Kruševački sastav „Katabazija“ je svoj prvi koncert svirao u Nišu. I tada je već bilo jasno da je to jedan od najzanimljivijih bendova na domaćoj sceni u više aspekata. Muzički, scenski i tematski. Od tada nije prošlo mnogo vremena i to se sve više dokazuje.

Ne zato što sam lično i poslovno vezana za njih, već kad kao neko ko iz publike to posmatra, ko sa njima svira i deli binu i emocije. Sama činjenica da se mojim drugarima pankerima dopada ovaj bend je dovolna da opiše kvalitet koji poseduju. A znate već da su pankeri vrlo zahtevni i rigorozni kad je muzika u pitanju.
 

„Katabazija“ iza sebe ima jedan album i sinoć smo mogli čuti pesme koje su svirali i kad su prvi put silazili u Niš a i neke nove od kojih su meni omiljene „Hulahop“, „Plamen“ i „Konj“. Oni su se razvili, preobražavaju se, utemeljuju se i sve sigurnije ustoličavaju svoje mesto koje im zasluženo pripada. Nakon nekih promena u konceptu benda mislim da je ova postava sada sa mladim Nikolom odlična i da im je kao i svakom bendu potrebno vreme da pronađu najbolji način da pokažu šta osećaju. Za njih je teško odrediti žanr, a već i znate da ja ne volim žanrovsko određivanje, da mi je lakše da žanrove izmišljam nego da već vaspostavljene koristim. Tako da za njih mogu da izmislim recimo... Ortodoksni mračni gotik pop. Ako vam je baš neophodno da imate predstavu o bendu a niste ga pre toga slušali.  Neki ih porede sa gotik bendovima iz 80ih ili 90ih. Za mene ni to ne stoji jer sad je drugo vreme, oni žive u tom drugom vremenu i po meni vezivanje za te retro pravce nije dobar način. Jeste da vokal Ljubiše Jovanovića podseća na neke od bendova koje smo voleli tipa Mizar, ali ako poslušate tekstove i udubite se u teme o kojima on peva i njegovu ekspresiju, odmah nailazite na savremeno. Možda čak i više pojanje nego pevanje. Možda više propovedanje nego rokenrol. Ako je rokenrol odrednica za sve drugo što nisu narodnjaci.

Misticizam i mitsko su njihov način da se dočara čovekova ljubav prema sebi i drugima i iskaže bunt i čak otuđenost prema sebi i drugima. Konstantna borba između dobra i zla, ovozemaljskog i onostranog, života i smrti, ljubavi i mržnje. Trans. Takav je i bio koncert sinoć.

Nema ničeg lepšeg za bend nego kad se poveže sa publikom jer to je znak da si uspeo u ovom našem svetu. Da je neko tamo prepoznao emociju koju si se usudio da propovedaš sa tog sakralnog mesta zvanog bina. „Katabazija“ je sinoć to uspešno uradila. 
 

Kao gosti nastupili su „Language.Sex.Violence“, domaći gosti. Svirali smo naše stare posrnule himne i nekoliko novih. Da se sad sama ne hvalim, ali bilo je dobro. Stare posrnule himne smo utemeljili u novo ruho, a nove koje su i nastale u ovoj postavi su već skladne utopijske očajničke i defetističke parole.
 
Mada dva različita benda s jedne strane, s druge veoma bliska, pružili su mi sinoć zaista sjajan koncert.
Do trećeg silaska..

Olja Wagner