnom doživljavam kao deo neke slike kojoj ona u tom trenutku pripada. Verovatno je razlog i to što nam je muzika tako dostupna, ''na klik''. Ima trenutaka kad mi baš legne da slušam rege, a sutra na primer Sinatru, pa neku duhovnu, ambijentalnu muziku, ma svašta...

Reditelji i filmovi


Film je svakako imao značajno mesto u mom odrastanju. Moj stric Brana Jovančić radio je u Filmskim novostima od njihovog osnivanja kao kamerman i asistent kamere na mnogim filmovima koji su kasnije postajali kultni. Njegove priče sa snimanja su nama klincima bile posebno važne i zanimljive. Pored toga, moj brat Sava, proveo je ceo vek u Beograd filmu. Radio je kao kinooperater u maltene svim gradskim bioskopima, kao i njegova supruga, tako da sam ja uvek imao neki bioskop u koji mogu da se zavučem, pa makar da ubijem vreme do poslednjeg busa. Rekord u ''broju pregleda'' svakako drži ''Ponoćni ekspres'' koji sam odgledao zilion puta sa praznog balkona bioskopa Kozara.
Najdalje što mi sećanje doseže jeste serija ''Zvezdane staze'', crno-beli televizori. Onda vesterni, samo su ih štancovali u to vreme... Film ''Ajkula'' je svakako ostavio traumu sličnu onoj posle gledanja ''Leptirice''. Nezaobilazan je i ''Blade Runner'', prosto je neverovatno šta je sve rečeno i nagovešteno u tom filmu. Volim i naš ''crni talas'' i tu bih izdvojio film ''Biće skoro propast sveta''.

Filmovi koje bih preporučio su: Vučji totem (Kina), Heroj (Kina), Švedska kuhinja (Švedska/Norveška), Taksidermija (Mađarska), Ex Drummer (Belgija)...

Među velikim rediteljima najviše volim Almodovara, Tarkovskog, Tarantina, braću Koen... njih sam izdvojio zato što mi se njihov opus dopada u celini.

U poslednje vreme sam opsednut serijama, kao i većina mog okruženja, tako da živim od sezone do sezone: red Vikinga, pa Battlestar Galactica, Breaking Bad, Luther, House of Cards, Wire, pa opet red Vikinga, Vinyl...

Stripovi


Lunov Magnus strip i Zlatna serija, kao i Alan Ford, bili su obavezna literatura i to se sakupljalo. Svako je imao svoj najnoviji broj. Stripoteka je nekako više kružila od ruke do ruke. Nisam bio kolekcionar, ali sam ih skoro sve pročitao. Generalno, to je bilo zlatno vreme stripa.

Pisci i knjige


Moj otac Milan je od svoje rane mladosti bio opčinjen poezijom. Mislim da je u njegovo vreme malo ko mogao da se sa njim takmiči koliko je pesama znao napamet. Često bi imao običaj da na porodičnim okupljanjima na insistiranje prisutnih dugo deklamuje Dučića, Šantića, Bodlera, Puškina, Jesenjina, Pandurovića, Vijona, Ilića, Jakšića... tako da sam od njega nasledio ljubav prema poeziji.  Omiljeni roman u detinjstvu su mi bili Nušićevi ''Hajduci'', posle sam otkrio Vernove romane npr. ''20.000 milja pod morem'' i ''Put u središte zemlje''. A onda dolazi škola i sva ona obavezna lektira. Mnogo toga sam tek kasnije na miru ponovo pročitao, jer mnoge knjige, posebno klasike, vredi čitati više puta, u različitim životnim dobima.

Kasnije sam do nekih zanimljivih knjiga dolazio na preporuku ili slučajno. ''Autostoperski vodič kroz galaksiju'' je knjiga koju ne smem da ne pomenem. Interesantan mi je bio i jedan francuski autor, Boris Vijan, inače džez muzičar, inženjer i pisac, čiji su romani prilično uvrnuti i međusobno različiti, a izdvojio bih ''Vadisrce''.

Događaji


Dok sam ja odrastao strani bendovi nisu baš često posećivali našu prestonicu. Više se sećam koncerata nekih domaćih bendova: prvog Čorbinog koncerta na Tašu, Atomskog skloništa, isto na Tašu, EKV-a u Domu omladine...

Što se tiče pozorišta, centralno mesto svakako zauzima Radovan III i Zoran Radmilović, predstava koju sam gledao ne znam ni sam koliko puta.

Poslednjih godina radije posećujem neke intimnije, alternativnije prostore kada su svirke i predstave u pitanju. Redovno pratim dešavanja u pozorištu "Le Studio", malom pozorištu na Dorćolu, koje vode moji prijatelji Žan-Batist Demarinji i Sanja Maljković. Oni sa ekipom mladih glumaca prave neverovatno dobre predstave, u jednom drugačijem ambijentu, to je nešto što je falilo Beogradu.

Jedan od najupečatljivijih događaja, performansa, kome sam prisustvovao i u kojem sam učestvovao jeste slet povodom Dana mladosti 1980. godine, prvi slet nakon Titove smrti, prvi posthumni... Bio sam deo tzv. belog ansambla, koji nije dugo mogao da ostane beo budući da smo koreografiju izvodili nasred kaljuge na stadionu JNA. Trebalo je da ja budem orijentir  za ravnanje mog tima i formiranje figure spomenika na Sutjesci. Ali ja u blatu nisam mogao da pronađem orijentacionu tačku, i dok sam tako bauljao po kaljuzi, shvatio sam da su ostali gledajući mene već formirali neku sliku misleći da ja znam šta radim... potpun raspad sistema.

Ipak je sve prošlo prilično glatko, s obzirom na to da mi nisu pohapsili užu familiju i da me nisu izbacili iz škole, mada je to definitivno bila tačka na moju i pre toga kontroverznu karijeru Titovog pionira.