Poslednjeg dana ove izuzetno blage zime (19.3.), imali smo priliku da pogledamo koncert beogradske grupe Stray Dogg u Kulturnom centru Pančeva. Lepi kuriozitet ove svirke je bilo to što nam je po dolasku na koncert na biletarnici rečeno da je koncert zapravo rasprodat i da možemo kupiti karte samo ako želimo da "stojimo negde sa strane". Bio sam ujedno i ljut što ću morati da stojim ceo koncert, ali sam ipak bio i pomalo srećan što čujem da je bend rasprodao koncert. Lokacija koncerta - stotinjak mesta za sedenje i stajanje na sceni KC Pančeva, dakle veoma veoma intimna atmosfera - je bila sasvim primerena muzici koju ovaj bend svira. Uistinu, bilo je to pravo zadovoljstvo, slušati pesme ova dva benda u tako akustičnom ambijentu. Kažem dva benda, jer je pre Stray Dogg nastupio mladi pančevački sastav Ivica, duo veoma sličnog muzičkog usmerenja kao i Stray Dogg (indie/acoustic/mellow), samo što je Ivica više akustičarski i prilično svedenijih aranžmana. 

Kad smo ušli u salu, predgrupa je već svirala pa smo uhvatili samo tri pesme, među kojima Vodi me na more i O Alfredu. U osnovi, Ivica je Ivan Kačavenda - singer-songwriter iz Pančeva. Objavio je eksperimentalni akustični album Lepe reči su za ružne dane (2012), noise-pop singl Moram biti bolji (2014) i EP Vodi me na more (2015) ali ove večeri smo pred sobom imali duo koji uz Ivana Kačavendu (akustična gitara i glas) čini i Aleksandra Andonovska (električna gitara). Lepa svirka, zanimljivo za videti i čuti, pomalo kao da ste u filmu Inside Llewyn Davis koji govori o njujorškoj sceni sa samog početka šezdesetih i pojavi prvih akustičarskih kantautora, poput Boba Dylana i Davea Van Ronka. Samo što nema toliko - nema uopšte - duvana, pa čak ni piva. Da, ove večeri, na ovom koncertu, nije bilo ni dima od cigareta, ni nikakvog pića, ni u publici - ni na bini. Ako si hteo da zapališ ili da nešto popiješ - morao si da izađeš u hol ili napolje. Dakle svi su bili tu isključivo zbog svirke. Plus, atmosfera je bila tako tiha i mirna da ljudi nisu čak ni pričali previše, jer čim bi neko nešto progovorio odmah bi upadao u centar pažnje - toliko je ovaj prostor akustičan. 

Stray Dogg su izašli na scenu nešto posle 22h. Svoj koncert su počeli pesmama Sail Away, Away, Fire i Blind Love (moja omiljena sa novog albuma). Posle ovog uvoda, Dukat je nešto malo progovorio, zatraživši od publike da mu neko da maramicu kojom bi obložio mikrofon, jer ga je prilikom pevanja drmala struja ("Koliko god smrt na bini možda izgleda privlačno"). Grupa je imala maksimalnu pažnju publike i čak je i meni bilo bezveze da šetam okolo i škljocam fotke tokom ove svirke. Zaista jedinstveno koncertno iskustvo, bar za naše krajeve (bio je neki lik koji je malo više popio pa je nešto pričao između pesama, ali se i taj ubrzo smorio i izgubio iz sale). Grupa nastavlja sa pesmama She Said, Almost, No One But You i Drunk. Spore, melanholične ali muzički prilično moćne pesme (jaka i stabilna ritam sekcija kao osnova za često bučne gitare, provučene kroz razne efekte) čine ceo nastup grupe prilično monolitnim. 

Ipak ima dosta te neke zvučne dinamike, prelaza iz tihih ka glasnim delovima, a tu su i solidne pevačke sposobnosti koje Dukat definitivno poseduje - i nekako to sve zajedno veoma dobro i s lakoćom drži pažnju tih 100 minuta koliko je trajao koncert. Inače, grupu Stray Dogg danas čine gitarista i pevač Dušan Strajnić - Dukat Stray, violinstkinja i klavijaturistkinja Ana Janković, gitarista Marko Ignjatović, basista Vlada Milićević i bubnjar Relja Ilić. Trenutno grupa promoviše svoj treći album Come Along Wind iz 2015. 

Zanimljivost je da Stray Dogg gledamo po drugi put, jer prvi put smo ih videli početkom 2014. kao predgrupu Obojenom programu. Tada smo istakli da njihov zvuk - koji predstavlja otelotvorenje onoga što bi Amerikanci nazvali mellow (blag, emotivan ali ležeran) zvuk na tragu Neil Younga - i nije baš najbolje poslužio da otvori svirku poznatijih Novosađana. Ovaj put su Stray Dogg u potpunosti bili svoji na svome, a u međuvremenu su bogami i dobrano porasli, izgradili kult. Druga polovina koncerta je posvećena pesmama Jigsaw Falling Into Place (obrada od Radiohead), 123, What COuld Have Been, Dart, Chance, Time, Dare Not, Smile, Till Youre Forgotten i Soul. 

Neke od ovih pesama su odsvirane bez bubnjara a neke bez basiste (obojica su povremeno nestajali sa bine). Na bis se bend vraća da bi odsvirao i pesme Crimson Moon, pa onda njihovu verziju pesme pesme Blue Moon (koju Dukat svira sasvim sam na bini) i za sam kraj ovog veoma uspelog koncerta i Disappear (zasad njihov najveći hit). 

Koncert je završen nešto malo pre ponoći. Sasvim lepo i uljudno - ostalo je još dosta vremena da se saberu utisci, da se poseti neka kafana a da i nakon toga ostane dosta vremena da se čovek lepo naspava. Voleo bih da se i ostali koncerti svedu u ovakve nekakve termine a ne da čovek uvek mora da zagine do zore ...

Janko Takač