Veoma sam se radovao sinoćnoj svirci, pogotovo što sam do sada uvek nekako uspevao da propustim nastup „Ritma nereda“ u Požarevcu. Sećam se kada sam u srednjoj školi došao do njihovog albuma „Zvuci bola“ koji me je, malo je reći, oduševio. Koliko je energije izbijalo iz njega i koliko i dan danas izbija. Zato mi i nije baš lako da pišem ove redove, jer sam o njima razmišljao od trenutka kada sam napustio klub „KB“.

Novosadski „Kolaps“ takođe nisam slušao uživo, niti sam gledao njihove snimke sa svirki na netu. No, nisu mi bili nepoznanica, jer su mi se njihova prva dva albuma vrtela na kompu. Ljudi razbijaju. Prosto i jednostavno. Ali, to je album samo. Uživo... Uživo melju! Od prvog takta, od prvog rifa oni razvaljuju sve pred sobom bez pardona. Takav polet, takav bes, ukroćen i serviran na najvišem mogućem nivou. Nisu oni početnici, daleko su odmakli, ali nisu ni bend koji jednostavno otvara svirku velikanima. Znate onaj stav koji imaju neki ljudi, da predgrupa samo zagreva masu za glavnu stvar? E, to kod „Kolapsa“ pada u vodu! Oni nisu zagrejali publiku, oni su je, bez preterivanja, doveli do tačke ključanja. Da su kojim slučajem nastupali sami, mislim da bi rezultati njihovog furioznog nastupa bili praćeni prelomom nekih od ekstremiteta među ljudima u publici. Kakav pristup prezentovanju svoje muzike, profesionalian pre svega, nikako uštogljen ili isfoliran. Ljudi znaju kako da se postave prema slušaocima, kako da im se obrate, kako da ih razdrmaju kada reše da uzmu odmor.


Ono što sam video kod njih, tokom cele njihove svirke, je nešto što bi mnogi drugi bendovi trebalo da nauče, da vide šta treba da rade. Frontmen nije samo neko ko je stao pred mikrofon da bi odradio svoj deo posla – on je tu da „naredi“ u kom će se smeru kretati svirka. Kimi nije stao ni jednog trenutka, non-stop je bio u pokretu, dok je ostatak ekipe suvereno držao svoje pozicije dajući mu prostora da se razmahne. Ali, to ne znači da su oni bili statisti. Ne, oni su noseći zidovi, potpora, učinkovito i veoma precizno oružje u rafalnoj paljbi koja je dolazila iz zvučnika. Trebalo je videti koliko im je srce bilo puno zbog dobrog prijema (jer su po prvi put nastupili u Požarevcu), zbog pozitivne energije prepunog kluba koja im se višestruko vraćala. Njihovi osmesi i očigledno uživanje su nešto zbog čega se čovek oseti ponosnim, s obzirom da je danas veoma teško biti rok bend u Srbiji, kada je dosta mladih fanova indolentno na svirkama, te bend dobije samo mlake aplauze kao „nagradu“. Ali, sinoć, publika bejaše gromoglasna.

Posebno me je oduševilo Kimijevo obraćanje upravo tim mladim ljudima (i ne samo njima) rečima da svi oni, publika, nisu samo puka masa, već masa ljudi koja može da promeni nešto, da može da utiče na događaje. Jednostavno, da su vredni u svakom smislu. Kad smo kod toga ko koliko (kao čovek, jedinka ili grupa) vredi, momci iz „Kolapsa“ itekako vrede – njihova skromnost, njihovo poštovanje (što prema publici, što prema „Ritmu Nereda“) je ono najbolje što se od kuće može poneti. U vremenu kada sve vrednosti usled zaborava i kolektivne apatije blede, ovakav „fiks“ dobrog duha i drugarstva je vetar u leđa svakome ko je, makar i na tren, pomislio da je sve beznadežno.


A, „Ritam nereda“... E, pa oni su nastavili dalje sa pustošenjem. Već sam napisao da je atmosfera sa prethodnim bendom došla do tačke ključanja i već sa prvim sekundama repertoara novosadskih legendi je „klub“ počeo da kipi. Više nije bilo suzdržavanja, nije bilo ni stega koje bi ukrotile tu snagu koja je izbijala iz svih prisutnih. Bend je prašio majstorski, ni najmanja zamerka se ne može naći u njihovom nastupu i samom stavu. Kao da ne gledate bend koji svira gotovo tri pune decenije, već mlad bend željan dokazivanja. Delovalo je kao da žele da se dokažu nama koji smo došli da ih čujemo, da pokažu da su vredni tog poverenja.

Tvrdi, oštri, parajući rifovi starih i novih pesama su praćeni glasnim pevanjem, povicima, skakanjem, šutkama. U centru publike se stvarao vrtlog koji ji usisavao sve oko sebe, pokretao ljude, crpeo ih u ekstremnom ritmu. Toliko se piva prosulo, toliko je cigareta izletelo iz ruku, monitori kod bine su prevrtani. Paklena atmosfera. Svakom se pesmom tempo pojačavao, te je delovalo da se ovaj cunami ne može umiriti. U tome nikako nije pomogla ni pesma „10 godina“, gde se Kimi iz „Kolapsa“ pridružio kao (gostujući) glavni vokal. Čoveče, kako je tada klub eksplodirao. Sa jedne strane imate fanove koji su u ekstazi, a sa druge imate bend i ortake koji se zabavljaju kao da su na probi, opušteno i veselo. Kad sam već kod gostujućih vokala, prethodno je Neša iz požarevačkog benda „Guybrush Treepwood“ otpevao deo pesme „Boje se“, a potom je Boban gotovo svakom ko je upitao da se popne na binu i otpeva poneki deo strofe bez ikakvih problema to i dozvolio. Samo je klimnuo glavom potvrdno, sa osmehom, kao da govori: „Razvali!“ Velike, nabeđene rok zvezde? Sinoć ih nije bilo. Sinoć su tu bili samo dobri, pozitivni ljudi koji su svoju muziku, a time i sebe, stavili u ravan sa publikom, izjednačili se i zajedničkim snagama upotpunili koncert. Svi prisutni su bili deo i jednog i drugog benda.

Da nije bilo laganijeg dela set-liste, mislim da mnogi ne bi došli do daha ili do osveženja pivom ili nekim drugim pićem, pod uslovom da ga u šutkama nisu prosuli. No, odmor nije bio dugog veka, te se do kraja zvaničnog repertoara nastavilo u starom ritmu. Kratak oproštaj benda posle „Puta beznađa“ i navijačko skandiranje ih je vratilo na binu, te su odsvirali još par numera i time, donekle, utolili glad publike. „Nebo“ je podstaklo sve prisutne u klubu da izvuku poslednje atome snage iz sebe i da horski silovito zapevaju, derući time već izderana grla. „Heroj“ je bila posvećena upravo publici, aludirajući na to da su svi oni heroji, baš zato što su upravo tu, što odolevaju svim nedaćama.

Ne znam šta bih dodao za sam kraj. Dobar zvuk, pun klub, perfektna atmosfera, perfektni bendovi – kombinacija koja se samo poželeti može. Odlična prilika da se vide neki ljudi iz nekog drugog vremena, da se pročavrlja sa njima i popije po koje pivo. Dosta mladih snaga, željnih da se oslobode bremena svakodnevice. Ovakvo veče, ovakva svirka će dugo, dugo ostati u pamćenju svih koji su joj prisustvovali. „Kolapsu“ i „Ritmu nereda“ svaka čast – majstori su svog zanata!

txt: Antonio Jovanović
foto: Mlađan Pajkić