Gluvo je doba noći, ali sablasna (vestačka) magla ne može razuveriti grupu adolescenata od njihove noćne šetnje po staroj ruini. Vođeni neustrašivim istraživačkim duhom oni naleću na grob najvećeg proroka petog veka nove ere: Nostradamusa! Jes´ da je ovaj živeo u 16. veku, ali sa dvadesetak godina čovek takve stvari još ne zna. Naravno, kad su već tu, oni otvaraju zadnje prebivalište ovog velikana astrološke scene, samo da bi bili suočeni strašnim, u kamenu izvajanim, proročanstvom – kao da su ostale prognoze starog Mišela vedrije, mislim… – koja najavljuje sledeće: „Groblja će postati, vaše katedrale. I vaši gradovi grobovi vaši!“. Ono, Bišketov „Masovna Sarana“ stajl. Ali sa demonima! Tako je, demonima, ali stvarno opako zajebanom vrstom, ništa nalik onim šušumigama koje već 11 sezona ne mogu da dokrajče ona dva brata manekena, znate već. I pre nego što radoznali omladinci shvate da su veče možda trebali da provedu u (manje-više) sigurnoj unutrašnjosti neke kafanice, u lice im već pljušti neonkasto zelena krv demonska - ic najntififtejt, bejbi!


Stan´te ljudi, odahnite - sve je to bio samo film! Film u filmu, bolje rečeno. Zapravo se nalazimo u Berlinu i sledimo vitku Čeril (Nataša Huvi) koja upravo napušta metro stanicu. Jezivi sintisajzerski zvuci 80ih ne nagoveštavaju ništa dobro, a još manje nastup nemog dvometraša čije je pola lica prekriveno hromiranom maskom. Međutim, Čeril ubrzo uviđa da nema razloga za strah, jer krotki rmpalija samo deli slobodne ulazince za puštanje u pogon novog Metropol bioskopa. Koji će premijerni film biti prikazan ne saznajemo (kao da ne znamo!), ali karta za  dž. je karta za dž.! Uz Čeril i drugaricu Keti (Paola Kozo) na otvaranje sustiže jos jato radoznalih (čak i jedan slepi čikica!), koji pred početak predstave u foajeu imaju priliku da se, pored plakata za druge (prave) horor filmove poput Argentovog „Quattro mosche di velluto grigio“ iz ´71, dive i srebrnoj demonskoj maski, koja i u predstojećoj projekciji igra veliku ulogu. I ne samo tamo, jer, kako jedna previše radoznala posetiteljka koja je, naravno, morala lično da isproba masku ubrzo saznaje, i van bioskopskog platna!

Lamberto Bava, sin legendarnog Mario Bave (“Sei donne per l´assassino”, 1964), koji “Demone” naziva svojim najradijim režiserskom tvorevinom, je ovim, uz pomoć slavnog Daria Ardženta himself kod scenarija, filmskim paklenim tripom stvorio mnogo više od sirove koljačine. Što nipošto ne znači da nema mnoštvo sirovog spletera za gladno oko nezasitog gorhaunda, itekako ga ima - budite samo sigurni da vam u ruke nije pala nemačka verzija filma koja je cenzurisana gotovo za svaku kap krvi! „Demoni“ pouzdano može biti naveden kao jedan od zadnjih velikana italijanskog (surealističkog) horora. Film-u-filmu tematika i njegovo preklapanje sa realitetom su fino odrađeni, a to što u nijednom trenutku nema ni trunčice pokušaja nekog objašnjenja za ceo metež, je takođe vrlo prijatan fakat jer ima nečeg (ranog) sklavijevsko-dilandogovskog.

Bava u svakom kadru ispoljava kako je za vreme nastanka Demona italijanski horor žanr (još) umeo veoma plodno da stvori maštovit užas na ekranu, i to bez da deluje glupavo, bez obzira na bezsmislenu premisu. Ko se rado ne priseti scene u kojoj Džordž (Urbano Barberini, 1988 viđen i u Ardžentovoj “Operi”) i Čeril piče Kawassakijem kroz hordu demona obezglavljujući ih katanom – u bioskopskoj sali leptemazo! Pored nastupa Ardžentove starije ćerke Fiore i mladog Mišela Soavija (kojem smo za vjek vjekova zahvalni za maestralni “pravi” film o Dilan Dogu!), prominentan je i muzički kadar odgovoran za ritam i melodiju: Mötley Crue, Billy Idol i nemački Accept. Vrlo mračan kraj se uklapa u ukupnu sliku, tako da, kad bih kao dao ocene filmovima, sto inače ne činim, bez razmišljanja dao sedam demonskih rogova od deset mogućih demonskih rogova! Zasad je teško reći koliko će nas, za današnjicu obavezan, planirani restart - u 3D! - oduševiti kao što je originalu to pošlo za rukom. Međutim, pošto su pokretači upravospomuntog sami Bava, Ardžento i Serdzo Stivaleti (specijalista za efekte pri izvornom filmu), možemo se bar nadati. Mada, ko je gledao donedavnu Ardzentovu "viziju" Drakule onda... mozda i ne baš. A i ovaj je bio u 3D...

Svetovid Svarožić