Da filmska serija, koja je doživela nastavke i nastavke i nastavke, sa svakom novom pricčm teško moze održati kvalitet (uglavnom) inicijalnog dela, nije - pogotovo u horor žanru - ništa neobično. Od toga nije bila poštedjena ni saga o Barkerovim Senobitima, demonskim S/M anđelima, kojima je dermatološka agonija, nebitno dal´ u sopstvena ili tuđa, melem za dušu rastrgnutu. Međutim, ko veruje da je sedmi nastavak, "Helrejzer: Helvorld",  vrhunac dna serijala, onda još nije bio te "sreće" da odgleda zadnji deo, "Helrejzer: Revelejšns". Koji naravno neće ostati poslednji u nizu, pošto ćemo pored rimejka, na čijoj se realizaciji već godinama radi, 2017 "uživati" i u zvaničnom desetom delu, "Helrejzer: Džadzment". Juhu. Mada, pre nego što počnem sa nabrajanjem zašto je deveti deo jedno golemo govance od filma, nije fer ne spomenuti da se ovo ostvarenje donekle može smatrati kao neki očajnicki pokušaj zadržavanja filmskih prava (kao i u slučaju sa onom deč´com iz kukuruza, ali to je druga priča beskrajna...), pošto je producentska kuća Dajmenšn Films bila korak do gubitka licence na Pinheda i njegove vesele prijatelje sa kukama. Što sa druge strane ne sme ni tek tako biti uzeto zdravo za gotovo kao izvinjenje za ovakvu, u svakom smislu, fimsku katastrofu. Režiser Viktor Garsija, koji je svet horor filma već "obogatio" veoma frugalnim nastavcima ("Return to the House on the Haunted Hill" i Mirrors 2"), je za realizaciju novih Gospodara na raspolaganju imao 300 ´iljade dolara i scenario koji je nastao u roku od tri nedelje i koji bi zasigurno našao mesta u dve-tri SMS poruke, da bi za  šuting bili potrebni celih 11 dana, leptemazo! 

Već na samom početku ove celuloidne pripovetke saznajemo da su familije Bredli i Krejven (pazi omaž, majku mu...) prisno vezane.  Sin porodice Bredli, Niko (Džej Gilespi), ne gaji samo najiskrenije drugarske emocije prema nasledniku porodice Krejven, Stivenu (Kevin Eversman), već i najiskreniju ljubav prema njegovoj sestri Emi (Trejsi Feravej). Međutim, ovi mladići ne podržavaju buržujsku šikeriju njihovih porodica, tako da jednog sudbonosnog vikenda begaju u susedno Meksiko, tačnije: U Tihuanu. Jer u Tihuani, kao što svi znamo, tekila curi i na česmi u parku a sve đevojke izgledaju kao Adriana Lima i to bez obzira što je ova poreklom iz Brazila. Tako i ´tutke. U stvari, pogotovo ´tutke! Čak i one koje na mušterije čekaju pored prepunih kontejnera. Bilo kako bilo, nakon što je Niko zaboravio da njegovo srce u stvari pripada Stivenovoj sestri - Tekilo prokleta! - u ne baš blistavom nužniku odlučuje da voljnoj latino kučki pokaže kako se taslači na ankl Semov način. Nažalost, ovo životno iskustvo mladoj dami donosi vrlo smrtnonosno iskustvo u vidu nesrećnog pada. Ne više tako vesela momčad se naravno kidaju od sekiracije šta će i kako će dalje, tako da je njihov sledeći potez u svakom slučaju razuman: Nastavak tuluma u drugoj gostionici! U ovoj se pored drugih voljnih latino kučki tumaraju i neki već na prvi pogled vrlo zlokobni tipovi, koji našim junacima nude jednu krasno ukrašenu kutijicu, i to za dž.! Znate već, onu čuvenu koja otvaraju vrata pakla i tako. U sledećoj sceni već drndaju ona čuvena zvona i Senobiti stoje u zamagljenoj sobi. Dobro de, ne baš sad oni Senobiti na koje smo navikli, pre neke njihove malč´ce jeftinije kopije. Većinu budžeta su verovatno progutale vec pet sobičke koje su korisćene kao lokacije za snimanje, mislim ono...

Radoznali momci potom nestaju bez traga, ali to njihove familije u Sjedinjenim Državama ne obeshrabruje da u fensi večernjim toaletama održe gala večeru kako to priliči ljudima njihove kaste, jelte. Međutim, baš u trenutku serviranja fazana u sosu od šafrana, gčuda, teško povređeni Stiven stoji pred vratima rodnog doma! Iznenada, svi telefoni u kući crkavaju, a donedavno ispred vile parkirani automobili bivaju kao rukom odnešeni. Razumljivo što svima prisutnim momentalno ponestaje apetita, jelte.

Svaka napaćena duša koja zaista izdrži da odgleda svih 75 minuta ove filmske torture, razumeće u potpunosti Barkerov komentar na Tviteru kako ova nesreća od nastavka nije "njegovo dete". Iako "Revelejšns", tu i tamo, citira kultni original iz ´87 da bi u nekim trenucima pomalo delovao kao neka čudna interpretacija/počast/ili šta već originalnih motiva, to mu ama baš ništa ne pomaže, jer je sve ostalo za bukvalno popizdit´. Naravno, već spomenuti mikro-budžet je u zasigurno jedan od razloga za ovu propast, ali i ovde važi ono da nije sve samo u parama, jer džaba sav taj keš ako je glumačka ekipa, kako bi ono rekli mladi, pušnica. Kevin Eversman na primer, koji se u klimaksu filma kao oprobava u ulozi pomahnitulog psihopate. To se ne može opisati, to se (ne) mora videti, glavu dajem ako od ovog nesrećnika čak i svaki statista u "Selo gori a baba se češlja" ima više talenta, svetijebem!

U neku bi ruku trebali biti čak srećni što se veliki Dag Bredli ("pravi" Pinhed, jelte) nije odazvao na poziv da opet navuče kultni kostim kožni. Njegova zamena, Stefan Smit Kolins, čija se faca pojavljuje u dosta američkih TV serija, u ulozi glavnog Senobita nije vredan pomena, pošto njegov performans više deluje kao neka neuspela parodija ove grandiozne ikone horor filma, kojoj joj je Bredli u svakom kadru i u svakoj izgovorenoj rečenici  ulivao neku veličanstvenost, dok ovde... nada de nada!

Gore se od ovog ne može, pa pravili oni još toliko nastavaka, ovu filmsku kataklizmu je stvarno teško nadmašti. Na Jutjubu ima amaterskih fenmejd naslova koji su u svakom pogledu bolji radovi, tako da bih "Revelejšnsu" - kad bih ocenjivao filmovima, što inače ne radim - dao nijednu kutiju koja otvara portal u paklenu dimenziju požude i bola od 10 mogućih kutija koja otvaraju portal u paklenu dimenziju požude i bola. Ako već imate volje da se opet družite sa (pravim) Senobitima, odgledajte bolje veoma dugometražni (476 minuta!) dokumentarac o počecima serijala, "Leviathan: The Story of Hellraiser and Hellbound: Hellraiser II". Ili naravno prva dva dela Gospodara Pakla. Ajd´ nek´ bude i treći.

Svetovid Svarožić